Monday, March 15, 2010

Zemlja bez pro­šlosti

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ZEM­LJA BEZ PRO­ŠLO­STI ZEM­LJA JE BEZ BUDUĆNO­STI

U no­vem­bru me­se­cu Bri­tan­ci su sla­vi­li Dan sećanja na po­gi­nu­le u dva svet­ska rata, od ko­jih prvi zovu Ve­li­kim, a dru­gi samo Dru­gim, iako je taj dru­gi od pr­vog u sve­mu bio i veći i kr­va­vi­ji. Kraj jed­no­stav­nog ke­no­ta­fa od ble­do­si­vog ka­me­na održana ­je pa­ra­da u spo­men pa­lih za otadžbinu. U voj­ničkim ko­lo­na­ma pro­la­zi­li su prežive­li tih naj­bezum­ni­jih za­blu­da veka pro­svećeno­sti, oda­jući poštu oni­ma koji prežive­li nisu.

Pro­la­zi­li su pred­stav­ni­ci Kraljev­ske mo­rn­a­ri­ce, kop­ne­ne voj­ske, avi­ja­ci­je, svih rat­nih pomoćnih službi i do­mo­vin­ske za­šti­te. Pro­la­zi­le su ne­ka­dan­je ko­lo­ni­jal­ne čete i tru­pe Ko­mon­ve­lt­a, s od­li­ko­van­ji­ma ma­ti­ce zem­lje na gru­di­ma.

Pro­la­zi­li su ve­te­ra­ni iz voj­nih sta­račkih do­mo­va – i oni što pam­te Bur­ski rat – pro­la­zi­li u sta­rin­skim, cr­ve­nim, malko po­ha­ba­nim uni­for­mama, ostav­šti­nom pro­hu­ja­le im­pe­ri­jal­ne sla­ve i moći. Pro­la­zi­li su rat­ni in­va­li­di, lju­di koje je ro­dol­ju­blje za­u­vek osa­ka­ti­lo.

Do­bo­ši su uda­ra­li i za­sta­ve po­ni­ra­le pred mi­li­on­skim žrl­va­ma, od ko­jih je u jed­noj lon­don­skoj uli­ci ostao je­dan ka­men, a u mno­gim lju­di­ma tužna uspo­me­na. Ali, i nešto više – za­hval­na Bri­ta­ni­ja.

saul_dav

Ven­ce su na spo­me­nik po­la­ga­li pred­stav­nici kral­jev­ske kuće, vla­de, di­plo­mat­skog kora, Komon­ve­lt­a i sa­ve­zni­ka iz pro­te­klih ra­to­va. Ne­pri­ja­tel­je ni­sam pri­me­tio. Oni su, valj­da, bili na svo­jim gro­blji­ma. Šta je bilo s Ja­pan­ci­ma i Ita­li­janima, ta­ko­đe ne znam. S ob­zi­rom na prvi rat, tre­ba­lo ­je da budu ovde, po­vo­dom dru­gog rata ne.

Svi behu svečano ode­ve­ni i u svečanom ras­po­loženju. Svi su no­si­li ka­ran­fi­le boje krvi na re­ve­ri­ma svo­jih ka­pu­ta. Toga dana ce­la­ je Bri­ta­ni­ja no­si­la te kr­va­vo­cr­ve­ne uspo­me­ne na svo­ju pro­slost, koja bi bez tih ra­to­va mo­gla i bol­ja biti, ali da su iz­gu­blje­ni, sva­ka­ko bi bila gora.

Jer, ovde se prošlost po­štu­je. Možda i više nego što val­ja. To­li­ko poštuje da vam i en­gle­ska budućnost po­ne­kad iz­gle­da kao da­le­ka prošlost. Budućnost koja ne bi ličila na prošlost ne bi ovde ima­la ve­li­ke šanse.

Nešto što je pro­tu­mačeno kao nepošto­van­je te prošlo­sti koštalo je bivšeg pre­mi­je­ra Majke­l Fu­ta pre­stiža, jer se na pro­sla­vi po­ja­vio u ze­le­nom je­sen­jem po­lu­ka­pu­tu, sum­nji­vo sličnom tzv. đu­bre­tar­cu, i ne­sum­nji­vo raz­ličitom od ko­rotnog ruha osta­lih zva­ničnika.

M. Fut je po­sled­nji čovek koji bi uvre­dio mr­tve, pre in­te­lek­tu­a­lac nego po­li­tičar, možda naj­ne­srećniji pre­mi­jer u bri­tan­skoj po­sle­rat­noj isto­ri­ji, je­dan od one četr­de­se­to­ri­ce pro­fe­so­ra Fri­­dri­ha Ve­li­kog koji bi iz do­brih na­me­ra upro­pa­sti­li sva­ku državu. Nije, da­kle, uvre­dio mr­tve, ali je uvre­dio žive. A to je, čak i u En­gle­skoj, gde su Iju­di većinom pri­lično mr­tvi, mno­go opa­sni­je.

Ne ma­rim za ra­to­ve, ne mi­slim s nemačkim ge­ne­ra­lom Lu­den­dor­fom, da ra­to­vi una­pređuju ka­rak­ter na­ro­da – nemački ka­rak­ter u po­sled­njem sva­ka­ko nisu – ve­ru­jem da, ako ga uopšte ima, to una­pređenje ka­rak­te­ra ne po­stiže rat nego na­gon održanja do­ve­den u naj­teža iskušenja, ali sam ovde spre­man da od pa­cifizma od­u­sta­nem i da se po­šti žrtva­ma rata pridružim.

Lju­di, što sim­bo­lično pod ke­no­ta­fom leže, nisu sami rat iza­bra­li. Ma­lo­ je ko od njih, osim po ne­kog su­lu­dog na­red­ni­ka, ili gran­do­man­skog ge­ne­ra­la, rat stvar­no vo­leo i u nje­mu na­la­zio svo­je ljud­sko ispunjen­je.

Niko nije mo­gao biti odušev­ljen iz­gle­di­ma da i sam po­gi­ne. Čak ni ludi na­red­nik ko­ji­ je vo­leo dru­ge da ubi­ja. Svi su oni u rat po­sla­ni i svo­ju ne­i­za­bra­nu dužnost izvršili. Svi su umr­li i pri­nud­no i pre­ra­no, svi radi isto­ri­je koju nisu pra­vi­li, a mno­gi je nisu ni raz­u­me­va­li. Nji­ma bla­go­da­reći, na­ci­ja ­je po­be­di­la. Kao što je neka dru­ga, upr­kos svo­jim pa­li­ma, poražena. A po­bed­ni­ka i poraženih u obe ima. Pra­vi su po­bed­ni­ci oni koji su prežive­li. Poraženi su svi koji su po­gi­nu­li, pa i oni koji su tog no­vem­bar­skog dana ležali is­pod spo­me­ni­ka jed­noj bri­tan­skoj po­be­di.

Na­ro­di se ne sa­sto­je samo od sadašnjo­sti i budućno­sti. Pro­šlost ih je for­mi­ra­la, pro­šlost im često i budućnost od­re­đu­je. Bez tog isto­rij­skog sa­znan­ja teško se op­sta­je. Ni ve­lik ne po­sta­je.

Pokušaj da se prošlost od­ba­ci i sve počne ispočetka – ra­zum­njiv ali opa­san na­gon sva­ke po­bed­ničke re­vo­lu­ci­je – do­vo­di na­ci­ju do tra­gične iz­gu­blje­no­sti de­te­ta, koje više ne po­zna­je ro­di­tel­je samo zato što je pri­sta­lo da ih ne pri­zna­je. Iz toga se rađa ne­si­gur­nost, a iz nje ne­spo­sob­nost da se po­red dru­gih i s dru­gi­ma živi, naročito s oni­ma što svo­je ro­di­tel­je ima­ju i pri­zna­ju.

Ko sa svo­jom pro­šlošću i svo­jim po­re­klom ne ume u miru da živi, naći će se u ratu sa svo­jom sadašnji­com. Prošlost je kao duh ko­jeg hra­ni­mo o zadušni­ca­ma. Ne­na­hran­jen, doći će nas da jede.

Zem­lja ko­joj pri­pa­dam ima značajnu prošlost. Ona, na žalost, uključuje i ra­to­ve. Po­sled­nji koji smo vo­di­li ni­je ­je­di­ni. Ni­ti­ je to naša je­di­na po­be­da. Da ne­kih ra­ni­jih nije bilo, ni ova ne bi mo­gla biti od­ne­ta.

Ta­kva ­na­m je­ i­sto­ri­ja. Ka­kva ­je ­da­je – na­ša ­je. I po na­šoj meri. A mi je se ne­ka­ko sla­bo i sti­dlji­vo sećamo. Ne­pri­li­ka je, očevid­no, u tome što se u jed­noj višena­ci­o­nal­noj za­jed­ni­ci, ko­ja ­je kao država re­la­tiv­no mla­da i ne­zre­la, događa da su isto­rij­ske po­be­de jed­nog na­ro­da bile isto­rijski po­ra­zi ne­kog dru­gog, ili se ta­kvim sma­tra­ju. A ni­ko­me nije milo sla­vi­ti po­raz. Osim, ve­ro­vat­no, Srba, koji su valj­da je­di­ni na­rod na sve­tu što je svo­ju naj­veću ka­ta­stro­fu pro­gla­sio svo­jom naj­većom po­be­dom.

Tog no­vem­bar­skog dana ui­sti­nu sam se osećao kao tuđin. Bez ka­ran­fi­la, bio sam iz­u­zet iz pro­šlo­sti. I tog dana – bez budućno­sti.

No comments: