Friday, September 15, 2023

PISMA IZ TUĐINE XXXXVIII deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXVIII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

48.

DUR­BIN­SKI PO­GLED NA SVET,

ILl SE­DAM DANA

KOJI NISU NI­KOG PO­TRE­SLI

Bri­tan­ska se no­vi­na može upo­re­di­li s dur­bi­nom koji u svom me­ha­ni­zmu ima dve pro­ti­vrečne mogućno­sti. Ono što osma­tra­te možete pri­bližiti ili udal­ji­ti, za­vi­sno od toga tiče li vas se ono što se na nje­go­vom dru­gom kra­ju zbi­va. U ra­di­ka­li­za­ci­ji ovih mogućno­sti, le­gen­da veli da je lord Nel­zon bit­ku kod Tra­fal­ga­ra započeo zato što je na­re­đen­je da se u boj ne upušta pri­mio držeći dur­bin na svom sle­pom oku. Na­re­đen­je nije iz­vr­še­no. ali je bit­ka do­bi­je­na. Na­re­đen­je se tada po­sti­đe­no po­vu­klo u ne­po­u­zdan mit, a po­be­da po­no­sno osta­la po­u­zda­na čin­je­ni­ca. Samo, udal­ja­van­je otrov­ni­ce dur­bi­nom ni­kog ne spa­sa­va od nje­nog uje­da. Kao što Bri­ta­ni­ju od rata nije sačuvao jed­no­du­šni na­por št­am­pe da uman­ji opa­snost od po­nov­no­g na­o­ružanja Nemačke. Iz­me­du 1918. i 1939. en­gle­ska je štam­pa po­sma­tra­la Evro­pu kroz na­o­pa­ko okre­nut dur­bin. Kad je ovaj naj­zad kako val­ja upo­tre­bljen, bilo je ka­so.

Dur­bin­ski ma­nir bri­tan­ske štam­pe naj­bol­je se vidi u ne­del­jni­ci­ma, no s bit­nom ra­zl­i­kom od evrop­skih. Dok u nemačkom ne­de­ljni­ku vi­di­te šta se sve za se­dam dana po sve­tu do­go­di­lo, u ju­go­slo­ven­skom čak i zašto – prem­da ne uvek i šta – iz en­gle­skog ćete sa­zna­ti uglav­nom šta se za tih se­dam dana nije do­go­di­lo. U stva­ri, možda i je­ste, samo se to En­gle­za ne tiče.

Džon Rid je o boljševičkoj re­vo­lu­ci­ji na­pi­sao Deset dana koji su po­tre­sli svet. Knji­ga je pro­ročan­ska. Ja se zbog tih de­set da­na ­još i da­nas tre­sem. Od Ri­da smo sa­zna­li mno­go o 1917. go­di­ni, ali malo o tome do­kle će ona mno­ge do­ve­sti. Ovde je, na sreću, reč o dru­gim da­ni­ma, dru­goj zemlji. Dana ima se­dam i oni ni­kog nisu po­tre­sli, jer se sve do­ga­đa u Bri­ta­ni­ji. Oni su ko­men­ta­ri­sa­ni u „San­dej Tajms“-u od 1. 2. 1987. na 88 stra­ni­ca, je­di­nog li­sta u Evro­pi za koji, iz­gle­da, rat još nije do­bi­jen.

Prvi svežanj sadrži naj­važnije ve­sti ne­del­je. Za­ključujem po tome što se sa­sto­ji pre­težno od re­kla­ma. Od domaćih ve­sti pri­o­ri­tet je dat ubi­stvu su­pru­ge te­ro­ri­ste Makklinčija, koju su dvo­ji­ca dru­gih te­ro­ri­sta izrešeta­li dok je ku­pa­la dete, i op­štoj za­bri­nu­to­sti za sud­bi­nu g. Teri Wajta, koga su ote­li treći te­ro­ri­sti dok je sa četvr­ti­ma pre­go­va­rao. Tu su i re­zu­la­ti an­ke­te koji do­ka­zu­ju da En­gle­zi opa­snost od side sma­tra­ju ozbil­jni­jim držav­nim pro­ble­mom od ne­do­vol­jnog obra­zo­van­ja, ni­skih pen­zi­ja, sla­be na­rod­ne od­bra­ne i ne­si­gur­ne spol­jne po­li­ti­ke, ako ova po­sto­ji. Sa­zna­je­mo, ta­ko­đe, da su bra­de opet u modi. Pre­la­zeći kroz po­vest ljud­ske fi­zi­o­no­mi­je s lica sve­ti­tel­ja, pre­ko obra­za mu­dra­ca, na li­ko­ve ban­di­ta, i ob­rnu­to, dve najčuve­ni­je bri­tan­ske bra­de pri­pa­da­ju da­nas poretku. Cr­kvi bra­da g. Wa­jta, koji hoće da od vere načini svet­sku po­li­ci­ju, i vla­sti bra­da g. An­der­to­na, koji želi da od po­li­ci­je na­pra­vi svet­sku veru. Po­sle smr­ti Ka­r­la Ma­r­ksa, uzor-bra­da ne­re­da ­još se traži. Naj­sud­bo­no­sni­ja vest iz sve­ta je čin­je­ni­ca da su En­gle­skin­ju, gđu Hilari, u Ita­li­ji si­l­o­va­li po­li­caj­ci. En­gle­ze, koji ova­kve stva­ri ne­ra­do pred­u­zi­ma­ju i do­bro­vol­jno, za­pre­pa­sti­lo je si­lo­van­je. Ita­li­ja­ne što gđa Hil­ari o tome go­vo­ri otvo­re­no, a mene što je vest do­bi­la pred­nost nad teškoćama Re­­ga­na s ame­ričkim na­rod­nim pred­stav­ni­ci­ma i teškoćama Gor­bačova s ru­skim na­ro­dom. Na tako nešto ni­sam na­vi­kao. U našim no­vi­na­ma na pr­voj stra­ni možete pročita­ti samo šta se u tu­đi­ni zbi­lo s našim držav­ni­ci­ma. Za gra­đa­ne ili ne zna­te, ili sa­zna­je­te sa sed­me stra­ne, u opa­snom srodstvu sa sed­mom ru­pom na svi­ra­li.

