Wednesday, October 12, 2011

Gvozdeni putevi

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

70. Gvo­zde­ni pu­te­vi na­ših ne­po­ve­re­nja

Me­đu pi­smi­ma ko­ja do­bi­jam po­vo­dom ovih ko­men­ta­ra ima i jed­no jav­no ko­je po­mi­njem s od­vrat­noš­ću, iako će nam, po vo­lji iro­nič­nog pa­ra­dok­sa, ono po­mo­ći da iza­be­re­mo da­naš­nju te­mu i iz­ve­de­mo još jed­nu raz­li­ku iz­me­đu na­šeg i en­gle­skog ka­rak­te­ra.

Je­dan od umi­lja­ti­jih pa­su­sa pi­sma jed­nog pse­u­do-Ži­vo­ra­da iz Kra­gu­jev­ca gla­si: „Is­pa­da da ste vi, go­spo­di­ne, la­žov ili ste na­pro­sto iz­vi­ka­ni eru­di­ta, tj. pu­ka ne­zna­li­ca, ako već ni­ste i pla­će­ni ocr­nji­vač...“ Ovih ne­ko­li­ko ma­ro­der­skih kom­pli­me­na­ta za­ra­dio sam pri­med­ba­ma na še­sti­nu ze­mlji­ne ku­gle ko­ja već tri če­tvrt sto­le­ća na­sto­ji da ube­di pre­o­sta­lih pet še­sti­na ka­ko iz­gra­đu­je Obe­ća­nu ze­mlju, da bi tek sa­da, u po­sled­njoj če­tvr­ti­ni, shva­ti­la da je iza se­be, u ži­vo­tu svog ve­li­kog na­ro­da, osta­vi­la ja­lo­vi­nu jed­ne uto­pi­je ko­je će se ra­zum­ni po­tom­ci sti­de­ti.

Duh pi­sma ni­je po­sle­di­ca per­so­nal­ne iz­o­pa­če­no­sti mog ko­re­spon­den­ta, ma­ni­je go­nje­nja ko­ja u sve­mu vi­di ne­pri­ja­te­lje, tu­đe agen­te i zle de­mo­ne pro­pa­sti, ma­da ču­jem da ona već ima svo­ju re­ljef­nu bi­o­gra­fi­ju. Vo­leo bih da smem re­ći ka­ko je ona u ve­li­koj me­ri re­zul­tat ide­o­lo­gi­je re­al­nog so­ci­ja­li­zma, či­ja je po­vest pu­na la­žnih pro­ce­sa, la­žnih sve­do­ka, la­žnih pri­zna­nja, ali i pra­vih pro­go­na, pra­vih hap­še­nja, pra­vog stre­lja­nja, pa i ge­no­ci­da. Pro­ce­si su da­kle, bi­li la­žni, ali su me­ci na­kon njih bi­li pra­vi.

Ne mo­gu to re­ći, jer na Bal­ka­nu tra­di­ci­ja kom­pro­mi­to­va­nja tu­đih mo­ti­va ne po­ti­če od ju­če. Ona je utka­na u na­šu po­vest kao što je iz­be­ga­va­nje sva­kog na­če­la, na­ro­či­to ide­o­loš­kog, bit­na ozna­ka prag­ma­tič­ne en­gle­ske isto­ri­je. (Kad su od na­če­la da na­če­la ne­ma­ju sa­mo dva pu­ta od­stu­pi­li,

En­gle­zi su u do­ba na­zad­nog i pro­mi­sku­i­tet­nog kra­lja He­nryja VI­II na lo­ma­či spa­lji­va­li lju­de druk­či­jeg miš­lje­nja, a u vre­me na­pred­nog i re­vo­lu­ci­o­nar­nog Crom­wel­la ju­ri­li veš­ti­ce. To je En­gle­zi­ma za­u­vek po­ka­za­lo da im ne­či­ja na­pred­nost ili na­zad­nost ne­će sa­ču­va­ti ži­vo­te i da od krup­nih ide­ja mo­ra­ju po­tra­ži­ti ne­ku zdra­vi­ju od­bra­nu.)

7sgeorge



U go­di­na­ma srp­ske bor­be za ne­za­vi­snost, na­šeg la­ga­nog raz­ven­ča­va­nja s tur­skom im­pe­ri­jom i rva­nja ve­li­kih si­la o Bal­kan, ni­ko ni­je mo­gao bi­ti pro­sto Sr­bin, po­go­to­vo sa­mo čo­vek. Mo­rao je uvek i ne­ko­me pri­pa­da­ti, ne­či­ji bi­ti, za ne­ko­ga ra­di­ti. Sr­bin je ta­da bio austrij­ski, ru­ski, tur­ski čo­vek, ili je bio mr­tav. Stran­ke su bi­le pro­ru­ske ili pro­a­u­strij­ske.

