Sunday, May 09, 2010

Nacionalni prst

Nacionalni prst

Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

NA­CI­O­NAL­NI PRST U VA­ZDU­HU, ILI ODA­KLE VE­TAR DUVA

Po­sled­njih ne­ko­li­ko me­se­ci ove su emi­si­je iz­ne­ve­ri­le svo­ju pri­ro­du i svr­hu. Moja ulo­ga mje da nama go­vo­rim o nama, već vama o nji­ma. Okol­no­sti, koje sam prošli put ob­ja­snio, pr­im­o­ra­le su me na stran­pu­ti­cu.

Na njoj sam, vi­de­li ste, po­stao po­ma­lo emo­ti­van, hi­ste­ri­can, pa i pa­ko­stan. Vraćam se umo­ran – ništa tako ne za­ma­ra kao vla­sti­ta zem­lja i sop­stve­na muka – ali više ni­sam ni emo­ti­van ni hi­ste­ričan.

Osta­jem još samo pa­ko­stan, što znači da ću opet go­vo­ri­ti uglav­nom o En­gle­zi­ma. A o nama samo u us­po­red­ba­ma, koje će, po pri­ro­di stva­ri, naj­češće biti na našu štetu. Kažem po pri­ro­di, jer sve je, iz­gle­da, uvek na našu štetu.

Absurd

Pa­kost je po­sled­nji osta­tak mog sa­mo­po­što­van­ja. S njom sam ovde bez­be­dan. Ona En­gle­ze ni­kad ne vređa. Oni zna­ju da smo pa­ko­sni jer im za­vi­di­mo. Možda i dru­gi raz­log po­sto­ji, ali nje­ga vi­di­mo samo mi. I to upra­vo zato što im za­vi­di­mo, pa sve opet iz­la­zi na isto.

Mi smo i tu drukčiji.

Moj pri­ja­telj, pi­sac, re­kao mi je jed­no­m u iskre­nom očajan­ju: „Mi Srbi ne možemo stal­no ku­ka­ti da nas dru­gi na­ro­di mrze.

Mo­ra­mo se jed­nom za­pi­ta­ti za­što, i na to pi­tan­je pošteno od­go­vo­ri­ti.“ En­gle­zi, takođe, zna­ju da ih većina dru­gih ne pod­no­si.

Ali oni se zbog toga ne bri­nu, po­go­to­vo se toga ne sti­de. Oni se time po­no­se. I ni­kad po­vo­dom toga nisu ra­do­zna­li.

Oni raz­lo­ge zna­ju. Nji­hov je pošten od­go­vor da je to zato što su od svih dru­gih bol­ji. Ne­tr­pel­ji­vost shva­ta­ju kao još je­dan do­kaz svoje nad­moćno­sti.

Po­gre­šili biste, međutim, ako bi ve­ro­va­li da ih spo­ra­dič­na nak­lo­nost za­brin­ja­va, i da na osno­vu nje za­ključuju kako su pro­sečni i ne­ma­ju ništa što bi ičiju lju­bo­mo­ru po­bu­di­lo.

Ta na­klo­nost je takođe do­kaz da su od dru­gih bol­ji. Samo su to dve vr­ste do­ka­za za jed­nu istu stvar.

En­gle­ze i nji­ho­ve stan­dar­de, sva­ka­ko, malo ko raz­u­me. No, oni ni to ne sma­tra­ju ne­kom svo­jom ma­nom, nego pre na­ci­o­nal­nom vr­li­nom.

U sva­kom slu­ča­ju, ne­čim pri­rodnim. Moj dru­gar Živo­rad do­bi­ja ner­vni slom kad god ga sme­sta ne raz­u­mem, čak i kad za­go­va­ra očigled­ne be­da­stoće.

On sma­tra sve­tom dužnosću da me po sva­ku cenu na svo­ju stra­nu pre­ve­de, ma šta da je po­sre­di. Ako se na uli­ci sret­ne­mo, onda na svo­ju stra­nu uli­ce.

U naj­man­ju ruku, kao da je pred svešte­ni­kom na is­po­ve­sti, želi sebe do kra­ja, do sit­nih cre­va da ob­ja­sni.

En­glez sve to sma­tra izlišnim. Ne mi­sli­te da ne ceni vaše raz­u­me­van­je, ako mu ga pružite, nego, ako ga ne pružite, on mi­sli da ga ne za­služuje­te.

Vi jed­no­stav­no ne za­služuje­te da ga raz­u­me­te. On vas ni u šta neće ubeđiva­ti, ne sto­ga što drži da je stvar koju za­stu­pa nevažna, nego što mi­sli da se samo po sebi raz­u­me. Ono što se ne raz­u­me, to je ono što za­stu­pa­te vi.

Inače se ne bi­ste to­li­ko tru­di­li. Stvar bi se sama po sebi raz­u­me­la.

En­gle­zi su, takođe, mo­ram i to reći, bes­kraj­no upo­ran svet.

Što za­ključe, što ­jed­nom na ­je­dan naćin shva­te, toga se lako ne odriču. S nji­ma ­je ne­mo­guće vo­di­ti našu bes­ko­načnu i ne­pred­vi­dlji­vu kon­ver­za­ci­ju.

Ap­so­lut­no je uza­lud­no ne­presta­no men­jan­je fron­to­va i po­zi­ci­ja, pro­me­na mišljen­ja u tre­nut­ku kad je neki do­go­vor uglav­ljen.

Moj Živo­rad s nji­ma nema ni­ka­kve šan­se. Cilj Engle­za je da što pre raz­go­vor završi i povuče se u ba­štu. Cilj Ži­vo­ra­da je da raz­go­va­ra.

Ni­po­što ne vre­di pri­hva­ti­ti Živo­ra­do­vo sta­no­vište, u nadi da će vas osta­vi­ti na miru. On će ga u međuvremenu pro­me­n­i­ti, za­u­ze­ti biv­še vaše, i vi ćete se, ako ste ne­o­pre­zni, zateći kako iz sve sna­ge pob­ija­te sop­stve­ne ar­gumen­te.

Jer mi po­se­du­je­mo još jed­nu zna­me­ni­tu od­li­ku: sma­tra­mo da smo objek­tiv­ni tek kad pri­hva­ti­mo tuđe sta­novi­šte.

I branimo ga kao svo­je, a svo­je na­pa­da­mo kao tuđe. Za En­gle­za je objek­tiv­nost da bra­ni sta­no­vi­šte koje mu naj­više od­go­va­ra i do­no­si naj­vi­še ko­ri­sti, a da pri tome iz­gle­da kao da uzi­ma u ob­zir i vaše.

Upražnja­va­ne od po­je­di­na­ca, ove oso­bi­ne mogu vam iz­gle­da­ti gore nego što su ovde pred­stav­lje­ne.

Ne­o­ba­zi­ran­je na tuđe mi­sljen­je i upor­nost mogu vam po­ne­kad iz­gle­da­ti kao bez­dušna ne­o­se­tlji­vost i ma­ga­reća tvr­do­gla­vost, ali pre­ne­te na na­ci­o­nal­ni plan, uve­de­ne u isto­ri­ju Ostr­va i pri­men­je­ne u bri­tan­skoj po­li­ti­ci, one su od nje stvo­ri­le

Im­pe­ri­ju i održale je i onda kada Im­pe­ri­je na zem­ljo­pi­snoj kar­ti više nije bilo. Ali ni one ne bi po­sti­gle svr­hu da nije treće i naj­bit­ni­je, one koja nama Ju­go­slo­vem­ma, ma ko­joj na­ci­ji, veri ili pi­smu pri­pa­da­li, u tra­gičnoj meri ne­do­sta­je.

Oso­bi­na ­ne­ma ime­na, jer po­kri­va od­su­stvo svih oso­bi­na.

Upr­kos svoj svo­joj an­glo­sak­son­skoj, pu­ri­tan­skoj upo­rno­sti i uo­bražen­o­sti, upr­kos tome što mi­sle da su u pra­vu već sa­mim tim što su En­gle­zi, i da su En­gle­zi zato što su uvek u pra­vu, ti­pi­čan En­glez je pre sve­ga prak­tičan i prag­ma­tičan čovek, a en­gle­ska nacija skup ra­zum­nih lju­di.

Za­blu­da da se uvek ide po čvr­stoj zem­lji ne košta ni­šta, čak je i do­bra za na­ci­o­nal­nu sa­mo­svest, ali ako se pri tom ide po va­zdu­hu, za­do­vo­lj­stvo može is­pa­sti sku­po. Is­tra­ja­van­je u uživa­nju sku­pih za­blu­da nije en­gle­ska od­li­ka.

Do kra­ja u svo­jim za­blu­da­ma idu je­di­no eks­cen­tri­ci. Na­ci­ja drži mo­kar prst u va­zdu­hu i gl­e­da oda­kle ve­tar duva.

Mi smo ti koji mi­sli­mo da prst nije po­tre­ban i da ve­tar uvek za nas duva.

Čak i kad be­sni sa svih stra­na i pre­ti da nas po­to­pi.

No comments: