Friday, September 01, 2023

PISMA IZ TUĐINE XXXVIII deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXVIII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

38.

ISTO­RI­JA, NA­CI­O­NAL­NI PO­NOS

I EN­GLE­ZI

Ni­kad ni­sam raz­u­meo ushićenost mo­jih škol­skih udžbe­ni­ka na­rod­nim pe­sni­štvom i naših oče­va ko­sov­skim po­ra­zom. Ne tvr­dim da po­gi­bi­ja od godine 1389. nije bila di­vot­na, da po­raz nije bio veličan­stven, ali upr­kos svim mo­ral­no­du­šev­nim ra­zlo­zi­ma – koji će možda na nebu biti od neke važno­sti, a na zem­lji su samo od štete – niko me ne može raz­u­ve­ri­ti u to da pot­pu­na po­be­da nad Tur­ci­ma ne bi bila još veličan­stve­ni­ja. Ra­ci­o­nal­na Evro­pa je to ose­ti­la. Po­grešna vest o našoj po­be­di sta­vi­la je u ra­do­stan po­kret zvo­na prestoničkih bo­go­molja. 

Kad se za naš slom sa­zna­lo, zvo­na su pre­sta­la zvo­ni­ti. Pri­vre­me­no oslo­bođeni bri­ga oko države, mi smo se ba­ci­li na ko­van­je sti­ho­va o nje­noj pro­pa­sti i guljenje pro­je, od­vaj­ka­da na­men­je­ne sužnji­ma i pe­sni­ci­ma. Da smo na Koso­vu po­be­di­li, nemački bi se pe­sni­ci i književni eks­per­ti sva­ka­ko man­je odu­šev­lja­va­li našom na­rod­nom maštom i nje­nim po­et­skim tvo­re­vi­na­ma, ali bi nas nji­ho­vi voj­ni­ci, go­di­ne 1941, možda teže po­be­di­li. Hoću da po­ve­ru­jem kako bi, u za­me­nu za je­dan po­tre­san ci­klus na­rod­nih pe­sa­ma, do­bili man­je po­tre­snu isto­ri­ju. Nije si­gu­rno – na Bal­ka­nu niš­ta nije si­gur­no – ali je moguće. A na vama je da ce­ni­te šta je od toga pre­težnije.

Pri­zna­jem, doduše, da se u našem ne­prak­tičnom od­no­su pre­ma ko­sov­skom po­ra­zu, i našoj ne­be­skoj fi­lo­so­fi­ji po­vo­dom nje­ga, kri­je i jed­na ko­ri­sni­ja, prag­ma­tičnija od­li­ka na­rod­nog ka­rak­te­ra. Ona koja ume da od ne­vol­je na­pra­vi vr­li­nu. Ona koja hoće da od sva­ke štete ima bar neku, ma kako malu, vaj­du.

Još gore ću u va­šim očima proći ako kažem da ni slav­nim 27. mar­tom 1941. ni­sam baš naročito po­ne­sen, iako sam, sa ­je­da­na­est go­di­na, u an­ti­paktov­skim de­mon­stra­ci­ja­ma hapšen od po­li­ci­je, čiji je šef bio moj otac. Je­ste da nam je na 27. mar­tu česti­tao lično g. Čerčil, re­kavši u bri­tan­skom par­la­men­tu da je toga dana Ju­go­sla­vi­ja našla svo­ju dušu. (Opet ta naša ne­srećna, ko­sov­ska duša!) 

Je­ste da je ona tu neku dušu našla. Ali je cena bila pri­lična. Našla je dušu i iz­gu­bi­la državu. I dva mi­li­o­na lju­di po­vrh toga. To­li­ko joj je tre­ba­lo da po­no­vo nađe državu, pi­tan­je duše ovaj put ostavljajući nešto po stra­ni. Jer, država od duše ne živi. One naj­moćnije nikad je nisu ni ima­le. Država bez du­še­ je­dan ­je od naj­po­zna­ti­jih isto­rij­skih fe­no­me­na. Duša bez države takođe je moguća. Ali je duševna država – fik­ci­ja ili ru­i­na.

Ne znam u ko­joj meri is­prav­no gle­dan­je na vla­sti­tu isto­ri­ju određuje nečiju sud­bi­nu, ali da se u nje­mu, u tom gle­dan­ju, ogle­da na­rod­ni ka­rak­ter, od­u­vek je bilo po­zna­to.

En­gle­zi se svo­jom isto­ri­jom po­no­se. U redu, ima­ju i čime. Is­to­ričari, pa i engleski, nešto su uzdržani­ji, u ko­lo­ni­jal­nom pi­tan­ju naročito, ali ko sluša za­mla­te! Čak i najoštri­ji kri­tičari ko­lo­ni­jal­ne pol­i­ti­ke, načelni pro­tiv­ni­ci im­pe­ri­jal­ne ide­je, ako ih do­bro pri­ti­sne­te, reći će vam da su oni, do­du­še, bez­re­zer­vno pro­ti­vu ko­lo­ni­ja­li­zma, ali, sve u ob­zir uzevši, da su ga En­gle­zi pra­kti­ko­va­li bol­je, um­ni­je i pra­ved­ni­je nego iko dru­gi. 

Ako ih dal­je po­te­ra­te, usko­ro će vam odušev­lje­no pričati o pro­cva­tu In­di­je pod en­gle­skom ko­lo­ni­ja­l­nom upra­vom –za raz­li­ku od kr­va­ve kon­fu­zi­je u slo­bod­noj In­di­ji – i vi ćete, ako ste sebični, zažali­ti što se, ume­sto ne­ko­ri­snog pe­sni­ka Bajrona, na Bal­kan nije is­kr­cao mno­go upotre­blji­vi­ji osva­jač Afri­ke, Se­sil Ro­d. Ko zna, možda su u pra­vu. Pi­tam se, međutim, kako neko ko rđa­vom sma­tra sva­ku vlast nad dru­gim na­ro­dom – Škote i Irce isključujući – svo­ju vlast može sma­trali do­brom. A eto, vi­di­te, En­glez to sa­svim lepo može.

Čude­san od­nos En­gle­za pre­ma svo­joj isto­ri­ji naj­bol­je se vidi u raz­mišljan­ji­ma o Krom­vel­o­voj re­vo­lu­ci­ji. Ni­je­dan ne voli što se ona uop­šte do­go­di­la. Za sva­kog Ostrv­lja­ni­na re­vo­lu­ci­ja je uglav­nom kon­ti­nen­tal­na glu­post. Pa pošto bi pre­fe­ri­ra­li da je nisu ima­li, ponašaju se kao da i nisu. Na zlob­nom ter­mi­nu „en­gle­ska re­vo­lu­ci­ja“ in­si­sti­ra­ju Evro­plja­ni da bi bar u nečemu En­gle­ze iz­jed­načili sa nor­mal­nim lju­di­ma. Ugu­ra­ti jed­nu kr­va­vu re­vo­lu­ci­ju u en­gle­sku po­vest, u ko­joj je iz­gled le­ga­li­te­ta pri­mar­na oso­bi­na i po­vod opštoj gor­do­sti, znači na­pra­vi­ti im pa­kost. Jer, ono što je na Kon­ti­nen­tu re­vo­l­u­ci­ja, haos, obračun, opšta ma­kljaža, ovde je – le­gal­ni pre­vrat. 

En­gle­ska re­vo­lu­ci­ja je par­la­men­ta­rni po­du­hvat, samo su evrop­ske re­vo­lu­ci­je ile­gal­ne. Zato su ne­pro­mi­šlje­ni Fran­cu­zi svog kral­ja sma­kli, svi­re­pi Rusi svog ubi­li, ne­u­račun­lji­vi Srbi svog kroz pro­zor ba­ci­li, a En­gle­zi Čar­l­sa I samo smrću ka­zni­li. Ni­jan­se su značajne. Prvo je svin­ja­ri­ja, dru­go zločin, u srp­skom slučaju glu­post, a en­gle­ski je premijer jed­no­stav­no – po­gu­bljen­je.

En­gle­zi o svo­joj re­vo­lu­ci­ji pišu man­je zato da bi se o njoj više zna­lo, a više da bi se zna­lo o raz­vit­ku nji­ho­ve par­la­men­tar­ne Isto­ri­je. Ni­ka­kvih ju­bi­le­ja ili pro­sla­va te re­vo­lu­ci­je nema. Ne sla­vi se, na primer, dan kada je po­gu­bljen kralj, što je ra­zum­lji­vo u mo­nar­hiji, ali se ne sla­vi ni sama re­vo­lu­ci­ja, iako se sma­tra da je ona stvo­ri­la mo­der­nu Bri­ta­ni­ju. Ja mi­slim da En­gl­e­zi, du­bo­ko u duši, svo­ju re­vo­lu­ci­ju sma­tra­ju po­ra­zom, što ona i je­ste. Kao i sva­ka re­vo­lu­ci­ja. Sila je uvek ob­lik ne­ka­kvog po­ra­za, u pr­vom redu po­ra­za mogućno­sti da se ista stvar oba­vi bez mr­tvih.

En­gle­zi se, ta­ko­đe, po­no­se po­ra­zom kod Dan­kerka, ali ga ne pro­slav­lja­ju. Ne sla­ve ni po­raz od na­ro­da Zulu, je­dan od naj­većih u na­rod­noj isto­ri­ji. Fran­cu­zi ne sla­ve Vo­ter­lu, nego 1918. Nem­ci ne sla­ve po­raz kod Mo­skve, nego po­be­du kod Se­da­na. Rusi Stal­jin­grad a ne Smo­lensk. Mi Srbi sla­vi­mo Ko­so­vo. I dru­gi na­ro­di naše za­jed­ni­ce ima­ju svo­je po­ra­ze na koje su od­ne­kud po­no­sni. Isto­rij­ske ne­sreće koje ih ushićuju.

A šta je, do đavo­la, s našim po­be­da­ma?

 


 

 

 

No comments: