Sunday, September 30, 2012

Zašećerena sigurnost

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

RED U KOME SE KUPUJE ZAŠEĆERENA SIGURNOST

Kuma B. zatičem u redu za šećer. Pedeseti je, optimistički. Nema nikakve šanse. Međutim, stoji. Prolaze prolaznici nezainteresovana lica, sve dok se u tom bezazlenom mimohodu, divljom okretnošću u redu ne nađu. Tada, ako ih ne izbace, ostaju i lice im opet dobija krvnički izraz. Objavljujem da ću nekoliko minuta praviti društvo prijatelju, a zatim nestati. Ljudi iza B.-a – onih ispred ne tičem se – daju do znanja da imaju satove … indangerofcomplicity Razgovaramo tiho. “Rimljani su zabavljali i hranili plebs jer su znali da se s punim stomakom teže kreće, a krvožednost se može podmiriti očima jednako kao i rukama.”

Kažem. B. se ne slaže: “Zato i nije bilo većih lenština od rimskog puka. Time vlada ne sprečava pad. Samo ga odlaze.” “Pa zar to nije glavni posao demokratske vlade?” “Prave demokratske vlade rade kao da nikad neće pasti.” Poučava me B. “Ali padaju kao da ništa ne rade.”


Primećujem, misleći na francuski parlament. Francuski parlamentarni život je instruktivan. Razlozi koji obaraju jednog premijera i daju investituru drugom mahom su isti. (Bez obzira na predsednički sistem.) To je glupo, premda ne tvrdim da nije demokratski.

Suverenost naroda nigde se tako dobro ne ispoljava kao u destrukciji. Narod je stvarno suveren samo dok ruši. (Čim sruši, posao mu se uzima iz ruke.) U obaranju vlada za sve iskrene demokrate ima čar koju ništa ne može nadmašiti. Najbolje su najkraće vlade.

Svaka stalnost je pogubna za demokratiju. Dugovečna vlada najzad počinje umišljati da je, čim je tako duga, i – dobra. “Kratke vlade”, kažem “bolje su od dugih već i stoga, što nemajući mnogo vremena, trude se da što pre pokažu svoje vrline, pa i ne stižu da demonstriraju svoje mane.”

B. misli da je to optička varka. Mane se samo sporije vide od vrlina. “Uostalom”, kažem, “zar to nije svejedno. Ionako im niko ništa ne priznaje.” … Gledamo mali, prljavi rat za šećer i menjamo temu. Ljudi koji do juče nisu imali hleba, kupuju danas na kilograme šećer.

Kupuju ga daleko više nego što im je potrebno. Kupuju ga da budu sigurni. To su metafizički, a ne egoistički razlozi. Danas će se sigurnost blindirati šećerom, sutra zejtinom, prekosutra će doći na red mast. “Oni su samoživi.” Kaže B. “Ne”, kažem “oni su filosofi. Koliko kupuješ?” “Koliko daju.” Odgovara B. filosofski. “Ništa ne daju.”

Kažem, gledajući iznad glava. Ljudi koji su stajali u redu iza nas i pretili mi svojim satovima, natovareni šećerom grabe uz Makenzijevu. Na radnji visi karton: “Šećera nema, a za drugo ste dobrodošli.” “Ja mislim,” kaže B. “da demokratija …”

No comments: