PISMA IZ TUĐINE XXV deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXV deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

25.

Dečak Winslow, pravo i pravda

Nedavno sam na britanskoj televiziji gledao jedan stari film pogodan da pomoću njega uđemo u današnji komentar, sa setnom svešću da je 1985. godina minula, ali da je sve što u njoj beše rđavo ostalo i za 1986.

Trinaestogodišnji Winslow, kadet Britanske pomorske akademije, biva nevin optužen da je drugu ukrao novac i iz škole kao beščastan izbačen. Verujući u sinovljevu nevinost, dečakov se otac s presudom ne miri. Unajmljuje najboljeg londonskog advokata i protiv Krune, ovdašnje države, pokreće proces. Posle dugotrajne borbe, završene u Domu lordova, koja je britansku javnost podelila na pristalice i protivnike presude, pravda pobeđuje i država je primorana da svoju odluku povuče.

Rekao sam da je pobedila Pravda. Nisam rekao – Pravo. Jer između Prava i Pravde postoji razlika od koje često zavisi i ljudski život. Ona nije u tome što Pravo često nije u pravu, a Pravda je to uvek, već možda u tome što je Pravo uvek samo ljudsko, a Pravda u sebi ima i nečeg više nego ljudskog.

U svakom slučaju, dečak Winslow je do svoje pravde došao, a s njim i mi do svoje teme.

Kako nas ima sve više, a život je sve zamršeniji, problem njegove organizacije i međusobnog usklađivanja individualnih i grupnih interesa, a u višenacionalnim zajednicama i onih nacionalnih, postaje sve teži, a uloga države, koja ovu funkciju obavlja, sve veća. I baš u doba porasta individualizma i svesti pojedinca o neprikosnovenosti njegove slobode i njegovih interesa, čovek sve više postaje zavisan od države, po prirodi svojoj protivrečne takvoj svesti i zatočniku sveopšte unifikacije. Ona taj zatočnik nije jedino iz načela po kome je celina pretežnija od svakog dela ponaosob i opšti interes važniji od posebnih, već prosto stoga što se velikim brojem lakše operiše. Ukoliko je broj veći, manje je državnih radnji potrebno da se s njim računa, manje ima odstupanja, manje izuzetaka i manje neizvesnosti u pogledu rezultata. Država zato teži svođenju svih razlika na minimum i kad ih iskreno garantuje, pogotovu ako ih garantuje prividno, a stvarno žudi za unifikacijom.

Želimo, dakle, da budemo sve slobodniji, ali pošto istovremeno hoćemo i da nam bude sve bolje, sve više se sa državom mirimo, sve više postajemo njeni robovi jer jedino ona može učiniti da nam stvarno i bude bolje.

Sukobi između jedinke i države sve su češći, slučaj Winslow se umnogostručava. Kako je, bez obzira na nezavisnost sudstva, u mnogim zemljama krajnje sumnjiva, država ta koja, na vašu tužbu, samoj sebi sudi, ovaj položaj jedinki ne obećava pravdu, a praksa dokazuje da je sa državom neki sudski spor dobiti mnogo teže nego joj izvući bilo koju drugu povlasticu.

Razlozi su i psihološke i praktične prirode, te leže u samoj suštini Moći. I najliberalnija je država, kakva je po svojim institucijama Velika Britanija, naslednica samodržalaštva i bogomdanosti drevnih monarha. A ono što drži da predstavlja celinu, pa u neku ruku je i predstavlja, uvek je sklono da svoje interese, skrivene pod imenom te celine, stavlja iznad neskrivenih interesa pojedinaca. Već i psihološki država nije na povlačenje spremna. I valja je na to prinuditi. Praktični je razlog u tome što i najliberalnija država, o diktaturama da i ne govorimo, počiva na izvesnom autoritetu, čije potkopavanje obaranjem njenih odluka vodi nepoštovanju, a ovo nepokornosti. Nijedna država ne mari da je građanin uči bilo čemu. Pa ni Pravu i Pravdi. Na to je takođe moramo prinuditi.

Kakve su, dakle, naše šanse u građanskom sporu sa državom? (Jer, u onom drugom, povesnom, najčešće je to bila – batina.)

U načelu male, ali ne i nepostojeće. Zavise od tipa države i od tipa ljudi s njom u sporu. U demokratskim porecima one su veće, a ako ga vodi strpljiv i uporan čovek, kakav je bio otac dečaka Winslowa, mogu one biti i znatne. U nedemokratskim, ne znam. Tamo se sporovi protiv države ne vode. Tamo ih država vodi protiv svojih građana.

Govorimo stoga o šansama tamo gde se takvi sporovi vode, pa i dobijaju. Pravdu možemo izvojevati ako ispunjavamo tri bitna uslova:

A – da smo zbilja u pravu;

B – da nam se to prizna;

C – da imamo mnogo novaca.

Advokati su ovde vraški skupi. Neke je sporove mnogo jeftinije bez advokata izgubiti nego ih s njima dobiti. Otac dečaka Winslowa nije bio bogat. Kako je onda izdržao troškove skupog spora i još skupljeg branitelja? Imao je lepu ćerku, koja se za branitelja udala, te troškovi odbrane nikad nisu bili naplaćeni. Problem je, nažalost, u tome što mnogi od nas nemaju ćerke, a ni sa novcem ne stojimo baš najbolje. Kako onda doći do pravde?

Postoji samo jedan pouzdan način: sve treba učiniti da ona čoveku ne bude potrebna, a to je već moguće postići na dva načina – ili nikad ništa ne učiniti zbog čega bi vam nečija pravda trebala, ili sve učiniti da vi budete onaj ko tu pravdu deli.

Šta se više isplati, znaće se na kraju, ako ga bude.