O staroj mladosti

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

56. O sta­roj mla­do­sti i mla­dim gre­si­ma

Ne­dav­no je u Ju­go­sla­vi­ji odr­žan kon­gres mla­dih, na ko­me je de­le­ga­ci­ja Slo­ve­ni­je pred­lo­ži­la uki­da­nje smrt­ne ka­zne. Kon­gres se ni­je za­do­vo­ljio od­bi­ja­njem pred­lo­ga. On je to od­bi­ja­nje u svet i na­šu sa­vest is­pra­tio usta­ja­njem na no­ge, akla­ma­ci­ja­ma u po­čast umi­ra­nja i pe­smom.

Oti­šao je da­lje od fa­lan­gi­stič­kog ge­ne­ra­la Millána-Astraya, ko­ji je na uni­ver­zi­te­tu u Sa­la­man­ki, pred nje­go­vim pred­sed­ni­kom Mi­gu­e­lom de Una­mu­nom, us­klik­nuo: „Ži­ve­la smrt“, i ti­me se vi­še ne­go voj­nič­kim po­be­da­ma upi­sao u isto­ri­ju beš­čaš­ća. Na­ši su si­no­vi pri tom i pe­va­li. A iz­me­đu fa­ši­stič­kog i so­ci­ja­li­stič­kog pre­po­ro­da je­dva da je proš­lo po­la ve­ka.



Ako su mla­di lju­di pe­va­li smr­ti iz sr­ca, u nje­mu, sem smr­ti, niš­ta i ne no­se. Ako ni­su, u šta ve­ru­jem, on­da ih je ne­ko blas­fe­mi­ji na­u­čio. I ta­da su mr­tvi. Jer, pre ne­go što ubi­ju ili tu­đu smrt odo­bre, i sa­mi mo­ra­ju umre­ti. Uči­ni­li su to u čo­po­ru. U čo­po­ru sve iz­gle­da lak­še, bo­lje, pra­ved­ni­je.

Vra­ti­će­mo im se. Te­ma je i u En­gle­skoj po­kre­nu­ta. I ov­de su to uči­ni­li mla­đi lju­di, ko­ji su od smr­ti još da­le­ko pa o njoj mo­gu go­vo­ri­ti bez stra­ha, kao osnov­ci o ve­li­koj ma­tu­ri. Njih od na­ših mla­dih sta­ra­ca raz­li­ku­je sa­mo to što su kon­zer­va­tiv­ni, dok se za na­še pri­ča da su na­pred­ni. U jed­nom se, za div­no ču­do, sla­žu. Na stra­ni su smr­ti, na stra­ni ge­ne­ra­la Astraya.



Po­sle kra­će, ble­de de­ba­te, bri­tan­ski je par­la­ment sa 112 gla­so­va ve­ći­ne od­bio za­kon o re­sta­u­ra­ci­ji smrt­ne ka­zne. Ve­ći­na je bi­la neš­to ma­nja ne­go pre ne­ko­li­ko go­di­na, ali još uvek ube­dlji­va. Po­bed­ni­ci ni­su pe­va­li. Ne bi to uči­ni­li ni po­bor­ni­ci smrt­ne ka­zne da su po­be­di­li. Kad se o umi­ra­nju go­vo­ri, pe­smi me­sta ne­ma. Osim ako ne­ko ni­je mlad, ži­vi u Ju­go­sla­vi­ji i ima am­bi­ci­ja da nas jed­nog da­na vo­di u bo­lju bu­duć­nost. De­ba­ta ni­je bi­la bur­na, ni za­ni­mlji­va.

Pre­ma kr­vo­loč­nim rat­nim igra­ma bu­džet­ske de­ba­te, li­či­la je na sa­sta­nak u klu­bu glu­vo­ne­mih. Sti­cao se uti­sak da se vo­di re­da ra­di, a ne da se neš­to do­ka­že. Ni­je­dan od po­pu­lar­nih kli­šea abo­li­ci­o­ni­sta i re­ten­ci­o­ni­sta ni­je po­no­vljen. Za­pa­že­no je tek ne­ko­li­ko iz­u­ze­ta­ka. Pr­vi se ja­vio već u pred­lo­gu za­ko­na. Pre­ma nje­mu, smrt će se do­su­đi­va­ti sa­mo za ubi­stvo i ako po­ro­ta jed­no­gla­sno na­đe da je ono zlo.

Uka­za­no je na mo­ral­nu neo­dr­ži­vost raz­li­ko­va­nja do­brih od ma­nje do­brih, rđa­vih i sa­svim rđa­vih ubi­sta­va. I da je, s ob­zi­rom na kraj­nji, uvek isti is­hod, teš­ko za ne­ko ubi­stvo re­ći da je od dru­gog bo­lje, pa iz­ve­de­no i kao euta­na­zi­ja, s naj­ma­nje mo­gu­će svi­re­po­sti. U Par­la­men­tu te­ma ni­je raz­vi­je­na do ap­surd­nih lo­gič­kih kon­se­kven­ci­ja, pa to sa­da su­mar­no na­dok­na­đu­je­mo.

Da li je ubi­stvo bo­lje ako je iz­ve­de­no veš­ti­je? Da li ubi­ci tre­ba neš­to i na mu­drost od­bi­ti? Da li je mo­žda bo­lje ono ko­je je ra­fi­ni­ra­no od ne­kog tek kla­sič­no, stan­dard­no gro­znog? Jer, ako se ubi­stvo kao ta­kvo oce­nju­je – poš­to je is­hod isti, za za­klju­čak je ire­le­van­tan – ra­fi­ni­ra­no ko­ma­da­nje te­la mo­ra ima­ti sud­ski pri­zna­te pred­no­sti nad pro­stač­kim ori­jen­tal­nim da­vlje­njem. En­gle­zi su uz­dr­žan svet, u mor­bid­ne po­je­di­no­sti, ko­je ina­če obo­ža­va­ju, ovog se pu­ta ni­su upuš­ta­li. Pre­pu­sti­li su ih struč­ni­jim čla­no­vi­ma Sa­ve­za so­ci­ja­li­stič­ke omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je. Jer ko smr­ti ume da pe­va, ume­će i ka­ko va­lja da je bi­ra.

Bri­tan­ski je ka­bi­net u ogrom­noj ve­ći­ni gla­sao pro­tiv pred­lo­ga vla­sti­te stran­ke, osim tro­ji­ce naj­mla­đih mi­ni­sta­ra i pre­mi­je­ra, go­spo­đe Thatcher, pri­sta­li­ce smrt­ne ka­zne, ali na pu­tu po ze­mlji ko­ja u njoj ima jed­no od naj­u­be­dlji­vi­jih is­ku­sta­va u svet­skoj po­ve­sti. Pred­sed­niš­tvo na­še omla­di­ne, me­đu­tim, jed­no­duš­no je bi­lo za smrt. I or­no se po­greb­nom ho­ru pri­dru­ži­lo.

Bi­lo je re­či i o na­či­nu smak­nu­ća. Pred­la­gač za­ko­na je tu bio po­pu­stljiv. Od me­to­da eg­ze­ku­ci­ja ni­je pra­vio pi­ta­nje. Va­žno mu je bi­lo da se ubi­ja. Ka­ko – stvar je teh­nič­kog do­go­vo­ra. U sva­kom slu­ča­ju, što hu­ma­ni­je. To je, uosta­lom, bi­la ide­ja vo­di­lja i re­vo­lu­ci­o­nar­nog in­že­nje­ra, pa­tent-maj­sto­ra Gu­il­lo­ti­na. Iz­mi­slio je spra­vu ko­ju je je­dan ja­ko­bi­nac, uče­nik en­ci­klo­pe­di­sta, opi­sao kao „ho­ri­zon­tal­nu ra­van s ver­ti­kal­nim pro­du­žet­kom s ko­ga se na čo­ve­ka spuš­ta tro­u­gla­sti do­da­tak da mu pra­vo­u­ga­ni deo te­la odvo­ji od lop­ta­stog“. Ovaj ge­o­me­trij­ski hu­ma­ni­zam za­me­njen je u vre­me bolj­še­vič­ke re­vo­lu­ci­je – ba­li­stič­kim.

Re­če­no je, naj­zad, da je iz­da­ju dr­ža­va uvek smr­ću ka­žnja­va­la. Pre­ću­ta­no je da su i slu­ča­je­vi u ko­ji­ma su gra­đa­ni dr­ža­vu ka­žnja­va­li smr­ću ta­ko­đe po­zna­ti. Ni­ti je po­me­nu­to da bi, s ob­zi­rom na gla­so­vi­tu lo­jal­nost bri­tan­skih taj­nih slu­žbi, panj na Tra­fal­gar­skom tr­gu ne­pre­sta­no mo­rao da ra­di.

Vre­me je da se na­šim osam­na­e­sto­go­diš­njim star­ci­ma, na­šim ta­na­to­fi­li­ma vra­ti­mo. Ube­đen sam da, hva­le­ći smrt­nu ka­znu, ne mi­sle na ubi­stvo ne­kog gra­đa­ni­na, vas ili me­ne. Oni mi­sle na iz­da­ju, na – zlo­čin pro­tiv ve­li­čan­stva dr­ža­ve. A poš­to se, po ra­do­snoj pe­smi su­de­ći, ži­vo spre­ma­ju da na­ma jed­nog da­na vla­da­ju, uko­li­ko im pret­hod­ni­ci iš­ta osta­ve, ta­kvu iz­da­ju sma­tra­ju i lič­nom iz­da­jom ono­ga što već sa­da dr­že da je sa­mo nji­ho­vo.

Pred­la­žem da na idu­ćem kon­gre­su do­sad­ne Slo­ven­ce do­če­ka­ju sta­rom fran­cu­skom re­vo­lu­ci­o­nar­nom pe­smi­com, ko­ja u slo­bod­nom pre­vo­du s je­zi­ka go­spo­di­na Gu­il­lo­ti­na gla­si:

Raz­miš­lja­ju­ći ti­ho, za se­be,
Na­pra­vio sam ma­ši­nu – za te­be!
Ma­ši­nu sta­re sla­ve,
Ma­ši­nu što se­če gla­ve!