Srbi i engleske zablude

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

SRBI I ČETI­RI EN­GLE­SKE ZA­BLU­DE

Pro­sečan bri­tan­ski po­gled na Ju­go­sla­vi­ju po­sle­di­ca je isto­rij­ske mo­del-za­blu­de, ali i ne­kih za­blu­da čije je po­re­klo no­vi­jeg da­tu­ma.

Sve se od­no­se na Srbe, a uko­li­ko ob­u­hva­taju Ju­go­sla­vi­ju, to je opet samo zbog Srba.

Isto­rij­ska za­blu­da od­no­si se, za­pra­vo, na ceo ge­o­po­li­tički pro­stor Bal­ka­na i vuče ko­re­ne iz za­pad­nog ne­ra­zu­me­van­ja Vi­zan­ti­je i nje­nog pra­vo­slav­lja, ne­ra­zu­me­van­ja i psi­ho­lo­ški i mo­ral­no neophod­nog da se u krvi kr­sta­ških ra­to­va i la­tin­skih osva­jan­ja us­po­sta­vi za­pad­no­e­vrop­ski, pro­te­stant­sko-ka­to­lički tip hriš-ćan­ske ci­vi­li­za­ci­je.

Oso­be­no bri­tan­sko ne­shva­tan­je Bal­ka­na usa­vršeno je na­klo­nošću pre­ma Tur­skoj Im­pe­ri­ji i ne­sklonosću pre­ma sve­mu što je, ugrožava­ju­ći ovu po­ton­ju, opasno­sti­ma iz­la­ga­lo naj­brži put In­di­ji, iz­vo­ru bri­tan­skog koloni­jal­nog bo­gat­stva.

Srbi su ima­li ne­sreću da im je for­mi­ran­je ne­za­vi­snog na­ci­o­nal­nog i držav­nog živo­ta za­vi­si­lo od pada Tur­ske, čime su, u bor­ba­ma s njom, za­služili traj­nu en­gle­sku ne­za­hval­nost.

Po­li­ti­ka na­slo­na na sla­ven­sku Ru­si­ju nije nas u očima Lon­do­na ulep­ša­va­la (a ni u moju).

Za En­gle­ze je Sr­bin ili Bu­ga­rin na Dar­da­ne­li­ma bio Rus, a Rus na Mo­re­u­zi­ma za lon­don­sku vla­du – isto­rij­ska mora.

Ubi­stvo po­sled­njih Obre­no­vića takođe nas nije pro­sla­vi­lo, po­go­to­vo Prin­ci­po­vi hici, koji su, ma­kar i for­mal­no, En­gle­ze od­ve­li na kla­ni­ce Marne i Som­e. Bri­ta­ni­ja ide­jom uje­din­je­nih Južnih SI­a­ve­na ni­kad nije bila po­ne­ta. Boljševič­ka re­vo­lu­ci­ja je eli­mi­ni­sa­la Ru­si­ju iz krup­ne po­li­ti­ke.

Ame­ri­ka će se povući u izo­la­ci­ju, prem­da je u Ver­saju sit­ničar­skim hu­ma­nizmom ro­man­tič­nog gra­ničara na­smrt iz­mu­či­la an­glo-fran­cuske po­li­tič­ke ve­le­tr­gov­ce. Fran­cu­ska je na Kon­ti­nen­tu osta­la sama, gu­ra­jući En­gle­ze u strašan san o no­vom Na­po­le­o­nu.

Sto­ga je ova pre za po­du­nav­ski su­ro­gat Au­stro­u­gar­ske nego za Ju­go­sla­vi­ju kao su­ro­gat Sr­bi­je. Na fran­cu­ski pri­ti­sak su­ro­gat je na­prav­ljen, južno­slo­ven­ski po sadržini, ju­go­i­stočan po ge­o­gra­fi­ji i ma­glo­vit po šan­sa­ma.

Kral­je­vi­na Jugosla­vi­ja to­le­ri­sa­na je u Lon­do­nu kao ka­ri­ka Male An­tan­te, sa­ni­ta­rnog kor­do­na pre­ma So­vjet­skom Sa­ve­zu.

Čim je vla­da u Be­o­gra­du po­ka­za­la da­ je­di­ni mo­tiv po­sto­jan­ja Ju­go­sla­vi­je ne vidi u zaštiti an­glo-fran­cu­skih in­te­re­sa u Evro­pi, čim je od­no­se s Ita­li­jom i Nemačkom po­pra­vi­la, Bri­ta­ni­ja se se­ti­la mučki umo­re­ne Tur­ske i ani­mo­zi­tet se vra­tio.

Sa­ve­zništvo u Dru­gom svet­skom ratu pre je ne­vol­ja iz za­jed­ničke po­tre­be, nego po­tre­ba iz za­jed­ničke ne­vol­je. Ne­shva­tan­je Bal­ka­na osta­lo je gde beše, gde ga je osta­vio mr­zo­vol­jni Gib­on.



Osta­le za­blu­de tekuće su pri­ro­de a no­vi­jeg da­tu­ma. O pr­voj smo go­vo­rili u pro­šloj emi­si­ji. Ona iz­vi­re iz ubeđenja kako, da čovek ui­sti­ni po­sta­ne de­mo­krat, naj­pre tre­ba da bude En­glez.

I da En­glez biti au­to­mat­ski znači bili demokra­ta. Pre­ma tome, do­vol­jno je biti En­glez. Sve je osta­lo suvišno.

Kako, na žalost, svi En­gle­zi ne možemo biti, jer onda ni oni ne bi bili što jesu, osta­je nam da de­mo­kra­te bu­de­mo kako zna­mo i ume­mo. A baš to nam se spo­ri.

Ili En­gle­zi ne ve­ru­ju da smo slo­bo­di do­ra­sli, ili stre­pe da ćemo sa slo­bo­dom po­sta­ti En­gle­zi, pa će oni to pre­sta­ti da budu? I sto­ga nam u za­me­nu za de­mo­kra­ti­ju nude jake Iju­de. Nećemo, do­du­se, uživa­ti u pre­te­ra­nim gra­đan­skim slo­bo­dama, ali nećemo ni jed­ni dru­ge po uli­ca­ma je­sti.

Što će jaki čovek, po svoj pri­li­ci, po­je­sti nas – jer kako inače jak da bude? – ni­kog ne bri­ne. O tome će, kad vre­me dođe, bri­nu­ti li­be­ral­ni „Gar­di­an“.

Op­šte je mišljen­je da mi­li­tant­no je­zgro u Ju­go­sla­vi­ji čine Srbi, čija je voj­nička tra­di­ci­ja, slična sa­mo­u­bi­lačkom amoku, po­zna­ta. „Voj­ska se u Sr­bi­ji vi­so­ko ceni“, veli „Gar­di­an“, valj­da sto­ga što smo se mno­go tu­kli.

U redu, ali zar nisu ra­to­va­li i En­gle­zi? Više, okrut­ni­je od nas? Pre našeg Bal­kanskog, ima­li su svoj Bur­ski rat. Vo­je­va­li smo u svo­joj po­ve­snoj zoni, na Ba­l­ka­nu; En­gle­zi na svim mo­ri­ma, kon­tinen­ti­ma, u va­zdu­hu, pa i pod vo­dom, gde mi još ni­smo do­spe­li.

Mi smo osva­ja­li od tuđina svo­ju zem­lju, En­gle­zi od tuđina – tuđu. I naj­zad, samo u ovom veku, u dva kr­va­va svet­ska rata, En­gle­zi su bili ti koji su ra­to­ve ob­jav­lji­va­li, a nama su oni samo na znan­je stav­lja­ni.

I sad, ako su Srbi opčarani voj­skom, a u od­go­va­ra­jućoj meri i kon­ji­com, šta za En­gle­ze reći? En­gle­ze koji obožava­ju kon­je, kod ko­jih se u Ir­skoj još do­ne­dav­no vi­de­la voj­ska kako u na­rod puca, pri­zor koji po­sle rata mi ni­smo vi­de­li, prem­da se ne ku­nem da nećemo.

Treća se za­blu­da tiče Ko­so­va. Ni­je­dan bri­tan­ski izveštač ne jav­lja da su u toj srp­skoj po­kra­ji­ni, na­stan­je­noj upra­vo sto­ga pre­težno Al­ban­ci­ma, Srbi pro­gon­je­ni.

Uvek se veli da se samo „tvr­di“ kako Al­ban­ci te­ro­rišu Srbe i kako zbog toga Srbi s Ko­so­va beže. To je kao kad bi naš iz­veštač iz Se­ver­ne Ir­ske jav­ljao kako bri­tan­ska vla­da tvr­di da se tamo pro­te­stan­ti i ka­to­li­ci kol­ju, ali tvrd­nju tek va­lja do­ka­za­ti. U pro­me­tu je i logična pret­po­stav­ka da Srbi te­ro­ri­šu Alban­ce.

Po svim bi isto­rij­skim is­ku­stvi­ma tako i tre­ba­lo da bude. Većina je uvek pro­gan­ja­la man­ji­nu. Obr­nu­to se događalo tek kad je ta man­ji­na na vlast do­šla.

En­gle­zi su logičan na­rod. I mada je Bal­kan zem­lja čuda, od koje se sva­šta može očeki­va­ti, ne ve­ru­ju da samo kod nas man­jine tlače većinu. Ne može im se za­me­ri­ti. Ko nam je kriv što se u kro­jen­ju de­mo­graf­ske kar­te ni­smo držali mu­drih isto­rij­skih uzo­ra, kao što su 1945. učinili Česi, a 1988. čine Ru­mu­ni?

Isto­rij­ska lo­gi­ka ne dopušta iz­u­zet­ke. Iz­u­ze­ci se na­la­ze na nje­nom gro­blju.