S MRTVIM PLEMENOM MOJIH STVARI
Mislio sam da mi je zemljoopisna karta moje sobe uglavnom poznata. Verovao sam da su mi u tančine poznati njeni izgledi u svako doba dana, čak i tajanstvene neobičnosti kojima se ponekad predaje noću, kad stvari misle da ih niko ne gleda. Osobito njen tajni život. Njeno mrtvilo liči na šumu konzerviranu u nekom zaleđenom pejzažu.
Šuma je nepomična, ali mi naslućujemo da živi; osećamo neki čudesan nemir u toj nepokretnosti, pokret bez menjanja položaja, treperenje vazduha, iako je ono nemoguće . . . Noćas sam se probudio i osetio da nisam sam. Mrtvo pleme mojih stvari disalo je oko mene kao da se sprema na skok ... Šta smo mi to učinili s materijom da nas toliko mrzi?
Stvari leže ispred mene, u auri stone lampe, naježene od zime, s licem izlizanim od mog dodira, s ranama koje sam im naneo .. . Ne mire se sa formom u koju su položene kao u grob. Iz tih prinudnih oblika, otisaka proizvoljne ljudske imaginacije, sprema se revolt u kome će propasti naša civilizacija, civilizacija slepih rukotvorina ...
Ležao sam dugo budan, ugasio lampu i mirovao u tmini, uvučen u nju kao u tesnu rukavicu. Razmišljao sam o tome šta smo sve povredili svojom istorijom, šta sve uništili svojim progresom, šta sve oskrnavili svojom antropocentričnom samoživošću. I kad će i kakva kazna doći da sa nama svede račun .. .
Hoćerno li potonuti kao što je potonula Platonova Atlantida, zemlja o kojoj su Solonu sveštenici Saisa pričali čudesa, zabeležena na sferičnim stubovima svojih hramova, da iza sebe jednom drugom čovečanstvu, ili drugoj biološkoj vrsti, ostavimo samo — ružnu uspomenu na Veliki potop ...
No comments:
Post a Comment