Kad smo gra­di­li gvo­zde­ni put, srp­sko-in­di­jan­ski pre­vod za že­le­zni­ce, u par­la­men­tu ni­su se­de­li oni ko­ji su za že­le­zni­ce i oni ko­ji su pro­tiv, i ko­ji su za ili pro­tiv bi­li po svo­joj slo­bod­noj vo­lji; se­de­li su pla­će­ni­ci Be­ča, Pe­tro­gra­da, Ber­li­na i dru­gih evrop­skih pre­stol­ni­ca, za­in­te­re­so­va­nih za tran­sbal­kan­sku pru­gu. Pri sva­kom ugo­va­ra­nju li­fe­ra­ci­je oruž­ja, lju­di su bi­li Ško­di­ni, Cre­u­sot-Schne­i­de­ro­vi, Armstron­go­vi, Ehr­hard­to­vi, Krup­po­vi.

Iz­me­đu dva ra­ta, Austri­ju je za­me­ni­la Ne­mač­ka, a na sce­ni se po­ja­vi­la Fran­cu­ska, ko­joj smo du­go­va­li za­hval­nost, i Bri­ta­ni­ja, ko­joj osim rav­no­duš­no­sti niš­ta ni­smo bi­li du­žni. Pred sam rat, ko­ji je od me­ne, imuć­nog si­na sa iz­gle­dom na na­sle­đe, na­či­nio oca-bed­ni­ka ko­me po­tom­stvo tre­ba da pla­ća du­go­ve, lju­di su bi­li oso­vin­ski ili sa­ve­znič­ki, osim ko­mu­ni­sta, ko­ji su is­traj­no osta­ja­li ru­ski.

Sta­nje se pro­du­ži­lo i kroz rat da pro­cve­ta po­sle ono­ga što su jed­ni na­zi­va­li oslo­bo­đe­njem a dru­gi naj­ve­ćom na­ci­o­nal­nom ka­ta­stro­fom po­sle Ko­so­va. U vre­me mo­je mla­do­sti, svi su re­ak­ci­o­na­ri, u ko­je sam s odu­še­vlje­njem i ja spa­dao, ra­di­li za jed­nu ili vi­še stra­nih si­la, od ko­jih je, zbog Un­ri­nih pa­ke­ta, žva­ka­ćih gu­ma, dže­za i even­tu­al­no de­mo­kra­ti­je, naj­o­mi­lje­ni­ja bi­la Ame­ri­ka. Ko­mu­ni­sti su i da­lje po­no­sno ra­di­li za Ru­se, te smo ih zva­li ru­skim na­jam­ni­ci­ma, a oni nas an­glo-ame­rič­kim pla­će­ni­ci­ma.

Tra­di­ci­ja sum­nje u tu­đe mo­ti­ve, u tu­đi ra­zum, u tu­đe poš­te­nje od­li­ka je na­šeg ka­rak­te­ra. Ona po­ka­zu­je ko­li­ko ne­ma­mo po­ve­re­nja u sa­me se­be. Ko hro­nič­no ga­ji ne­po­ve­re­nje u dru­ge, mo­gao ga je ste­ći sa­mo is­ku­stvom. Ka­ko sva­ki čo­vek o se­bi naj­vi­še zna i se­be naj­bo­lje po­zna­je, bi­će da je ta ru­žna sa­mo­spo­zna­ja osno­va na­zo­ra po ko­ji­ma su svi lju­di hu­lje. Ili da ni­su sa­mo dok se ne ot­kri­je da je­su.

Ta­kav mi­sa­o­ni ma­nir u Bri­ta­ni­ji ni­je po­znat. Mo­že­te bi­ti u za­blu­di, u ko­joj sam mo­žda i ja kad sam se usu­dio da uvre­dim so­ci­ja­li­stič­ku Atlan­ti­du mog kra­gu­je­vač­kog do­pi­sni­ka, ali ne mo­ra­te zbog to­ga oba­ve­zno bi­ti i pla­će­ni.
U za­blu­di ili pra­vu mo­že­te bi­ti i po vla­sti­tom iz­bo­ru, sa­svim dža­be. Ako le­po go­vo­ri­te o So­vjet­skom Sa­ve­zu, ni­ko vam ne­će re­ći da ste na plat­nom spi­sku ru­ske oba­veš­taj­ne slu­žbe. (Oni ko­ji je­su go­vo­re o Ru­si­ma ru­žno. I je­di­ni svet ko­ji u sva­ko­me vi­di špi­ju­na, a u sva­kom či­nu špi­ju­na­žu, sa­mi su špi­ju­ni.) Kod nas, me­đu­tim, to ni­je mo­gu­će. Naj­pre, za­to što se mi­sli da čo­vek mo­ra bi­ti pla­ćen da bi uopšte mi­slio, a po­tom, da dvo­stru­ko mo­ra koš­ta­ti ako mi­sli po­greš­no.

Ži­vo­rad iz Kra­gu­jev­ca ne ra­di niš­ta dru­go ne­go se dr­ži na­ci­o­nal­ne tra­di­ci­je. Pi­tam se sa­mo ko ga za to pla­ća. Ni­je on valj­da je­di­ni Sr­bin ko­ji Ru­se lju­bi za­ba­da­va, po do­bro­sti­vo­sti slo­ven­skog sr­ca? Jer ja sam, jav­no pri­zna­jem, pla­ćen. Za ove ko­men­ta­re do­bi­jam no­vac.

Zar ni­je gra­đan­ski red da i on ka­že ko nje­ga pla­ća?

No comments: