Nostalgičan pomen

Sabrana pisma iz tuđine XXXVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

71.No­stal­gič­ni po­men srp­sko-bri­tan­skim od­no­si­ma

Već sa­ma či­nje­ni­ca da oni po­sto­je, da ne­ki od­no­si iz­me­đu Sr­ba i En­gle­za eg­zi­sti­ra­ju, čak i da su pri­lič­no sta­ri, tre­ba da nas či­ni po­no­sni­ma. Bi­ti za­pa­žen od Fo­re­ign Of­fi­cea ni­je ni naj­ma­nje la­ka stvar. Čak je i Hi­tle­ru to poš­lo za ru­kom tek ka­da je opa­lio iz svih to­po­va. Iz ono­ga što sam pro­či­tao o ne­mač­ko-
-en­gle­skim od­no­si­ma tog do­ba, uve­rio sam se da je za bu­đe­nje En­gle­za po­treb­na sa­mo ve­li­ka bu­ka i da ne pa­li niš­ta ma­nje od met­ka u sr­ce.

Isto­rij­ski uzev, pr­vi je od­nos bio ol­fak­tor­ne na­ra­vi. Ti­cao se en­gle­skog mi­ri­sa, a nos je bio srp­ski. Ne­gde oko 1200. go­di­ne, srp­ska je prin­ce­za iz ku­će Ne­ma­nji­ća, uda­ta za vi­zan­tij­skog ca­ra, pa­la u ne­svest ka­da joj je pri­li­kom audi­jen­ci­je pred­sta­vlje­na fra­nač­ka de­le­ga­ci­ja u ko­joj je bio i je­dan Bri­ta­nac. Ni­je u pi­ta­nju bio nje­gov iz­gled, prem­da ni on ni­je bio za od­ba­ci­va­nje, ne­go eg­zo­ti­čan mi­ris nje­go­ve pri­rod­ne, od ro­đe­nja ni­čim ne­dir­nu­te ko­že.






Ota­da je s Ostr­vom, sreć­no po nas, iz­gu­blje­na sva­ka ve­za, da se opet us­po­sta­vi za­o­bi­la­znim pu­tem. Kroz Afri­ku, Azi­ju i pre­ko Tur­ske. Sto­le­ći­ma ni­je En­gle­ska pri­me­ći­va­la Sr­be, skri­ve­ne pod eufe­mi­stič­kim poj­mom „ne­sreć­nih hriš­ća­na“, ko­ji su se opla­ki­va­li po vik­to­ri­jan­skim sa­lo­ni­ma, ali se za njih ni­kad niš­ta ni­je uči­ni­lo. Grč­koj bor­bi za ne­za­vi­snost En­gle­zi su po­sla­li bar jed­nog za­lud­nog i hro­mog pe­sni­ka, ko­ga su na­pla­ti­li s po­la Par­te­no­na, a na­ma ni to.

Na­ma su da­li ono što na­rod zo­ve šu­pljim no­sem do oči­ju. Pri­me­ti­li su nas tek ka­da smo i mi iz to­po­va opa­li­li. Na­ža­lost, bez kon­sul­ta­ci­je sa 10 Dow­ning Stre­e­tom i za Lon­don u kraj­nje ne­zgod­no vre­me. En­gle­ske uši još su za­glu­še­ne ka­no­na­dom Bo­na­par­ti­nih to­po­va. Tur­ska je ta­da Na­poléonov sa­ve­znik. Sva­ki po­kret ko­ji sla­bi Tur­sku, En­gle­skoj, u na­če­lu, do­bro do­đe. Ali, u pro­kle­toj prak­si ko­ja sva na­če­la kva­ri, na­ro­či­to ona za ko­ja se mi hva­ta­mo, Tur­ska le­ži na bri­tan­skom pu­tu za In­di­ju.

I sve što je sla­bi iz­la­že taj put de­struk­tiv­nom uti­ca­ju Ru­sa i Austri­ja­na­ca, če­mu ni naj­ma­nje ne pro­ti­vu­re­či što su oni en­gle­ski sa­ve­zni­ci u an­ti­na­po­le­o­nov­skoj ko­a­li­ci­ji. Za­ple­te­na si­tu­a­ci­ja ve­za­na za osva­ja­nje In­di­je ne do­puš­ta hriš­ćan­skoj Bri­ta­ni­ji da za hriš­ćan­ske Sr­be i nji­ho­vu oslo­bo­di­lač­ku bor­bu iš­ta ura­di, osim da je, kad god mo­že i ka­ko mo­že, ome­te. Na evrop­skim kon­gre­si­ma na ko­ji­ma se ras­pra­vlja­lo o sud­bi­ni bo­le­sni­ka s Bos­fo­ra Sr­bi­ma je uvek lak­še bi­lo iza­ći na kraj s ne­ver­nič­kim Tur­ci­ma ne­go s nji­ho­vim hriš­ćan­skim pro­tek­to­ri­ma u Lon­do­nu.

