Wednesday, February 19, 2020

ESEJI, TAMO GDE LOZE PLAČU


ESEJI, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

ESEJI - GRAĐANIN, BUNTOVNIK ILI STRANAC
 (Eseji)
„Udružili smo se u čopor da bi nam bilo toplije. Da li nam je toplije, nije ustanovljeno. Istorija ove simbioze još traje. No, sve je to bilo pre nas i mimo nas. Nama je čopor dat kao sudbina, pred kojom nemamo izbora. Ali jedan ipak postoji, i on nam se, ma koliko nesvrsishodan, ne može oduzeti:koliko nas taj čopor uistini greje, svako od nas, vlastitom kožom, sam mora da izmeri ...“
(DNEVNIK, 1982)
UVODNA BELEŠKA
Pod naslovom, što nesumnjivo ambiciozno nadmašuje skromnu sadržinu, sakupljeno je ovde 14 kraćih radova iz časopisa i listova, za koje mi se činilo da izmiču užim profesionalnim okvirima, postavljenim naslovom I dela, i da bar u ponečemu zakoračuju u šire, sociološko polje. 

I što su se ove skice tu našle zajedno, više je da ne smetaju harmoničnoj zatvorenosti profesionalnih tema I Dela, nego što same sobom izražavaju neku osobitu celovitost ili definitivnost mišljenja. Treba ih stoga primiti kao razmišljanja amatera na jednom polju, na kome, ponekad izgleda, osim amatera, nikog drugog i nema.

Moj lični odnos prema instituciji zajednice oduvek je bio ambivalentan. U mladosti sam sanjao o idealnoj uniji idealnih pojedinaca u idealnu državu, (o tri, dakle, zablude, smešane u jednu sveobuhvatnu), a danas, o državi koja se ne vidi, ne čuje i ne oseća, (o jednoj zabludi, izdeljenoj na tri manje). 

Ali, ni pouzdane zablude mladosti, ni verovatne zablude zrelog doba, nikad nisu bile hemijske čiste. U istom duhovnom kotlu kuvale su se najčešće sasvim oprečne zablude. (Zar je onda čudno da odatle sve do sada nije mogla proizići nijedna – istina?). Žudnja za Zajednicom, ja sam je odbacivao. odbacujući je, ja o njoj sanjam.

H. D. F. Kitto u knjizi "The Greeks" (Grci) piše o jednom nadgrobnom govoru koga je, po Tekididu[1], održao Atinjanin Perikle[2]: "... Ako pročitamo govor, videćemo da, hvaleći atinski polis, Perikle hvali nešto što je više od države, nacije ili naroda; on hvali način života ... Pa šta? Zar mi[3] ne hvalimo – engleski način života? 

Razlika je u ovome: mi od svoje države očekujemo da bude potpuno ravnodušna prema – engleskom načinu života. U stvari, pomisao da država treba aktivno nastojati da ga unapredi, ispunila bi strahom većinu nas. Grci su, međutim, mislili o polisu kao aktivnom, formativnom činiocu koji vaspitava um i karakter građana ..." 

Priznajem da i mene slika države kao "vaspitačice uma i karaktera građana" ispunjava dubokim užasom. Ali, istodobno i jednako iskreno, i nekom potajnom čežnjom za utopijskom zajednicom koja bi to umela, mogla, a iznad svega, na to imala prirodno pravo. Nekom Novom Atlantidom[4], u stvari.

Dihotomija se produžuje do dana današnjeg, obuhvatajući sve niže i priprostije teme. Istina je da mi se, bez obzira na oblik i savršenost, nužnost zajednice čini nametnutom, ali je takođe istina da bi bez organizacije, koja mi obezbeđuje umerene prednosti, tzv. civilizacije, ovakav kakav sam, po svoj prilici, jadno propao u svakoj iole ozbiljnijoj slobodnoj biološkoj utakmici. 

Od čoveka koji je već bezmalo genetički naviknut na uredno uručivanje pošte i snabdevanja strujom, koji podrazumeva da ga na ulici čuvaju od nasilja, a kad oboli po njega šalju ambulantu (o čemu neko, očevidno mora da se stara), ne može se očekivati da razmišlja o slobodama kao divljak, po koga, kad oboli dolaze samo hijene.

Sa urednom poštom, električnom strujom, ambulantom i bezbednošću na trotoaru, dobili smo, razume se, zatvore, cenzuru, arbitrarnost administracije, tiraniju akata, korupciju, negovane nejednakosti, školsko ne-obrazovanje, svemoć mediokriteta i sve druge odlike jednog – razvijenog društva.

Šta smo sve pogubili, još ne znamo. Još se, naime, prebrojavamo.



[1] Tukidid (460. pre n. e.- 395.) bio je starogrčki istoričar koji je opisao Peloponeski rat, i sam je sudelovao u ratu kao jedan od atinskih vojskovođa, ali su ga Atinjani ubrzo prognali. Zatim se skrasio na jednom otoku i tamo napisao svoje delo Istorija peloponeskog rata. (Prim. prir.)
[2] Perikle (490-429 pre n. e.) atinski državnik, koji je početkom peloponeskog rata bio najistaknutija ličnosti u političkom životu grada. Politički je bio demokrata, u sukobu kako sa pristalicama oligarhije tako i sa ekstremnom levicom. Njegov veliki ugled zasnivao se na nepotkupljivosti, političkoj dalekovidosti i govorničkoj obdarenosti. Bio je lični prijatelj Fidije, Sofokla i Anaksagore, a neposredno je zaslužan za izgradnju Partenona. (Prim. prir.)
[3] Englezi, primedba Borislava Pekića.
[4] Atlantida je ime mitskog ostrva. Prvi put ga je pomenuo Platon u svojim dijalozima Timea i Kritija.Po njemu je to bila moćna pomorska zemlja koja se nalazila ispred Herkulovih stubova i koja je osvojila mnoge delove zapadne Evrope i Azije 9000 godina pre Solomona ili otprilike 9600 godina pre nove ere. Posle neuspešnog pokušaja da osvoji Atinu, Atlantida je potonula u okena u jednom nesrećnom danu i noći. (Prim. prir.)

No comments: