Ko je ovde lud

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

45. Ko je ov­de lud, ja ili En­gle­zi?

Što du­že u Bri­ta­ni­ji ži­vim, sve ma­nje En­gle­ze raz­u­mem. Ne bri­ne me što ih ne raz­u­mem, to je u re­du, to raz­u­mem. Ži­veo sam i du­že u so­ci­ja­li­zmu, pa ni nje­ga bog­zna ka­ko ni­sam raz­u­meo. (Ne­vo­lja je, iz­gle­da, bi­la u to­me što je on raz­u­meo me­ne.)

Oči­gled­no je da s mo­jim spo­znaj­nim mo­ći­ma stvar ne sto­ji baš naj­bo­lje. Sto­ga vam se za po­moć i obra­ćam. Mo­žda će­te vi, iz ne­pri­stra­sne uda­lje­no­sti, raz­u­me­ti ono što je me­ni iz­ma­klo. Ne­ću se ža­li­ti na sve što ov­de ne raz­u­mem, ni­ti na či­nje­ni­cu da ono što slu­čaj­no i shva­tim En­gle­zi uopšte ne shva­ta­ju. Go­vo­ri­ću is­klju­či­vo o jed­nom fe­no­me­nu od ko­ga mi pra­vi­mo ne­u­spe­lu na­u­ku, a ov­de spa­da u uspe­lu po­li­tič­ku ezo­te­ri­ju.





Po­sled­nji do­ga­đa­ji do­ve­li su mo­je ne­ra­zu­me­va­nje do kri­ze i pi­ta­nja – ko je ov­de lud, ja ili oni?

Po za­ko­ni­ma iner­ci­je mo­ći, sva­ka vla­da te­ži da što du­že vla­da. Na iz­bo­re ne idu sve dok mo­gu, a ne­ke ih, za­to što ne mo­gu, ni­kad i ne odr­ža­va­ju. En­gle­ske vla­de, me­đu­tim, go­to­vo re­dov­no idu pred bi­ra­če pre is­te­ka svo­jih man­da­ta. U ovom je ča­su go­to­vo si­gur­no da će go­spo­đa Thatcher iz­bo­re ras­pi­sa­ti na pro­le­će. I kao da već to ni­je do­volj­no da me slu­di, po­ja­vlju­je se opo­zi­ci­ja ko­ja te pre­ra­ne iz­bo­re ni­poš­to ne že­li. I sa­da ima­mo ti­pič­nu en­gle­sku ezo­te­rič­nu si­tu­a­ci­ju: opo­zi­ci­ja ko­ja do­ka­zu­je da vla­da rđa­vo upra­vlja ze­mljom ne že­li pri­li­ku da je sme­ni, a vla­da ko­ja dr­ži da upra­vlja sjaj­no ovu joj pri­li­ku pro­sto si­lom na­tu­ra.

Reč je, kao što na­slu­ću­je­te, o – de­mo­kra­ti­ji. Ona se u sve­tu raz­li­či­to shva­ta i pri­me­nju­je. Na­rod­na de­mo­kra­ti­ja je, na pri­mer, ona ko­ju uži­va na­rod, ali ne i vi. Njen je naj­sa­vr­še­ni­ji ob­lik de­mo­kra­ti­ja za sve za­jed­no, ali ni za kog po­je­di­nač­no. Par­la­men­tar­na de­mo­kra­ti­ja se mo­že de­fi­ni­sa­ti kao po­re­dak u ko­me sve svo­je ne­pri­li­ke sa­mi i slo­bod­no bi­ra­te. Te­o­rij­ska je ona ko­ja po­sto­ji, prak­tič­na ona što je ne­ma. Sve to raz­u­mem, ali šta je en­gle­ska de­mo­kra­ti­ja, ne raz­u­mem, i tu mi je nu­žna va­ša po­moć.

Ako je to vla­da­vi­na ve­ći­ne, to­ga ov­de ne­ma. Zbog iz­bor­nog za­ko­na, na vla­sti je uvek – ma­nji­na. U naj­bo­ljem slu­ča­ju, naj­ve­ća od svih ma­nji­na bri­tan­skog bi­rač­kog te­la. Broj gla­sa­ča ko­ji na proš­lim iz­bo­ri­ma ni­su za vla­du gla­sa­li znat­no je ve­ći od bro­ja onih što je­su. Stran­ka s po­ve­re­njem tre­ći­ne na­ro­da na­la­zi se na vla­sti, stran­ke bi­ra­ne od dve tre­ći­ne – u opo­zi­ci­ji. U Ju­go­sla­vi­ji je de­mo­kra­ti­ja lo­gič­ni­ja. Stran­ka ko­ja upra­vlja uvek iza se­be ima ve­ći­nu. Mo­glo bi se mo­žda pri­go­vo­ri­ti da je to uvek ista stran­ka, ali je pri­go­vor ne­u­me­stan: na­rav­no da je ista kad je ista uvek i ve­ći­na.

Ako je de­mo­kra­ti­ja vr­hov­na i su­ve­re­na vlast par­la­men­ta, ni to se ov­de ne vi­di. Vla­da, kao i svu­da po sve­tu, vla­da. Skupšti­na sa­mo – za­se­da. U tom smi­slu raz­li­ka iz­me­đu bri­tan­skog i ju­go­slo­ven­skog na­rod­nog pred­stav­niš­tva ni­je ve­li­ka. Pre­te­žno je u to­me što u bri­tan­skom vla­da i opo­zi­ci­ja se­de u iz­dvo­je­nim klu­pa­ma, a u ju­go­slo­ven­skom u istim.

Ako se pod de­mo­kra­ti­jom pod­ra­zu­me­va vla­da­vi­na po de­fi­ni­sa­nom usta­vu, ni nje­ga En­gle­zi ne­ma­ju. Prav­na je na­u­ka sa­gla­sna u to­me da ustav jed­ne ze­mlje mo­ra da bu­de što kra­ći i ja­sni­ji. En­gle­zi su i ov­de otiš­li naj­da­lje. Ustav im je naj­kra­ći, jer – ne po­sto­ji. Ko­li­ko je, me­đu­tim, ja­sno ono što ne po­sto­ji, če­ga ne­ma – pri­lič­no je ne­ja­sno. Jed­nu pred­nost mo­ra­mo mu sva­ka­ko pri­zna­ti.

Ako bi nje­go­vo po­zna­va­nje bi­lo oba­ve­zno za pri­jem u bri­tan­sko dr­ža­vljan­stvo, ni­je­dan stra­nac ga ni­kad ne bi do­bio; ni­ko, na­i­me, ne bi mo­gao po­zna­va­ti neš­to če­ga ne­ma. Ne znam, me­đu­tim, da li je ova pre­pre­ka te­ža od one s ko­jom bi se su­o­čio stra­nac ko­ji žu­di da po­sta­ne Ju­go­slo­ven. Jer, naš je ustav naj­du­ži na sve­tu. Ali je za­to i naj­ja­sni­ji. Iz nje­ga čo­vek mo­že sa­zna­ti ne sa­mo ka­kva je dr­ža­va či­je gra­đan­stvo sti­če, već i ka­ko se u njoj re­ša­va stam­be­no pi­ta­nje voj­nih li­ca, i ka­ko se po­sta­vlja­ju po­slo­vo­đe.

I naj­zad, ako je de­mo­kra­ti­ja vla­da­vi­na ne­kog opšteg na­če­la, u en­gle­skoj de­mo­kra­ti­ji ga ne mo­že­te na­ći. Naj­pre sto­ga što En­gle­zi na­čel­no ne tr­pe na­če­la, a za­tim što, iz­gle­da, zna­ju da je sva­ko na­če­lo ko­je se sta­vlja iz­nad de­mo­kra­ti­je po­če­tak nje­nog kra­ja. En­gle­zi vi­še vo­le da ima­ju de­mo­kra­ti­ju bez na­če­la, ne­go na­če­la bez de­mo­kra­ti­je.

Mo­žda je to ključ­ni raz­log što ja tu nji­ho­vu de­mo­kra­ti­ju ne raz­u­mem. Do­la­zim iz sve­ta u ko­me se poš­tu­ju naj­pre iz­ve­sna na­če­la, pa tek on­da, ako ih iš­ta pre­ži­vi, i to osta­lo. Do­la­zim iz sve­ta ko­ji je zbog ne­kog do­brog na­če­la ka­dar da upro­pa­sti i ono za­rad če­ga je to na­če­lo i usvo­je­no.

Ako ima da bi­ra iz­me­đu na­če­la o do­brom ži­vo­tu i do­brog ži­vo­ta, En­glez će, sa­svim po­u­zda­no, iza­bra­ti do­bar ži­vot. Za na­če­li­ma će ža­li­ti, ali će iza­bra­ti – ži­vot. Mi će­mo osta­ti pri na­če­li­ma. Ža­li­će­mo za do­brim ži­vo­tom, a vo­di­ti rđav, ali nam ni­ko, kao En­gle­zi­ma, ne­će mo­ći pre­ba­ci­ti da smo opor­tu­ni­sti.

Kao što se vi­di, raz­lo­zi mog ne­ra­zu­me­va­nja en­gle­ske de­mo­kra­ti­je du­blji su od pu­ke um­ne ne­mo­ći. Oni le­že u mo­joj po­ro­dič­noj isto­ri­ji, u isto­ri­ji mog na­ro­da, a po­ma­lo i u en­gle­skoj, ako se pod njom pod­ra­zu­me­va i po­vest Dru­gog svet­skog ra­ta. Ko­ji je od njih naj­pre­te­žni­ji vi­še i ni­je va­žno. Ni­je­dan se ne mo­že iz­me­ni­ti. Ni­ti sam ja za to kriv. Ni­sam bi­rao ni po­ro­di­cu, ni na­rod, ni sa­ve­zni­ke. A ni oni me­ne. Ta­ko se, eto, de­si­lo.

Pi­tao sam se, upla­šen svo­jim ne­ra­zu­me­va­njem En­gle­za i nji­ho­ve de­mo­kra­ti­je, ko je ov­de lud: ja ili En­gle­zi?

Sa­da vi­dim da ni­je ni­ko.

Ali opet me neš­to mu­či: zaš­to su on­da oni En­gle­zi, a ja sa­mo Sr­bin?