U dru­gom svežnju domaći bi ko­men­ta­tor ve­ro­vat­no iza­brao ve­se­li­ju temu, ali­ ja, kao stra­n­ac, bi­ram čla­nak g. Bra­jena Wol­de­na o ne­mo­gućno­sti so­ci­ja­li­zma u Bri­ta­ni­ji. Zašto g. Wol­den drži da je so­ci­ja­li­zam ovde ne­mo­guć? Zato što u nje­ga niko ozbil­jno ne ve­ru­je. Čak ni so­ci­ja­li­sti. Bo­jim se da g. Wol­den ba­rem u dve tačke nije u pra­vu. Tačno je da u so­ci­jali­zam ne ve­ru­ju so­ci­ja­li­sti, ali ve­ru­ju – kon­zer­va­tiv­ci. U Bri­ta­ni­ji, za­pra­vo, u so­ci­ja­li­zam ozbil­jno ve­ru­ju samo ube­de­ni an­ti­so­ci­ja­li­sti. Oni ga se pla­še, pa je to ra­zum­lji­vo. A onda, ko kaže da je za po­be­du so­ci­ja­li­zma nužno da se u nje­ga ve­ru­je? Po­ne­kad je do­vol­jna samo po­be­da.

U svežnju posvećenom kul­tu­ri najz­načaj­ni­jom sma­tram od­lu­ku Bri­tan­skog mu­ze­ja da na ula­z po­sta­vi pro­vid­ne ku­ti­je za do­bro­voljne pri­lo­ge. U pod­ne su ku­ti­je već pri­lično pune i vi ste za­div­lje­ni en­gle­skim raz­u­me­van­jem za umet­nost. Ali, do­đe­te li rano iz­ju­tra, uhva­tićete mu­zej­ske činov­ni­ke kako no­vac si­pa­ju u ku­ti­je, u očigled­noj na­me­ri da vas na raz­u­me­van­je umet­no­sti ohra­bre. Iz­gu­bićete nešto od vere u čove­ko­vu ve­l­i­ko­du­šnost, ali ćete do­sta naučiti o nje­go­vom lu­kav­stvu, a možda i sačuva­ti ne­što para.

Po­sled­nji svežanj ne­del­jni­ka, po­svećen po­slov­nim no­vo­sti­ma i fi­nan­sij­skim po­slo­van­ji­ma, naj­de­blji je. To je ra­zum­lji­vo. U ka­pi­ta­li­zmu se, nažalost, lju­di još bave sti­can­jem do­bit­ka, a ne pro­na­lažen­jem načina da se po­kri­ju gu­bi­ci. Po­sled­nji način obez­beđenje ne­dav­nim so­vjet­sko-bri­tan­skim spo­razu­mom o na­kna­di štete bri­tan­skim držav­lja­ni­ma na­ne­te to­kom Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je. (Po meni, nešto jed­no­stra­nim jer ništa ne go­vo­ri o tome ko će štetu na­dok­na­di­ti Ru­si­ma.) En­gle­zi ažurno pri­javlju­ju svo­je zah­te­ve. Je­dan lju­bi­telj mu­zi­ke, na pri­mer, traži da mu se na­dok­na­di ula­zni­ca za kon­cert, koji se nije mo­gao održati zbog buke i ga­la­me pro­u­zro­ko­va­ne isto­vre­me­nim održavan­jem re­vo­lu­ci­je. Dru­gi očeku­je od­šte­tu za tri ri­blje kon­zer­ve, što su mu ih ne­o­vlašćeno po­je­li mor­na­ri Cr­no­mor­ske flo­te, pri­li­kom juriša na Zim­ski dvo­rac.

Neko ova­kav zah­tev može naći po­ma­lo pre­tera­nim.

Ja ga na­la­zim – pre­sud­nim.

Kome nije sta­lo do jed­ne ku­ti­je sar­di­na, ni­kad neće otvo­ri­ti ni­jed­nu fa­bri­ku za nji­ho­vu pre­ra­du. A svi zna­mo šta to znači.

 


 

 

No comments: