Thursday, February 27, 2020

O PREBRAĆENIŠTVU (nastavak), TAMO GDE LOZE PLAČU


O PREBRAĆENIŠTVU (nastavak), TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

MORBUS PAULI ILI O PREBRAĆENIŠTVU (nastavak),

S drugom predrasudom imao sam nešto više gnjavaže. Eliminisao sam je jednom paradoksalnom dijalektičkom igrom. Uviđajući da je njegova veštačka superiornost, zapravo, prirodna inferiornost, koja se prikriva nadmoćnošću nada mnom, ja sam proglasio stvarno superiornim sebe, i time, ne dobrovoljno, zašao u zabranjene oblasti vlastite inferiornosti, između ostaloga i pred njim. Predrasuda je, po prilično visoku cenu otklonjena, ali nervoza nije. 

Hronično mi je išla na živce mamutski nezgrapna upornost s kojom je on probijao moja širom otvorena vrata, uveravajući me u ideje sa kojima sam ja tako reći odrastao; podučavajući me zaključcima do kojih sam ja, uza sve sumnje, došao davno pre nego što je on i počeo protiv njih, jednako mamutski, da se bori, pogotovu da ih usvaja; brutalno i bez stvarnog poznavanja materije, 

razbijajući neke moje vrlo drage sumnje u vlastite ideje, koje su im obezbeđivale verodostojnost našeg živog, aktivnog, promenljivog, koje su ih čuvale od umnog parloga, iz koga se on tek bio izvukao, (ali da bi zadobio bar neku slobodu, a ne da bi upao u jedan drugi parlog, nadao sam se); ukratko, gadeći mi na najprobranije načine moje vlastito uverenje

Protiv živaca se, dabome, nisam mogao boriti, pa jedva to mogu i sada kada o njemu nastojim nepristrasno da pišem. U jednom širem vidu, nesumnjivo je tu reč o naročitom stanju svesti što sve konvertite sveta snabdeva istim osobinama. O Morbus Pauli, Pavlovoj bolesti ili Obraćeničkom sindromu.

Većina obraćenika, svoje staro, odbačeno mišljenje, čak i kada nikome zla nije nanelo, ne smatra tek zabludom, koja se ispravlja prihvatanjem drugog mišljenja. Ono je za njih uvek i greh. Greh kojeg treba okajavati, zbog kojeg valja ispaštati. Ispaštanje se, međutim, ne izvodi samokažnjavanjem, samomučenjem. Praktikuje se mučenjem drugih

(U našem slučaju, naravno, to je tek duhovna tortura, pokušaj da se ubedim u sopstvene ideje, koje on, odjednom, silom konvertitstva, poznaje bolje nego ja, i spreman je za njih da žrtvuje više nego ja. U drugim, naročito istorijskim slučajevima, pokajanja preobraćenika su nam upriličila datume zbog kojih se i danas stidimo.)

Savle koji je proganjao hrišćane veći je Pavle od nekog Savla koji hrišćane nije proganjao, nego prema svim verama bio ravnodušan. I možda upravo tome što je na čelo ranih hrišćana došao konvertit apostol Pavle hrišćanstvo ima da zahvali ne samo univerzalnost nego i militantnost svoje Crkve.
Jer preobraćenici se nikad ne upućuju periferiji nekog učenja, gde je kakva takva sloboda dopuštena, gde sve stvari nisu uvek sasvim jasne, i gde je ono u neposrednom doticaju s antagonističkim učenjima, prožeto plodnim sumnjama i neizvesnostima. Njih uvek privlači jedino njegovo tvrdo jezgro gde caruje ortodoksija, a ni najmanja odstupanja od Simvola se ne tolerišu. 

Konvertiti su stoga uvek neumoljivi, dosledniji, beskompromisniji u ispovedanju ideje nego oni što su do nje došli prirodnim izborom i svesni nesavršenosti svojih ideja, oni kojima ta ideja ne služi kao terapija za tek preživljena razočarenja nekom drugom. U tumačenju konvertite javlja se svaka ideja u svom najčistijem, dakle i – najnepodnošljivijem stanju.

A niko, razume se, ne mari da vidi "golotinju oca svojega", da svoje ideje vidi u négligéu, da shvati kako ni one nisu imune od izopačenja, uvek pripisivanih svim drugim nazorima.

Ako ova rigidnost pripada opštem modelu konvertitstva, pa tako obuhvata i mog poznanika, jedna druga osobina pripada samo njemu, odnosno odbačenoj ideji. Stare ideje su napuštene, to je istina, i u tom pogledu njegovi stavovi ne ostavljaju nikakvu sumnju, ali s njima je u "novi svet" preneta "logika starog". Bilo bi to isto kao kada bi dizač tegova, pošto je promenio sport i postao sprinter, na svoje trke nosio tegove. 

Mišljenje se promenilo, ali ne i njegov tropos, način. On nije sledio preobražaj mišljenja, u novo je nedirnut preneo ceo mehanizam starog, ceo logički instrumentarij. (Kod jednog od najpoznatijih konvertita našeg vremena, koga sam lično poznavao, dijalektika mišljenja ostala je ista, samo je promenila službu.)

Zatvorena ideologija trajno ruinira sposobnost višestranog, balansiranog mišljenja. Ideologija koja je programski isključila sumnju, odrekla se sa njom i jednog oruđa za svoje razvijanje. Ali ima ona još jednu odliku. Nikoga od sebe ne pušta – potpuno. Nikog – sasvim isceljenog. I nikad bez izvesne dispozicije za sebi slične zablude. Fanatizam se ne leči, on samo menja idole.

Ko hronično nije sumnjao u ono što veruje, i u isto vreme dok veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jednu "kulturu", u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i kad je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban nijednoj od njih. 

Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom, kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan krug. A zatim se u njega kao u grob zatvoriti.

Ne dragi prijatelju – pošto si na trenutak iz svog groba izašao među ljude, mogu ti to reći – udarcima po glavi ne možeš mi objasniti nedostatke sile, niti me, ne dajući mi reč, ubediti u prednosti njene slobode.
Za ideje koje volim potrebno je više od verovanja.
Potrebno je razumevanje.
(Iz neobjavljenih rukopisa, 1980)


No comments: