Thursday, September 14, 2023

PISMA IZ TUĐINE XXXXVII deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXVII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

47.

NEMA PRO­BLE­MA!

Osim štampe koja živi od ja­kih osećanja, na pre­te­ra­no­st­i­ma i stal­no u alar­man­tnom stan­ju, En­gle­ska je zem­lja u ko­joj se teškoće pot­cen­ju­ju, zem­lja gde stva­ri mogu biti i očajne, ali ma­lo­kad – ozbil­jne. Do kri­za, na­rav­no, do­la­zi. ali njih pri­mećuje samo opo­zi­ci­ja. Za vla­du, po pra­vi­lu, kri­ze ni­kad nema, i sve teče do­bro. Vla­da kri­zu ot­kri­va tek kad iz­gubi iz­bo­re i pređe u opo­zi­ci­ju. Pre­u­zevši upra­vu. opo­zi­ci­ja, u me­đu­vre­me­nu, na­jed­nom otkri­va da je sve u redu. 

Tako se Veli­ka Bri­ta­ni­ja na­la­zi u ne­o­bičnom ali za­hval­nom položaju zem­lje u ko­joj je uvek i jed­no­vre­me­no i sve do­bro i ništa ne va­lja. Ova bla­gotvor­na na­stra­no­st raz­u­me se, moguća je samo u par­la­men­tar­nim režimi­ma, gde je vla­da uvek tu da uprav­lja na naj­bo­l­ji mogući način u na­ci­o­nal­noj isto­ri­ji, a opo­zi­ci­ja uvek tu da nje­nu upra­vu u toj is­toj isto­ri­ji sma­tra – naj­go­rom. Tamo gde zva­nične opo­zi­cije nema, u tre­nu­ci­ma kri­ze vla­da po­ne­kad ima kra­jnje nesrećnu i njenoj op­ti­mi­stič­koj pri­ro­di ne­pri­me­re­nu dužnost da sama na tu kri­zu ukažc. Da u ne­ku ru­ku bude – opo­zi­ci­ja sa­moj sebi.

U ta­kvom se položaju na­la­zi da­na­s ju­go­slo­ven­ska vla­da. S au­ten­tičnim opo­zi­ci­o­nim žarom uočava ona na sve stra­ne teške pro­ble­me i sa opo­zi­ci­o­nom upor­nošću upo­zo­ra­va da se bez nji­ho­vog ra­di­kalnog rešavan­ja iz kri­ze neće izaći. Za nju, da­kle, kao da, osim pro­ble­ma, nečeg dru­gog i nema.

A za na­rod? Šta je s na­ro­dom?

Za na­rod, iz­gle­da, pro­ble­ma nema. Op­ti­mi­stička, sa­mo­po­u­zda­na, ve­dra tvrd­nja: „Nema pro­ble­ma!“ na­la­zi se na svačijim usna­ma. Nema pro­ble­ma u kući, na po­slu, u rad­nji, u tram­va­ju, na pi­ja­ci, kod le­ka­ra, čak i na gro­blju. Ni tamo nema pro­ble­ma.

Iz­ne­nađen sam bio, pa i za­pre­pašćen. No­vi­ne, vla­da i nje­ni ne­zva­nični opo­nen­ti, pa i ti isti građani, sva­ko­dnev­no su me uve­ra­va­li u ono što sam i sam vi­deo i ose­tio – da je ze­ml­ja u ozbil­jnoj mo­ral­noj, po­li­tičkoj i eko­nom­skoj kri­zi, pri čemu je je­di­na vi­dlji­va raz­li­ka između vla­de i nje­nih ne­pri­zna­tih opo­ne­na­ta bila u tome što je vla­da hte­la tu kri­zu i dal­je sama da rešava, a opo­nen­ti su sma­tra­li da bi za taj po­sao bio bol­ji neko dru­gi. Pa ni to, stvar­no, nije bio neki pro­blem. Vla­da ­je i dal­je pro­dužila da se bavi kri­zom, opo­nen­ti i dal­je na­sta­vi­li da ovo bav­ljen­je sma­tra­ju pro­mašenim.

A na­rod? Šta je s na­ro­dom?

On je svu­da oko mene i dal­je go­vo­rio: „Nema pro­ble­ma!“

Za vre­me mog bo­rav­ka kri­za po­sta­je još du­blja. Ju­go­sla­vi­ja stiže na počasno me­sto svet­ske in­fla­ci­je, a nje­ni građani ula­ze u eli­tu ne­za­po­sle­no­sti. Državni dug le­de­nu sen­ku baca na rad naših unu­ka, na­ci­o­nal­ni su od­no­si u naj­man­ju ruku ne­ja­sni, in­te­re­si fe­de­ral­nih je­di­ni­ca pri­lično ja­sno pro­ti­vurečni, iz­ve­sna bazična načela i prok­la­mo­va­ni cil­je­vi na­la­ze se pod sum­njom, a dugo za­ne­ma­ri­va­ni pro­ble­mi go­mi­la­ju se do za­strašujućih raz­me­ra.

A na­rod? Šta je s na­ro­dom?

On još uvek iz­go­va­ra mi­ste­ri­o­znu ne­ga­ci­ju ko­joj po­svećuje­mo ovaj ko­men­tar. Za nje­ga i dal­je:

„Nema pro­ble­ma!“

Da shva­tim šta se, za­pra­vo, de­ša­va, u čemu je pro­blem tog ne­man­ja pro­ble­ma, bio je do­vol­jan i prvi dan u Be­o­gra­du, ali ja ni­sam raz­u­meo nje­go­vu poru­ku i pod­u­ku. Na­ja­vio sam pri­ja­tel­ju Živo­ra­du do­la­zak. „Nema pro­ble­ma“, re­kao je, „re­zer­vi­saću sobu u ho­te­lu“. So­ba ­je re­zer­vi­sa­na, ali u njoj ni­sam spa­vao ja. U njoj je već spa­vao stra­nac koji je do­pu­to­vao ne­ko­li­ko sati po­sle mene, ali je od mene bio ne­ko­li­ko puta bo­ga­ti­ji. „Nema pro­ble­ma“, re­kao je Živo­rad, „naći ćemo dru­gu“. 

Nije bilo pro­ble­ma, ali ni sobe. „Nema pro­ble­ma, spa­vaćeš kod mene,“ re­kao je Živo­rad. Ni­sam kod nje­ga spa­vao, jer ­je kre­vet za­u­zeo rođak sa sela, a kadu Živo­ra­do­va svi­nja. „Nema pro­ble­ma“, re­kao je Živo­rad. „I nema“, re­kao sam sada ja i otišao u ka­fa­nu, gde je je­di­ni pro­blem bio do­zva­ti kel­ne­ra. Kad sam naj­zad poručio supu, i tog je pro­ble­ma ne­sta­lo. „Nema pro­ble­ma“, re­ka­o ­je kel­ner i do­neo mi ko­ba­si­ce. Kad sam ga za­mo­lio da ih za­me­ni za poručenu supu, re­kao je da nema pro­ble­ma i ni­kad ga više ni­sam vi­deo.

Pot­pu­no sam raz­u­meo šta se dešava, u čemu je pro­blem tog uni­ver­zal­nog od­su­stva pro­ble­ma, tek kad sam sa­hran­ji­vao rođaka. Iz­ra­zio sam pre­ci­zne želje po­ro­di­ce u po­gle­du sa­hra­ne i u po­greb­nom pred­u­zeću mi je rečeno: „Nema pro­ble­ma.“

Ne znam da li ih je bilo. Ni­sam hteo da gle­dam kako noga mog rođaka viri iz san­du­ka i pre sa­hra­ne ot­pu­to­vao sam za En­gle­sku. Ovde ima pro­ble­ma. U slučaju mog mr­tvog rođaka. on bi se ovde sa­sto­jao u tome da mu noga ne viri iz san­du­ka.

Ima i dru­gih pro­ble­ma. Oni se. na­rav­no, ne rešava­ju, tako da­le­ko nije nužno ići, ali se pri­zna­ju. Niko ne veli da pro­ble­ma nema. Tvr­di se ­jed­ino da nema rešenja. I u tome kao da se vla­da i gra­đa­ni Ve­li­ke Bri­ta­ni­je slažu.

Kod nas, me­đu­tim. ta­kve slo­ge nema. Vla­da tvr­di da pro­ble­ma ima. Ja ­joj se, s iz­ve­snim stra­hom da ne bu­dem optužen za ula­gi­van­je režimu, pri­družujem. Mi­sl­im čak da možda, osim pro­ble­ma, ničeg drugog i nema. Na­rod. u me­đu­vre­me­nu, tvr­di „Nema problema!“. Teško je pred­vi­de­ti ko će kog ube­di­ti. Vla­da, doduše, ima vlast, ali na­rod duže tra­je. Vla­da, takođe, za pro­ble­me ima i neka rešenja, ali kako na­rod nema problema, ne vi­dim kako će se ona pri­me­ni­ti. Osim ako se ne shva­ti sta­ra isti­na:

da je uvek naj­veći pro­blem na­rod.

 

 

No comments: