Crnoberzijanci XXXVII deo
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXXVII deo)
Ostaje nam samo da analizu završimo jednim kuriozitetom. Reč je o proznom odlomku br. 52 (“Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?!”) Anegdota koju je o srpskom ovčaru i njegovom tragično istorijskom pitanju, postavljenom s vrha brda, ispričao T. Njegovan, vezana je u stvari za Dimitrija Ljotića. Istovetnost ideoloških pogleda dopustila mi je da je pripišem prvom.
Njen izvor je u iscrpnom izveštaju s trećeg predavanja koje je Ljotić održao na Kolarčevom univerzitetu. (Novo vreme od 15. marta 1944, pod naslovom “Besmrtne zasluge generala Nedića za spas srpskog naroda”.)
*
Završimo jednom lamentacijom.
Ogromne su teškoće s kojima se suočava jugoslovenski pisac ako za svoj rad izabere neku istorijsku temu. O tome bi Dobrica Ćosić svakako mogao mnogo više da nam kaže.
Naša je istoraoigrafdja u divovskom zaostatku, čak i
kada su u pitanju najznačajniji periodi srpske istorije.
Arhive su nesistematski sakupljane ili uništavane bombama i nebrigom. Što imamo, jedva je sređeno a nekmoli proučeno.
(U izveštaju Anketnog odbora za pregled opštinskog rada Beogradske opštine od 1919. do 1926. piše: »Ovakvo stanje administracije po sebi je onemogućavalo da se opš. arhiva nalazi u dobrom stanju... Ona je krajnje zapuštena i nekontrolisana... Arhiva Opšt. Suda za prošle godine nalazi se nabacana i u neredu u podrumima opš. zgrade u količini od nekoliko vagona.
U toj arhivi akta od pre rata su u potpunom haosu. Tako nesređena i odbačena, svakako da je ova arhiva raznošena i upropašćivana. Šta više, Anketni Odbor je utvrdio da je jedna od posleratnih Opš. Uprava prodala izvesnu količinu opš. arhive kao staru hartiju.” (Beogradska opština — „Prilike i stanje opš. poslova od 1919—1926.“ Štamparija „Dom“. Beograd 1927)
Nedostaju kompleti štampe. Što se ima, nepotpuno je.
Naši ljudi nemaju običaj da vode prepisku, dnevnike, pišu uspomene i memoare — neuporedive izvore za proučavanje prošlosti.
Knjige koje nam služe za referencije nezadovoljavajuće su kako u pogledu akuratnosti tako i u pogledu ažurnosti. Čak i enciklopedije nemaju uz najvažnije pojmove bibliografiju, iz koje bi se čovek mogao obavestiti gde da o pojedinim temama traži iscrpnije informacije.
Naše su istorije zbog toga, u najmanju ruku, nepotpune. A pisac najčešće ostavljen sebi. Da bi uspeo, potrebno je da ima sreće, čini mi se poneikad, i više nego savesti.
A kad taj posao najzad obavi, i to kod nas, gde se još uvek drži da je književnost tajanstveni, magijski, maltene demonski proces, u kome iz piščeve glave izlaze ubave priče na polzu općinstvu, kao što je Palada Atina, gotova i ničemu ne dugujući iskočila iz Zevsove, kad, dakle, taj ropski posao drugih obavi na zadovoljstvo pametnih, autor još ni izdaleka nije bezbedan. Uvek može da se pojavi neki magarac i herostratski ga optuži za plagijat i “krađu tuđeg blaga”.
Prednost Palade Atine u ovom poređenju je očigledna. Ona se rodila s kopljem i štitom, neophodnim mudrosti ako želi da preživi.
(Književnost, No 6, 1978)
„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXXVII deo)
Ostaje nam samo da analizu završimo jednim kuriozitetom. Reč je o proznom odlomku br. 52 (“Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?!”) Anegdota koju je o srpskom ovčaru i njegovom tragično istorijskom pitanju, postavljenom s vrha brda, ispričao T. Njegovan, vezana je u stvari za Dimitrija Ljotića. Istovetnost ideoloških pogleda dopustila mi je da je pripišem prvom.
Njen izvor je u iscrpnom izveštaju s trećeg predavanja koje je Ljotić održao na Kolarčevom univerzitetu. (Novo vreme od 15. marta 1944, pod naslovom “Besmrtne zasluge generala Nedića za spas srpskog naroda”.)
*
Završimo jednom lamentacijom.
Ogromne su teškoće s kojima se suočava jugoslovenski pisac ako za svoj rad izabere neku istorijsku temu. O tome bi Dobrica Ćosić svakako mogao mnogo više da nam kaže.
Naša je istoraoigrafdja u divovskom zaostatku, čak i
kada su u pitanju najznačajniji periodi srpske istorije.
Arhive su nesistematski sakupljane ili uništavane bombama i nebrigom. Što imamo, jedva je sređeno a nekmoli proučeno.
(U izveštaju Anketnog odbora za pregled opštinskog rada Beogradske opštine od 1919. do 1926. piše: »Ovakvo stanje administracije po sebi je onemogućavalo da se opš. arhiva nalazi u dobrom stanju... Ona je krajnje zapuštena i nekontrolisana... Arhiva Opšt. Suda za prošle godine nalazi se nabacana i u neredu u podrumima opš. zgrade u količini od nekoliko vagona.
U toj arhivi akta od pre rata su u potpunom haosu. Tako nesređena i odbačena, svakako da je ova arhiva raznošena i upropašćivana. Šta više, Anketni Odbor je utvrdio da je jedna od posleratnih Opš. Uprava prodala izvesnu količinu opš. arhive kao staru hartiju.” (Beogradska opština — „Prilike i stanje opš. poslova od 1919—1926.“ Štamparija „Dom“. Beograd 1927)
Nedostaju kompleti štampe. Što se ima, nepotpuno je.
Naši ljudi nemaju običaj da vode prepisku, dnevnike, pišu uspomene i memoare — neuporedive izvore za proučavanje prošlosti.
Knjige koje nam služe za referencije nezadovoljavajuće su kako u pogledu akuratnosti tako i u pogledu ažurnosti. Čak i enciklopedije nemaju uz najvažnije pojmove bibliografiju, iz koje bi se čovek mogao obavestiti gde da o pojedinim temama traži iscrpnije informacije.
Naše su istorije zbog toga, u najmanju ruku, nepotpune. A pisac najčešće ostavljen sebi. Da bi uspeo, potrebno je da ima sreće, čini mi se poneikad, i više nego savesti.
A kad taj posao najzad obavi, i to kod nas, gde se još uvek drži da je književnost tajanstveni, magijski, maltene demonski proces, u kome iz piščeve glave izlaze ubave priče na polzu općinstvu, kao što je Palada Atina, gotova i ničemu ne dugujući iskočila iz Zevsove, kad, dakle, taj ropski posao drugih obavi na zadovoljstvo pametnih, autor još ni izdaleka nije bezbedan. Uvek može da se pojavi neki magarac i herostratski ga optuži za plagijat i “krađu tuđeg blaga”.
Prednost Palade Atine u ovom poređenju je očigledna. Ona se rodila s kopljem i štitom, neophodnim mudrosti ako želi da preživi.
(Književnost, No 6, 1978)
Comments