Idu­ći ko­rak bio je sla­nje en­gle­skog kon­zu­la u po­lu­za­vi­snu Sr­bi­ju. Go­spo­din kon­zul je iz ko­či­ja uga­zio pra­vo u konj­ski iz­met i one­sve­stio se. Ne­sve­sti­ca srp­ske prin­ce­ze bi­la je naj­zad na­pla­će­na. Po­zna­to je ta­ko­đe da smo en­gle­skog po­sla­ni­ka do­bi­li pre en­gle­skog klo­ze­ta, i da bi bo­lje bi­lo da je obr­nu­to. Od klo­ze­ta bi­smo ima­li vi­še ko­ri­sti ne­go od po­sla­ni­ka, od ko­ga smo ima­li uglav­nom šte­te.

Go­di­ne 1903. de­si­lo se da smo ubi­li kra­lja i kra­lji­cu iz ku­će Obre­no­vić,
a nji­ho­va te­la iz­ba­ci­li kroz pro­zor ko­ji je bio otvo­ren pre­ma Evro­pi. Kon­zul je de­mon­stra­tiv­no na­pu­stio Be­o­grad. Po­stu­pak je bio ap­so­lut­no shoc­king. Sla­žem se. Bi­lo je to gru­bo, bru­tal­no, var­var­sko ubi­stvo. A na­dasve, po iz­ved­bi – glu­po. Ne­do­sta­ja­lo mu je isto­rij­ske ele­gan­ci­je s ko­jom su ti isti En­gle­zi sma­kli svo­ga Char­le­sa I. Ali ja se kla­dim, da smo fi­ni­je po­stu­pi­li i kra­ljev­ski par dis­kret­no za ve­če­rom po­tro­va­li, da bi nas na­zva­li pro­kle­tim Vi­zan­tin­ci­ma!

U Pr­vom svet­skom ra­tu En­gle­zi su po­no­vi­li tra­di­ci­o­nal­nu ne­se­bič­nost u od­no­su na Sr­be. Sa­svim su ne­se­bič­no od nas zah­te­va­li da Bu­ga­ri­ma ustu­pi­mo ce­lu Ma­ke­do­ni­ju i Ju­žnu Sr­bi­ju i 1915. ku­pi­mo bu­gar­sku ne­u­tral­nost. Ni­smo pri­sta­li. I Bu­ga­ri su sta­li na stra­nu Ne­mač­ke. Lord Kitche­ner je re­kao: „Pro­kle­la bal­kan­ska ban­da!“, a Fo­re­ign Of­fi­ce je još i sa­da zbog to­ga na nas ljut. Dne 27. mar­ta 1941. uva­li­li su nas u be­smi­slen, una­pred iz­gu­bljen rat.

Chur­chill je re­kao da je Ju­go­sla­vi­ja naš­la svo­ju du­šu. To je bi­la ona ista du­ša ko­ju smo naš­li i na Ko­so­vu i od ko­je nam je pet ve­ko­va po­sle iz­gu­blje­ne, ta­ko­đe be­smi­sle­ne bit­ke, du­ša osta­la – u no­su. Ka­ko bi bi­lo po­ža­li­ti En­gle­ze što ni­su sa­ču­va­li du­šu, a iz­gu­bi­li bit­ku kod Wa­ter­lo­oa? Po­ku­šaj­te. Re­ći će vam da ste lu­di. I da je po­be­da kod Wa­ter­lo­oa lep­ša i ko­ri­sni­ja od sva­ke pro­kle­te du­še.

Go­di­ne 1944, na dan Hri­sto­vog vas­kr­se­nja, ga­đa­li su nas bom­ba­ma. Shva­ti­li su da kao sa­ve­zni­ci mo­ra­mo raz­u­me­ti ono što ni­su oče­ki­va­li da raz­u­me ni Rim ni Beč. Poš­to smo rat iz­gu­bi­li, kad se sve iz­ra­ču­na, spo­ri­je od svih ze­ma­lja Za­pa­da, gnja­vi­li su nas pre­ko ra­di­ja s ko­jeg vam go­vo­rim po­zi­vi­ma u no­vi rat.

Go­spo­din Har­ri­son, moj uva­že­ni pret­hod­nik za ovim mi­kro­fo­nom, po­zi­vao je „svo­je dhrag­he pri­hja­te­lje Shr­be“ da ubi­ja­ju Nem­ce, dok je nje­gov kom­pa­tri­o­ta, go­vo­re­ći oku­pi­ra­nom Gu­ern­seyju i Jer­seyju, ta­moš­nje po­ro­blje­ne En­gle­ze po­zi­vao da ku­šu­ju i s Nem­ci­ma sa­ra­đu­ju. Či­ta­vu srp­sku i ju­go­slo­ven­sku si­tu­a­ci­ju to­kom po­sled­njeg ra­ta su­mi­rao je Chur­chill u pi­ta­nju upu­će­nom bri­ga­dnom generalu Mac­le­a­nu: „Na­me­ra­va­te li da ži­vi­te ta­mo po­sle ra­ta?“ Poš­to bri­ga­dni general to ni u snu ni­je na­me­ra­vao, sud­bi­na nam je za­klju­če­na ka­ko je sle­di­lo i da­nas je svi­ma vid­na.

Sli­ka an­glo-srp­skih od­no­sa ni­je ve­dra, ali je po­uč­na. Bri­ta­ni­ja je gle­da­la svo­je in­te­re­se. Mi smo se ba­vi­li du­šom.

Ko nam je kriv?