Wednesday, November 14, 2012

Tuberkuloza

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

CIGANSKA TUBERKULOZA 

Zbog jedne fistule, tamo gde pametan svet drži srce, odlazim na pregled. Konstatuje se zapušteni kavernoznokazeosni stadijum tuberkuloze u vrhovima oba plućna krila. Sputum pozitivan. Početni stepen opšte kaheksije. U jednu reč, sasvim dobar pravac za nekoga koji što pre želi da umre. »Ovakvu tuberkulozu danas imaju još samo Cigani.« Kaže doktorka M. »Morate smesta u bolnicu.« genius
Ne pogađa me dramatično poređenje moje tuberkuloze sa ciganskom, niti značenje neortodoksne dijagnoze blisko infaustnom, uzbuđuje me reč smesta. Njena me uzurpatorska definitivnost, despodska neopozivost, izbezumljuje. Nikad ništa smesta nisam radio.

Sve što je trebalo smesta, sama priroda termina, vređalo je moju urođenu skeptičnost prema naglim odlukama i delovanjima. »Jednom, ovih dana«, »Uskoro«, čak i »Što je ranije moguće«, više bi odgovaralo mom smislu za odlaganja. (Sećam se. Za ručak nema hleba. Petnaest minuta pre ručka majka me šalje hleb da kupim. Ja pitam: »Jel' odmah?«.


 Takođe, na njen poziv sa prozora da se iz neke igre vratim kući, uvek sam poslušno odgovarao »Sad ću« tri sata pre nego bih se vratio.) Dr. M. je uporna. Moram u bolnicu — smesta. Pokušavam strpljivo objasniti da najpre moram obaviti jedan vrlo važan posao, da za to smesta baš sada jednostavno nemam vremena. »Ako smesta ne odete u bolnicu, sve što ćete obaviti biće — u grobu.« Kaže.

Oduvek sam voleo mrtvački humor. Popuštam. Dr M. preuzima na sebe da me smesti u Vojnu bolnicu »Rifat Burdžević«. Kaže: »Vi niste za normalnu terapiju. Vama treba kasarnski režim lečenja.« »Koliko mislite da će to trajati? Kada ću izaći iz bolnice?« »Za nekoliko meseci,« kaže »Ako izađete«, ne dodaje, ali se podrazumeva . .. Dr. M. je supruga slikara C.

Slikara božanstvenih vrata na zlatnosmeđim mediteranskim zidovima, vrata u neke druge misteriozne dimenzije iza kamena, zaraslog u nevidljive zalaske. U hirurškoj grubosti D. M. nazirem izvesnu simpatiju. Ona se ne odnosi doslovno na mene. Više na umetnost uopšte. Na umetnost koju ja — kako sam se predstavio — skromno oličavam ...

Udarac je gadan, ma koliko se pravio da ga ne osećam. Trudim se da ga protumačim predstojećim gubitkom vremena, prekidom ozbiljnog književnog rada u koji sam tek bio ušao, — moja prva knjiga, Vreme čuda, hibridni torzo »Zaveštanja«, izlazi tek iduće godine — ali sve je maska, okrenuta ne samo prema okolini, već i prema sebi, u prvom redu prema sebi. Ja se bojim.

O, kako mi se sada čini dražestan »egzistencijalistički strah«, divna apstraktna briga od koje se kuju duboke, većinom besmislene rečenice — besmislene i bez obzira na Wittgensteina — kako bih se iz te sasvim određene i »opredmećene« brige vratio u gust mulj egzistencijalističkih refleksija o »brizi kao takvoj«! Filosofija nasledne nesreće ljudske pozicije, totalni i neizbežni apsurd naše egzistencije, izgleda mi najednom nesrazmerno manji i beznačajniji od moje kaverne u vrhu levog plućnog krila ...

No comments: