Saturday, March 13, 2010

Altruizam, terorizam i turizam

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

AL­TRU­I­ZAM, TE­RO­RI­ZAM I TU­RI­ZAM

Nema teme u ko­joj smo tako jed­no­dušni kao u osu­di te­ro­ri­zma. Ni­ko­ga nema ko je za te­ro­ri­zam. Svi smo odlučno pro­ti­vu nje­ga. I vla­de i građani. I po­li­tičke dok­tri­ne i po­li­tički po­kre­ti. Žrtve pogotovu. Pa i sami te­ro­ri­sti.

I oni su pro­tiv te­ro­ri­zma. Oni možda i naj­vi­še. Jer, te­ror vrše ne što ga vole nego što mo­ra­ju. A što se mora, za cenu ne pita. Te­ro­ri­sti koji osu­đu­je te­ro­ri­zam zato je teže nego nama koji od nje­ga samo pa­ti­mo, a ni­smo pri­mo­ra­ni da ga vr­ši­mo. U naj­man­ju ruku nam je isto. U susre­tu met­ka i mete, pro­pa­da­ju oba.

U međuvre­me­nu, uli­ce nam osve­tlja­va­ju bej­rut­ski va­tro­me­ti, po tr­go­vi­ma zvižde meci snaj­pe­ra, u robnoj kući plaćamo jed­nom nov­cem na kasi, dru­gi put živo­tom na iz­la­zu, eks­plo­di­ra­ju nam na­mi­ri­sa­na pi­sma i kan­te za đu­bre, iz­let u su­sed­ni grad po­sta­je put za gro­blje, avi­o­ni se pre­tva­ra­ju u mr­tvačke san­du­ke, a dečija ko­li­ca u po­kret­ne bom­be.

Ali upr­kos sve­mu tome, ili baš sve­mu tome za­hval­ju­jući, svi smo još više pro­tiv te­ro­ri­zma. I mi što u nje­mu učestvu­je­mo kao žrtve, i oni što u nje­mu učestvu­ju kao ubi­ce.

7sgeorge

To je prvi pa­ra­doks koji mi je na pa­met pao po­sle ame­ričke ak­ci­je od­ma­zde u Li­bi­ji. Pa­ra­dok­s je, prizna­jem, pri­lično isto­rij­ski po­ha­ban. On obe­l­e­ža­va mno­ge od naših po­ve­snih čino­va.

I one ko­ji­ma se po­no­si­mo, i one od ko­jih se sti­di­mo. Pa i one naj­broj­ni­je pre­ma ko­ji­ma, kako kad, osećamo i po­nos i stid. Po­sto­je, na­i­me, isto­rij­ski događaji koji su, dok su se događali, bili zločin, da bi tek ka­sni­je po­sta­li re­mek-dela jed­nog na­ro­da: ali, ima i na­rod­nih re­mek-dela koja su ka­sni­je pre­po­zna­ta i pri­zna­ta kao isto­rij­ski zločin.

(Što, na­rav­no, ne znači da taj zločin neće jed­nom opet po­sta­ti kru­pan isto­rij­ski čin.) Ovaj je prvi pa­ra­doks, da­kle, op­šti i ne kra­si je­di­no naš od­nos pre­ma te­ro­ri­zmu, već i naš dvo­smi­sle­ni na­zor pre­ma sve­tu i hu­ma­ni­te­tu.

Okre­ni­mo se zato eks­klu­ziv­ni­jim pa­ra­dok­si­ma našeg za­jed­ničkog an­tite­ro­ri­stičkog sta­no­višta i ras­po­lo­žen­ja. Ame­ri­kan­ci su se su­ro­vo osve­ti­li li­bijskom te­ro­ri­zmu, u koji ja, lično, ve­ru­jem, ali ga moja vera ne čini ne­o­spor­nim.

Moje osob­no mišljen­je nije ni­ka­kav do­kaz. (Osob­no mišljen­je pred­sed­ni­ka Re­­ga­na, međutim, očigled­no – je­ste.) Ame­ri­kan­ci, doduše, tvr­de da ima­ju.i dru­ge do­ka­ze, nji­hov je stav pre­ma te­ro­ri­zmu ja­san i odlučan, prem­da po­ma­lo pi­o­nir­ski div­ljačan. Po­bi­je­na li­bijska deca, mada mogu, ne mo­ra­ju po­sta­ti te­ro­ri­sti, pa ih je po­šte­ni­je ubi­ja­ti tek kad po­sta­nu, ne pre.

U sva­kom slučaju, Ame­ri­kan­ci su pro­tiv te­ro­ri­zma. Kao i svi mi. Kao i pu­kov­nik Ga­da­fi, kako se čuje. I on je, na­i­me, pro­tiv te­ro­ri­zma. Ali, eto, vi­di­te, upr­kos za­jed­ničkom an­ti­te­ro­ri­stičkom en­tu­zi­ja­zmu, En­gle­zi ni­ka­ko ne mogu od SAD do­bi­ti ne­ko­li­ko Ira­ca da ovde, kako se to eu­fe­mi­stički kaže, is­tra­zi po­mog­nu u ra­sve­tlja­van­ju ne­koli­ko ne­raz­ja­šnje­nih eks­plo­zi­ja. Pošto su ih ti Irci iza­zva­li, računa se da o nji­ma zna­ju više od po­li­ci­je.

Takođe se ne uspe­va zapušiti fi­nan­sij­ski ka­nal ko­jim ir­ski lobi, na čelu sa an­ti­te­ro­ri­stičkim ame­ričkim se­na­to­ri­ma, pum­pa pare za oružje, ko­jim ir­ski an­ti­te­ro­ri­sti ubi­ja­ju anti-te­ro­ri­stički ori­jen­ti­sa­ne En­gle­ze, naj­bliže sa­ve­zni­ke an­ti­te­ro­ri­stičke Ame­ri­ke.

Iz­ve­sne zem­lje Evrop­ske za­jed­ni­ce to­li­ko su ra­di­kal­no pro­tiv te­ro­ri­zma da su i pro­tiv te­ro­ra nad te­ro­ri­sti­ma. Ova hu­ma­ni­tar­nost je za sva­ku po­hvalu, čak ia­ko­ je pod­stak­nu­ta tr­go­vačkim in­te­reslma i stra­hom za vla­sti­tu kožu, pa ve­li­ko­dušno od­u­stajan­je od od­ma­zde liči na od­u­sta­jan­je od upo­tre­be otrov­nih ga­so­va u Ve­li­kom ratu.

(Na­dam se da niko od mo­jih cen­je­nih slu­ša­la­ca, pa ni hro­nični op­ti­mist Živo­rad, ne ve­ru­je da se sa ga­so­vi­ma pre­sta­lo zbog čove­kol­ju­blja, u jed­nom ratu, uo­stalom, sum­nji­vog raz­lo­ga za bilo šta. Da­nas zna­mo da se pre­sta­lo zato što se nisu mo­gli kon­tro­li­sa­ti božji ve­tro­vi, a ljud­ska je me­te­re­o­loška služba bila jed­na­ko bed­na kao i sada, pa su ga­som tro­va­ni i vla­sti­ti voj­ni­ci.)

Simp­to­ma­tično je u našem opštem an­ti­te­ro­ri­stičkom ras­po­loženju i to što se Špan­ci­ma te­ro­ri­zam Ba­ska čini te­ro­ri­stički­jim od ir­skog, kome pred­nost daju samo En­gle­zi. Ju­go­slo­ve­ni i Izra­el­ci po­ka­zu­ju za­div­lju­juću re­ci­pročnost u rav­no­dušno­sti pre­ma pa­le­stin­skom, od­no­sno ustaškom te­ro­ri­zmu, ali ne i ob­rnu­to.

In­du­si su, ta­ko­đe, pro­tiv te­ro­ri­zma, više te­ro­ri­zma Sika nego Cr­ve­nih bri­ga­da, koje bri­nu ma­hom Nem­ce. Da pa­ra­fra­zi­ra­mo Or­vela, svi su te­ro­ri­zmi te­ro­ri­stički, samo su neki te­ro­ri­stičkiji od dru­gih.

Zato je dir­lji­vo bilo gle­da­ti ame­ričke građane kako iz de­be­le hla­do­vi­ne ge­o­graf­ske i du­hov­ne izo­la­ci­je po­zdrav­lja­ju bri­tan­sku do­zvo­lu da s nje­ne te­ri­to­ri­je uz­le­te avi­o­ni ame­ričke an­ti­te­ro­ri­stičke od­ma­zde. Ali, čim je prvi En­glez po­gi­nuo, sva­ki­ je treći tu­ri­sta iz SAD ot­ka­zao kar­tu za Lon­don.

(Oni koji su je za­me­nili za ki­jev­sku, mo­ra­li su je po dru­gi put men­ja­ti.) Sva­ki je treći po­slov­ni čovek baš pred put za Lon­don pro­našao da mu je život mi­li­ji od za­ra­de, ot­kriće koje val­ja po­zdra­vi­ti i učini­ti opštim. En­gle­zi su za­hval­ni Ame­ri­kan­ci­ma na nji­ho­voj zahval­no­sti, iako bi u Lon­do­nu ra­di­je vi­de­li nezahval­ne go­ste nego za­hval­ne ot­ka­ze ho­te­la.

Pa­ra­doks an­ti­te­ro­ri­zma liči na pa­ra­doks pro­nukle­ar­ne po­li­ti­ke. U an­ke­ta­ma uočava­mo raz­li­ku u bro­ju onih koji su za atom­sku ener­gi­ju i onih koji su za, ali da cen­tra­la ne gle­da u nji­ho­vu baštu. Sto­ga su En­gle­zi za to da se one gra­de u Škot­skoj, a Škoti su svim sr­cem za En­gle­sku. Pa­ra­doks je poučan.

Uspešna bor­ba pro­tiv te­ro­ri­zma je bor­ba pro­tiv nje­go­vih uzro­ka, ali i vla­sti­tog stra­ha. Kako pro­tiv uzro­ka ne mogu ništa, to je stvar vla­sti, mo­ram se bo­ri­ti sa stra­hom. Zato ću usko­ro i ja iz kuće. Od mene do­vol­jno. Ne­moj­te tražiti da od­mah od­le­tim u Bej­rut.

Prem­da sam an­ti­te­ro­rist, idi­ot ni­sam.

No comments: