Friday, March 19, 2010

Nezaposlenost

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

NE­ZA­PO­SLE­NOST,MO­RAL­NO-PO­LITIČKA PO­DOB­NOST I SMI­SAO ZA HU­MOR

Juna 1986. bilo je, pre­ma zva­ničnim iz­vo­ri­ma. u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji oko 2 200 000 ne­za­po­sle­nih. Krećući se od južne En­gle­ske do se­ver­ne Škot­ske, a naročito Al­ste­ra, ci­fre ra­stu.

Men­ja­ju se i ver­ti­kalno, ne samo po ge­o­graf­skoj ho­ri­zon­ta­li. Unu­tar ob­la­snih zona, na dnu unu­trašnjih grad­skih kvartova, što se zovu ge­ti­ma, kao što je u Lon­do­nu Brikston, do­stižu i 25% od­ra­slog sta­nov­ni­štva.

Raz­ličite su još u tri sme­ra. Pro­cen­tu­al­no, više je ne­za­po­sle­nih cr­na­ca nego be­la­ca, ruda­ra nego bankara, i onih koji sreće ne­ma­ju od onih ko­ji­ je ima­ju.

Nemačka Trećeg Rajha nije po­zna­va­la ne­za­posle­nost. Ali, i u tako so­ci­ja­lno ori­jen­ti­sa­noj zem­lji vršena ­je po­zi­tiv­na dis­kri­mi­na­ci­ja.

Je­vre­ji, ko­m­u­nisti i so­ci­jal­de­mo­kra­ti bili su si­gur­ni da će im država osi­gu­ra­ti pro­kla­mo­va­no pra­vo na rad u ne­kom od mno­go­broj­nih kon­cen­tra­ci­o­nih lo­go­ra. U So­vjetskom Sa­ve­zu bilo je to, raz­u­me se, jos bol­je uređeno. Do­vol­jno je bilo da bu­de­te uhap­še­ni, pri čemu čak ni kri­vi ni­ste mo­ra­li biti, mo­gli ste računa­ti, u go­rem slučaju sa de­set, u bol­jem sa dva­de­set go­di­na obez­beđenog po­sla.

U poređenju sa au­to­ri­ta­tiv­nim po­re­ci­ma, na pol­ju građan­skog pra­va na rad, de­mo­kra­ti­je po­ka­zu­ju znat­no skromnije re­zul­ta­te. One su, pre sve­ga, za­in­te­re­so­va­ne za slo­bo­du svo­jih gra­đa­na, a rad je, kao što je po­zna­to, više stvar život­ne pri­nu­de nego na­go­na za slo­bo­dom.

src="http://farm4.static.flickr.com/3297/3346084637_a10d01f909.jpg" width="500" height="315" alt="Fool's100" />

U Ju­go­sla­vi­ji je, takođe po zva­ničnim po­da­ci­ma, ne­za­po­sle­nost do­sti­gla ci­fru od 1 000 000 Iju­di.

Sma­tra se da bi ona bila i znat­no veća da se značajan deo za rad spo­sob­nih sta­nov­ni­ka ne na­la­zi na tzv. pri­vre­me­nom radu u ino­stran­stvu.

Za in­ter­na­ci­o­na­li­stički na­stro­je­ni so­ci­ja­li­zam, raz­u­me se, savršeno je sve­jed­no gde neko troši dar, spo­sob­nost i rad­ni elan naj­bol­jih go­di­na svog živo­ta, ali sa na­ci­o­nal­ne tačke gle­di­šta, takođe se raz­u­me, šte­ta ­je što u pri­li­ci nije da ga troši u svo­joj zem­lji.

Uviđajući ovo, naši se pa­tri­o­ti vraćaju u zem­lju čim u ino­stran­stvu iz­gu­be po­sao.

Sva poređenja vode za­ključku da po­li­tički po­re­dak sto­ji u iz­rav­noj vezi s ne­za­po­sle­nošću građana.

U de­mo­kra­ti­ja­ma su lju­di ne­za­po­sle­ni­ji nego u dik­ta­tu­ra­ma, iako oni koji su za­po­sl­e­ni ostva­ru­ju veći na­ci­o­nal­ni do­ho­dak nego tamo gde su oko nje­ga za­bav­lje­ni svi lju­di. Stan­je je pri­rod­no.

De­mo­krat­ske vla­de se ustežu da se mešaju u pri­vat­ne stva­ri svo­jih po­da­ni­ka, ma­kar to išlo nauštrb i zem­lje i tih po­da­ni­ka. De­mo­krat­ske zem­lje, takođe, iz­gle­da da vide kuda vodi puna za­po­sle­nost, vide da, uko­li­ko­ je više lju­di za­po­sle­no, man­je se pro­iz­vo­di.

U tom po­gle­du vla­da Nje­nog Veličan­stva ima ja­sno de­fi­ni­san stav koji se sa­sto­ji u od­su­stvu sva­kog sta­va, i ja­san pro­gram koji se sa­sto­ji u iz­be­ga­van­ju sva­kog pro­gra­ma.

Po­sto­je, me­đu­tim. do­ka­zi da i ona mi­sli una­pred – iako same stva­ri idu una­zad – i da se u rešavan­ju pro­ble­ma ne­za­po­sle­no­sti oslan­ja na fak­tor vre­me­na, dru­gim rečima – Boga.

Zato od nje čuje­mo tvrd­nju da će još neko vre­me sve ići na­go­re, pre nego što pođe na­bol­je, što, ruku na srce, ne teši, jer može značiti da će po­sta­ti i očaj­no pre nego što opet bude tek jako rđavo.

Ju­go­sloven­ska vla­da u Boga ne ve­ru­je. Čemu se ona nada, nije po­zna­to. Možda re­vi­ta­li­za­ci­ji svo­je pro­duk­ci­je, a možda i re­vi­ta­li­za­ci­ji pro­duk­ci­je u Sa­ve­znoj Re­pu­bli­ci Nemačkoj, pa šta pre bude. Stav no­vog ka­bi­ne­ta još nije ob­jav­ljen.

Iz­bor pred­sed­ni­ka vla­de, za čije se ime već odav­no zna­lo, pred­stav­ljao je ve­li­ko iz­ne­nađenje, pa je to in­di­ka­ci­ja da će i vla­din stav pre­ma ne­za­po­sl­e­no­sti biti iz­ne­nađenje koje svi očeku­ju.

Mene na ovu temu na­vo­di pri­va­tan in­te­res. Nedav­no su, ne­ka­ko u isto vre­me, bez po­sla osta­li moja su­pru­ga u Lon­do­nu i moj pri­ja­telj Živo­rad u Be­o­gra­du. Pod­neli su iz­ne­na­đen­je, koje se očeki-valo, hlad­no i pri­bra­no.

Bio sam zbun­jen. Po­sle gu­bit­ka zdrav­lja, gu­bi­tak po­sla pred­stav­lja naj­veću ne­sreću. Pošto ni Bri­tan­ci (Pa­ki­stan­ci­ma među nji­ma sva­ka čast), ni Ju­go­si­o­ve­ni (i na­sim Slo­ven-cima sva­ka čast), ne važe kao osobito mar­lji­vi Iju­di – čime se ne ospo­ra­va­ju nji­ho­ve osta­le mane – po­ve­ro­vao sam razočara­no da je ne­za­po­sl­e­nost stan­je koje im od­go­va­ra.

Jer, kola i mišljen­je da je po­sle gu­bit­ka zdra­vl­ja, naj­veća ne­sreća nalaženje po­sla. Da je, za­pra­vo, nje­go­vo sti­can­je –gu­bi­tak živo­ta.

Pre­va­rio sam se. Po­sre­di­ je bila nji­ho­va si­gur­nost da će nov po­sao brzo naći. Kako, za­bo­ga, u demo­krat­skom vre­me­nu opšte ne­za­po­sle­no­sti? Evo kako. Ju­gos­lo­ven­ski rad­ni kon­kur­si sadrže kla­u­zu­lu koja od kan­di­da­ta, između osta­log, po­ne­kad i više od osta­log, traži mo­ral­no­po­i­i­tičku po­dob­nost.

En­gle­ski kon­kur­si od kan­di­da­ta kao bit­nu oso­bi­nu iz­i­sku­ju – smi­sao za hu­mor. Živo­rad je savršeno mo­ral­no­po­li­tički po­do­ban, a moja su­pru­ga ima savršen smi­sao za hu­mor – čemu je do­kaz dug život sa mnom – i njih što se liče, stvar ­je sa­svim u redu. Ubr­zo će biti na no­vim dužno­sti­ma.

Imam osećaj da tražite objašnjen­je. Ja­sno va­m je šta je to mo­ral­no­po­li­tička po­dob­nost. Zna­te da to znači biti član Pa­rt­i­je, a ipak biti pošten. I s tim se uslo­vom slažete. Ne­ja­san va­m je en­gle­ski usl­ov. Šta će, koga vra­ga, rad­ni­ku smi­sao za hu­mor, kad rad nije niš­ta smešno.

Kad je rad najčešće nešto žalo­sno. (Ovde od svo­je kla­se udar­nik ne bi do­bio hva­lu nego ci­glu u gla­vu.) Upo­zo­ra­vam vas da ovde smi­sao za hu­mor nije umeće u prav­ljen­ju vi­ce­va na tuđ račun, kako se hu­mor kod nas de­fi­niše. To je spo­sob­nost da sve svin­ja­ri­je na po­slu pod­ne­se­te go­spod­ski i s osećan­jem nji­ho­ve pro­la­zno­sti, da da­kle otr­pi­te hu­mor na svoj račun.

U međuvre­me­nu, više bih vo­leo da zna­te šta je en­gle­ski smi­sao za hu­mor, a đa vam je ne­po­zna­ta naša mo­ral­no­po­litička po­dob­nost.

2 comments:

Anonymous said...

Je li moguće da i posle ovoliko vremena i lomova, nijedan red Borislava Pekića nije izgubio smisla? Malo je srpskih pisaca druge polovine dvedesetog veka koji nisu u dobroj meri posustali, ispisali se ili, jednostavno, ostali bez čitalaca. U tom pogledu Borislav Pekić je još uvek živ, svojim delom vitalniji od mnogih koji još uvek stvaraju. Ne znam za pisca ravnog Pekiću u našoj literaturi.
Hvala priređivaču bloga!
Marko

Ljiljana said...

Dragi Marko,
I sama sam uvek iznova iznenađena koliko su njegova zapašanja i analize relevantne i danas. I to čak i u Dnevnicima iz 1955. godine kada je on bio još veoma mlad (imao je tada 25 godina!) Neverovatno.
Hvala Vam veliko na lepim rečima, ali nije teško kada imate takvog pisca.
Srdačan pozdrav.