Saturday, March 06, 2010

Vestina precenjivanja

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

VE­ŠTI­NA PRE­CEN­JI­VAN­JA I UMET­NOST POT­CEN­JI­VAN­JA

Sta­ri Džonson, ro­do­načel­nik mo­der­nog en­gle­skog ci­ni­zma, re­kao je jed­nom da je ono naj­bol­je čemu ga je Fran­cu­ska naučila – pošto­van­je En­gle­za. Tako da­le­ko ne mogu da idem. Bez­bed­no smem reći samo da je ono naj­bol­je što mi je En­gle­ska dala – bol­je raz­u­me­van­je vla­sti­tog na­ro­da.

Zato ćemo, od­ma­ra­jući se od en­gle­ske po­li­ti­ke, koja je zamršena, ne­e­fi­ka­sna i bes­plod­na kao i sva­ka dru­ga, ali više od svih dru­gih ka­dra da iz­gle­da kao pa­met­na, po­sve­ti­ti ovu emi­si­ju slo­bod­nim poređenji­ma En­gle­za i nas. Poređenja će, bo­jim se, češće biti na našu štetu, pa be­se­da nije za uši ro­dol­ju­ba. Ona se obraća nje­go­vom ra­zu­mu.

Ne­dav­no je moj vo­do­instalater jed­no­sat­no za­kašnjen­je iz­vi­nio ma­lom ne­pri­jat­nošću na putu. Ka­sni­je sam do­znao da mu je au­to­mo­bil slu­pan a on je­dva ostao živ. Kad mi se ista stvar do­go­di­la u Be­o­gra­du, maj­stor mi je re­kao da je doživeo nešto stra­šno i da za rad duševno nije spo­so­ban. A na putu su mu kola bila samo ogre­ba­na. Mo­gao sam biti srećan. Neko dru­gi na nje­go­vom me­stu uop­šte ne bi došao.

bacchus

Ko je ovde op­ti­mist? Ako kažem En­glez, reći ćete da je to tek ne­o­se­tlji­vost, ko duše ne­ma, lako mu je da bude za­do­vol­jan. Ako kažem naš maj­stor – jer od ko­mar­ca pra­vi ma­gar­ca na vre­me, pre nego što neki ko­ma­rac ui­sti­nu po­sta­ne ma­ga­rac nje­go­vog živo­ta – reći ćete da je to sebičnost, duševni ne­do­sta­tak od koga je sačin­je­na većina na­ših op­ti­mi­za­ma. Je­di­ni pra­vi op­ti­mist bio sam ja.

Očeki­vao sam da oba maj­sto­ra oba­ve po­sao. U slučaju lon­don­skog, op­ti­mi­zam je bio ume­san, u slučaju be­o­grad­skog ne­u­me­san.

Takođe ne­dav­no, u po­se­ti kod mene, Živo­rad je izašao na pro­zor i us­klik­nuo: „Gle, hil­ja­de go­lu­bo­va!“ Pri­sut­ni En­glez je do pro­zo­ra oti­šao, krat­ko se na nje­mu zadržao i vra­tio, niš­ta ne re­kavši.

Tri dana je prošlo pre nego što me je na ul­i­ci za­u­sta­vio i ka­zao: „Znate, onda kod vas, na trgu je bilo dva­de­set tri go­lu­ba.“ Pi­tao sam ga ot­ku­da to zna. „Iz­bro­jao sam ih,“ re­kao je. Po­cr­ve­neo sam, prem­da onih de­vet sto­ti­na se­damde­set se­dam ne­po­sto­jećih go­lu­bo­va nisu pri­pa­da­li meni nego Živo­ra­du. Po­šte­ni­je rečeno, našoj na­ci­o­nal­noj od­li­ci pre­cen­ji­van­ja stva­ri.

Po­stu­pak En­gle­za nije pripa­dao nji­ho­voj. Da je svom ra­snom ka­rak­te­ru bio ve­ran, tre­ba­lo je da kaže kako ih je bilo samo – tri.

Ako ode­mo dal­je u pro­šlost, srešćemo mog po­zna­ni­ka kako radi u oku­pa­cij­skom Ko­me­sa­ri­ja­tu za iz­be­gli­ce. Is­pi­tu­je prežive­le be­gun­ce o sud­bi­ni nji­ho­vih sela. Na pi­tan­je: „Ko­li­ko je u tvom selu ubi­je­no lju­di?“ Obično do­bi­ja od­go­vor: „Ne pi­taj, niko živ ne osta­de.“ Očigled­nost da je on živ, fak­tu da su svi po­bi­je­ni – nije sme­tao.

I tek po­sle du­gih pre­go­va­ran­ja do­la­zi­lo se do bro­ja koji je Živo­ra­dovih hil­ja­du go­lu­bo­va svo­dio na neki znat­no man­ji ali ve­ro­do­stoj­ni­ji broj.

Sađemo li još du­blje u prošlost i, da bi Živo­ra­do­vu sklo­nost pre­cen­ji­van­ju ob­ja­sni­li, proširimo li ge­o­graf­ski pro­stor pa­ra­le­le na ceo Bal­kan, nećemo se mo­ra­ti pi­ta­ti zašto ­još ni­ko­me nije po­šlo za ru­kom da utvr­di ko­li­ko je, pro­ti­vu dve­sta Spar­ta­na­ca, za­i­sta bilo Per­si­ja­na­ca na Ter­mo­pilima? Mi­li­on, sto hil­ja­da ili hil­ja­du?

Kad En­gle­za pi­ta­te kako je bilo u ratu, reći će vam – „pod­no­slji­vo“, „uz­bu­dlji­vo“, pa i „zani­mljivo“. Ni­kad – „teško“. Živo­rad će upo­tre­bi­ti ­je­dan od naših uni­ver­zal­nih gla­go­la za muku – koji, pa­ra­dok­sal­no, iz­vor­no označava uživan­je – i time će sve reći. Ako En­gle­za pi­ta­te zna li nešto, čućete da ne zna ili zna malo, a po­sle vi­de­ti da zna sve, u sva­kom slučaju, od vas više.

Ako Živo­ra­da pi­ta­te, uve­rićete se da ne zna ništa tek pošto vam je ka­zao da zna sve, a tada će biti ka­sno. Kad vam En­glez kaže da će možda pa­da­ti kiša, očekuj­te po­top. Ako vam Živo­rad za­pre­ti po­to­pom, možda ćete proći i bez kišobra­na.

Oso­bi­na pot­cen­ji­van­ja fa­ka­ta živo­ta u En­gle­za, ko­joj se uspešno opi­re ­je­di­no bri­tan­ska štam­pa, ima ra­zna objašnjen­ja. Mi­sli se da je ona u pro­te­stantskoj veri koja čove­ka uči izdržlji­vo­sti.

Mi­sli se, takođe, da je u ra­snoj uo­braženo­sti, ničeg, na­i­me, nema čemu En­glez nije do­ra­stao. Ima ih koji drže da je u ci­vi­li­zo­va­no­sti: ni­ko­ga ne tre­ba op­te­rećiva­ti svo­jim ne­vol­ja­ma.

Ako kome u po­se­tu dođete, domaćin ima oko vas do­vol­jno po­sla da bi­ste ga mo­ra­li op­te­rećiva­ti i pričom kako vam je na putu do nje­ga auto od­va­lio nogu. Ima, naj­zad, i onih koji drže da je ko­ren ove na­vi­ke pot­cen­ji­van­ja u škol­skom od­go­ju. Mali Englez doživi u školi ta­kve svin­ja­ri­je da mu je sva­ki život po­sle toga lep.

Pot­cen­ji­van­je ­je oso­bi­na s ko­jom En­glez ne­pri­jatne činje­ni­ce živo­ta pri­la­gođava ličnoj dušev­noj izdržlji­vo­sti. Po­stu­pak je u osno­vi ra­ci­o­na­lan: lakše je pod­ne­ti „možda kišu“ nego „si­gu­ran po­top“. Što smo, u međuvre­me­nu, po­to­plje­ni, ne sme­ta pred­nosti kiše. Re­al­no­st je io­na­ko ono što smo odlučili da bude. A ko je lud da je čini go­rom nego što je­ste?

Mi, iz­gle­da, Živo­rad i ja.

Žali­mo se na sku­poću i kad je sve samo dva puta sku­pl­je, a mo­glo je biti sku­plje i ne­ko­li­ko puta. Žali­mo se da su nam bol­ni­ce pre­tr­pa­ne ako u kre­ve­ti­ma ima samo dva bo­le­sni­ka, a me­sta, očigled­no, ima i za tri. Žali­mo se i na sve dru­go, iako nešto treće može biti i gore.

Kažemo da će nešto si­gur­no biti ako će to tek možda biti, a da će ve­ro­vat­no biti, iako zna­mo da ni­ka­ko neće biti.

Mašta nam u našu ko­rist ra­di ­je­di­no kad su po­sre­di naše lične oso­bi­ne, ni­kad ako je reč o stan­ji­ma u koja nas upra­vo one do­vo­de.

One ili nji­hov ne­do­sta­tak. Onih de­vet stot­ina se­dam­de­set se­dam go­lu­bo­va koji iz našeg ka­rak­te­ra ne­do­sta­ju.

No comments: