Monday, March 29, 2010

Drugo pismo čitaocu

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DRUGO PI­SMO ČI­TA­O­CU

U pr­vom pi­smu iz prethodne se­ri­je Pisama iz tuđine, ob­ja­snio sam nji­ho­vo po­re­klo i svr­hu. Ali i za­re­kao se da ću zaćuta­ti kad doživim ono što je Džordž Or­vel, ojađen bes­cil­jnošću svo­jih rat­nih emi­si­ja, s o­vo­g i­stog BBC-a, nazvao – osećan­jem da go­vo­ri niš­ta­vi­lu (into the void).

Nje­gov ­ko­le­ga g.Hari­son, koji je s pod­jed­na­ko sum­nji­vim uspe­hom u rat s Nemačkom po­zi­vao „dhra­gu bhraću Shr­be“, može se po­hva­li­ti da je, sa za­ka­šnjen­jem od četi­ri go­di­ne, bar mene upe­cao. Što su u međuvre­me­nu tuđini za­menjeni zem­lja­ci­ma, za g. Har­i­so­na i BBC-a iz 1948/49, nije bilo od značaja.

G. Harison je bio i pro­tiv jed­nih i pro­tiv dru­gih. Za mene je­ste – ume­sto da umrem kao ro­dol­jub, živeo sam i uživao kao ne­pri­ja­telj. Kad sam iza tog mi­kro­fo­na stao, ni­ko­ga ni na šta ni­sam po­zi­vao.

Raz­mi­sljao sam o stva­ri­ma kako su mi se događale, En­gle­skoj kako se događala sve­tu, a po­ma­lo i o mo­joj zem­lji kako je mi­sli­la da se događa i kako je is­pa­lo da se do­go­di­la. Pri kra­ju dru­ge dvo­go­di­šnje se­ri­je, međutim, poče i mene mučiti le­de­na sen­ka or­ve­li­jan­skog osećanja uza­lud­no­sti.

Ona nije po­ti­cala od str­plji­vih slu­ša­tel­ja ko­jih je bilo sve više i sve bol­jih. Ni od spo­zna­je da se ba­vim te­ran­jem ve­tra ka­pom, nemoćan pu­kim rečima išta da pro­me­nim. Ni­kad ni­sam ni uo­bražavao da mogu.

Stvar je u tome što su mi En­gle­zi i En­gle­ska po­sta­li do­sad­ni. Raz­ličito­sti, ko­ji­ma se po­no­se a ko­ji­ma sam se di­vio, počese me za­ma­ra­ti čim ot­krih da su bez­načaj­ni­je nego što mi­sle i oni i mi.

Nji­ho­ve neočeki­va­no­sti po­sta­še pred­vi­dlji­ve čim sam ih upo­znao. Nji­ho­ve vr­li­ne po­staše uvre­dlji­ve kad sam ih upo­re­đi­vao s na­šim ma­na­ma, a mane niš­tav­ni­je u po­re­đen­jii s na­šim vrli­na­ma. Čak su im i čuve­ne eks­cen­trično­sti po­sta­le ne­ka­ko za­sta­re­le, olin­ja­le, izanđale. Dru­gi su na­ro­di pre­u­ze­li da nas za­pre­pasćuju i ko­men­tar začuđenog tuđina zah­te­va­ju.

G. Džons koji s ki­šo­bra­nom i monoklom ide u lov na ti­gra više ni­kog ne za­ni­ma. Sla­vu mu iz ruke uzi­ma onaj ko čuči u kro­šnji dr­ve­ta i gađa ga snaj­pe­rom u leđa. Još man­je nas in­te­re­su­je En­glez iz zad­nje ba­šte svo­je kuće i svo­jih ostrv­skih ilu­zi­ja. Nje­gov su po­sao pre­u­ze­le naše vla­sti­te ilu­zi­je, koje se, iz­gle­da, među obla­ci­ma bol­je sna­la­ze.

200276348-001Pre­star sam, nažalost, da se se­lim u Per­si­ju, Kinu ili dru­gu tuđu zem­lju koja obećava da će u po­gle­du ori­gi­nal­no­sti za­me­ni­ti ne­kad ne­u­po­re­di­vu Bri­tan­i­ju. Pre­star, a i sit pred­vi­dlji­vih ori­ginal­no­sti.

Srećom, po­te­kao sam s Bal­ka­na, Po­lu­o­str­va Čuda, na kome je od­u­vek, još od zlat­nih pe­la­ških vre­me­na, sve bilo moguće, pa i ono što ­je, ka­ko ­jed­nom odušev­lje­no re­koh, a sad­ se­ ka­jem, ra­zum od­ba­cio na svim osta­lim za­bra­ni­ma hrišćan­ske ci­vili­za­ci­je. Moja me zem­lja, kao i to­li­ko puta, i sad sačuva­la.

(Po drev­nom mit­skom prin­ci­pu da ono što ubi­ja i ži­vot daje.) I mene i ove ko­men­ta­re. Ta­man sam po­to­nuo u hi­ber­ni­zi­ra­juću ka­ta­to­ni­ju en­gle­skog načina živo­ta, a ona se, ta moja čude­sna zem­lja, pre­nu­la iz du­gog zim­skog sna so­ci­ja­li­stičke uto­pi­je i po­sta­la opet građanski za­bav­na, bur­na, bučna i, iz­nad sve­ga, ori­gi­nal­na.

Zato joj u ovoj se­ri­ji po­svećujem više pažnje nego u prošloj.

Reći ćete da se od mene očeku­je o en­gle­skoj tuđini da pi­šem, jer o svo­joj zem­lji do­vol­jno i bez mene zna­te. Stvar ­je u tome što to ne zna­te ona­ko kako ja znam. Ne zna­te kao – tuđin.

U međuvre­me-nu, na­i­me, i moja je ze­mi­ja za mene po­sta­la iz­ve­sna tuđina. Pa i o njoj kad pi­šem, opet sam u tuđini, tamo oda­kle oče­ku­je­te od mene ve­sti. Vi to nećete pri­me­ti­ti jer ćete mi­sli­ti da i dal­je o Bri­ta­ni­ji go­vo­rim, a moji po­slo­dav­ci zato što ih ne in­te­re­su­je šta go­vo­rim.

Uo­sta­lom, neću pre­sta­ti da go­vo­rim o En­gle­skoj i kad na nešto dru­go mi­slim. A po­tom, uve­ra­vam vas, sve što mi­sli­m biće sa­svim – en­gle­ski.

Moći će se pro­tu­mačiti kako se hoće.

Ohra­bru­je me i is­ku­stvo sa ne­do­u­mi­ca­ma na po­čet­ku ove ra­dio-pu­sto­lo­vi­ne. Sećate li se da sam bri­nuo šta ću, ja­dan, i kako ću go­vo­ri­li o nečemu o čemu tako malo, ako išta, znam?

Di­le­mu sam u pro­šlo­m pi­smu pri­znao, ali ne i kako sam je re­šio. U vre­me mo­je kri­ze u Lon­do­nu je bo­ra­vio drug Ži­vo­rad. Kad sam mu se požalio, po­gle­dao me kao mr­tva­ca i re­kao:

„Nisi valj­da kre­ten da ih od­bi­jes?“ „Moraću“, re­koh po­­tište­no, „ne mogu ra­di­ti ne­što što ne znam.“ „Kako znaš da ne znas?“ „Ne znam kako, ali znam da ne znam.“ „Ne možes zna­ti dok ne pro­baš. Opa­li naj­pre, pa će se po­sle vi­de­ti.“ „A ako se vidi da ne znam?“ „Onda će već biti ka­sno.“

Upi­tao sam ga oda­kle sve to zna. „I ja“, re­kao je, „sve znam dok se ne vidi da ne znam. Na tome se za­sni­va­ju svi moji uspe­si.“

I ne samo nje­go­vi, bo­jim se.

I moji.

I još ponečiji.

Lon­don, fe­bru­ar 1989. Borislav V. Pekić

2 comments:

gundjalo said...

Dijalog sa Zivoradom je, koliko smijesan, toliko i bolan.Jer, on pokazuje uporisnu tacku naseg mentaliteta.Najtragicnije je sto se funkcionisanje svih drzava na ovom podrucju zasniva na ideji "sredicemo to u hodu".

Ljiljana said...

Dragi Gundjalo,
I nista se nije promenilo. Nas mentalitet je ostao isti. Čak mi se čini da sa godinama postajemo sve nemarniji, nepažljiviji, nezainteresovaniji. Važno je ne pomiriti se sa tim nego pokušati koliko se može makar i na malom ispravljati stvari.
Srdacan pozdrav.