Friday, September 08, 2023

PISMA IZ TUĐINE XXXXIII deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXIII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

43.

TVRĐAVE IZOBILJA I NIČIJA

ZEM­LJA BEDE

U fi­l­mu Tr­kač po oštri­ci brij­ača dva sve­ta žive na­po­re­do, je­dan iz­nad dru­gog, kao u zgra­di sa spra­to­vi­ma, svet bo­ga­tih i moćnih gore, u raju teh­no­loške i estet­ske savršeno­sti, i svet bed­nih, bes­po­moćnih dole, u pa­klu ze­maljs­kih ne­sa­vr­šeno­sti, po čijem ne­raz­bir­lji­vom ha­o­su pa­da­ju ki­se­le kiše. Otrov­ne izlučevi­ne izo­bi­l­ja i sa­vr­šen­stva kao iz­met po­kri­vaju ničiju zem­lju bede.

To je film, fik­ci­ja, umet­nost. Njujork nije fik­ci­ja, nije umet­nost. To je naj­veći grad našeg sve­ta i, avaj, možda sli­ka sve­ta naše dece. U toj me­tro­po­li ma­te­ri­ja­li­stičke ci­vi­li­za­ci­je, pod mr­tvim ka­me­nim okom Sta­tue slo­bo­de, ohla­đe­ne uspo­me­ne na Fran­cu­sku re­vo­lu­ci­ju, usred bri­sa­nih pro­sto­ra bede, na­sil­ja i ne­sreće, gde po ru­i­ni­ra­nim vi­še­sprat­ni­ca­ma, bez stru­je, vode, ka­na­li­za­ci­je, žive ne­za­po­sle­ni ot­pa­ci in­du­strij­skog pro­gre­sa, društve­ni bo­gal­ji i osuđeni­ci na život, u kra­je­vi­ma pro­glašenim za ne­pro­hod­ne, gde sva­ko ko se usu­di proći ri­zi­ku­je da bude ubi­jen i opljačkan, po­sto­je rajske oaze, ul­tra­mo­der­ni obl­a­ko­de­ri, tvrđave izo­bi­lja. 

U nji­hovim pasažima sku­pe su i ot­me­ne rad­nje, u ko­ji­ma se može do­bi­ti sve što je za život po­treb­no, pa i ono što nije, ali bez čega i ono što je­ste ne bi mno­go vre­de­lo. Tu vas gre­ju ve­štačkim sun­cem Flo­ri­de i ras­hlađuju ozo­nom Ste­no­vi­tih pla­ni­na. Na ­ra­spo­lagan­ju su vam svi ser­vi­si koji rad čine suvišnim. Na iz­la­zi­ma su teško na­o­ružane straže, snab­de­ve­ne naj­sa­vre­me­ni­jim sred­stvi­ma za kon­tro­lu i od­bra­nu pri­la­za, uklju­ču­jući i jed­no savršeno ljud­sko sred­stvo – okrut­nost i bez­ob­zir­nost. Ali, vama ti pri­la­zi i nisu po­treb­ni. U ničiju zem­lju bede ne sme­te, a i ne­ma­te vol­je da ide­te. Na po­sao ili za­ba­vu od­la­zi­te he­li­ko­pte­ri­ma s he­li­o­dro­ma na kro­vu vaše pa­la­te koji je isto­vre­me­no i krov vašeg sve­ta.

Ne­ja­sno je samo šta se sa pro­zo­ra vidi. Pret­po­stav­ljam da su pro­zo­ri apart­ma­na do­vol­jno vi­so­ko da se beda ne vidi, ili da pro­zo­ra uopšte nema, nego da se pre­ko lažnih pro­zo­ra pre­ma stvar­no­sti puštaju ho­lo­gra­mi izo­bi­lja u boji. Pre­ra­nom mi se, na­i­me, čini mogućnost da se beda una­o­ko­lo vidi, ali da se ne raz­u­me, niti iko­ga tiče.

To je Njujork, ali i sli­ka budućnosti naših gra­do­va ako se društve­na, ma­te­ri­jal­na, du­hov­na i mo­ral­na po­la­ri­za­ci­ja na­sta­vi tem­pom ko­jim se od­vi­ja u po­sled­njih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, čak i u gle­da­nju na po­la­ri­za­ci­ju po­sto­ji po­la­ri­za­ci­ja. Lju­di se dele na one koji su za nju, i na one što su pro­ti­vu nje. One što drže da je pro­ces bi­po­lar­nog raz­dva­jan­ja ne­iz­bežan, pa se mora pot­po­moći i kon­tro­li­sa­no spro­vo­di­ti, i one koji ve­ru­ju kako još ima vre­me­na da se on kon­tro­lom za­u­sta­vi, ili bar ublaži. Između dve ne­po­mir­lji­ve stra­ne, po­la­ri­zo­vani svet i dal­je na­stav­lja da se po­la­ri­zu­je. Nje­go­va bi­nar­nost po­sta­je sta­tus quo naše ci­vi­li­za­ci­je. 

Nije po­sre­di samo po­de­la na bo­ga­te i si­ro­ma­šne, srećne i ne­srećne, zdra­ve i bo­le­sne, bele i osta­le, Se­ver i Jug. Za­pad i Is­tok, ka­pi­ta­li­zam i so­ci­jali­zam. U toku je du­blji i kom­pli­ko­va­ni­ji pro­ces una­kr­snih spa­jan­ja i prožiman­ja ra­znih vr­sta i ob­li­ka te po­la­ri­za­ci­je. U toku je spon­ta­no obra­zo­van­je no­vih, po pri­ro­di stva­ri – ne­za­mi­sli­vih sa­ve­za. Bo­ga­taši jed­ne stra­ne bez po­li­tičke vla­sti, na dru­goj ne­ma­ju bo­gat­stvo, ali ima­ju vlast; na obe ima­ju moć koja ih uje­din­ju­je. Bo­ga­ti Juga bliži su bo­ga­tašima Se­ve­ra nego vla­sti­toj si­ro­tin­ji. Uspešni crnac udal­je­ni­ji je od ne­us­pešnog crn­ca nego od bel­ca koji je uspeo. Ko ima rak, a Ne­mac je i imućan, bliži je si­ro­mašnom Ki­ne­zu s ra­kom, nego zem­lja­ku koji rak nema ali ima mno­go no­va­ca.

Za­ne­ma­ri­mo li bi­zar­ne uzor­ke po­la­ri­za­ci­je, daćemo jed­nu an­ke­tu pa po­hi­ta­ti ne­spo­koj­nom za­ključku.

U vrhu omil­je­nih lično­sti, u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, ni­kad nećete zateći gđu Tačer. Ona je u vrhu po­pu­la­mo­sti u Ju­go­sla­vi­ji. Zar to nije ne­o­bično, čak i ako se pri­hva­ti da je sva­kom pa­met­nom čove­ku tuđi pred­sed­nik vla­de uvek bol­ji od vla­sti­tog. Ali, na ju­go­slo­ven­skoj ska­li omil­je­no­sti po­no­sno fi­gu­ri­ra­ju, i to u sa­mo­me vrhu, i Ro­nald Re­­gan, i Ho­me­i­ni, i Ga­da­fi. Fi­gu­ri­ra, da­kle, naročiti tip, mo­del ljudi. Oni su uvek jaki, odlučni, ne­po­ko­le­blji­vi. 

Sve­jed­no što ta sna­ga može bili u ne­o­ba­vešte­no­sti, odlučnost u br­zo­ple­to­sti, a nepokolebljivost samo alibi za tvr­do­gla­vost, oni će uvek do­bi­ti veću po­dr­šku od bilo kog dru­gog mo­de­la držav­ni­ka. I to, pa­ra­dok­sal­no, ne podršku onih koji su jaki i sami, nego onih s dru­gog, su­prot­nog pola ljud­skog ka­rak­te­ra: uvek će biti mil­je­ni­ci – sla­bih (čak i onda kada upra­vo sna­ga pr­vih dru­ge čini sla­bim). Jer, oni ne pred­stav­lja­ju to­li­ko moć sami po sebi, ko­li­ko našu žud­nju za njom, naš pri­sta­nak da pre bu­de­mo osred­nje za­do­vol­jni ro­bo­vi nego ne­za­do­vol­jni slo­bod­ni lju­di.

Ova moć, što se po­štu­je, obožava, o ko­joj se san­ja, is­pod svih spol­jnih po­la­ri­za­ci­ja, na koje trošimo naj­više vre­me­na i ener­gi­je, ostva­ru­je ne­vi­dlji­vo je­din­stvo među svim našim su­prot­nostima, da ih konačno sve­de na osnov­nu: na po­la­riza­ci­ju između onih što moć ima­ju i onih što je ne­ma­ju. Na one koji mogu i one koji ne mogu. Raz­u­me se, i ovde važe iz­ve­sne po­de­le. 

Oni koji mogu dele se na one koji mogu sve, i na one što mogu tek ponešto. Oni koji ne mogu, međutim, ni na šta se ne dele. Oni, jed­no­stav­no, ne mogu. Sve osta­le po­de­le, ra­sne, kla­sne, ver­ske, pa i bi­o­loške, pred ovom se po­vlače i ovoj prilagođavaju. Ova dva pola sve raz­dva­ja, a spa­ja opet – moć. Prvi žele da je sačuva­ju, dru­gi da je uzmu. Vaš je ko­men­ta­tor iz­u­ze­tak. Niti ima moć, ni­ti­ je želi. On eks­cen­trično mi­sli da je po­ne­kad bes­po­moćnost naj­veća moć koja je čove­ku do­stup­na.

 

 

No comments: