O zemlji izlazećeg sunca

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

39. O Ze­mlji iz­la­ze­ćeg sun­ca iz per­spek­ti­ve ze­mlje za­la­ze­ćeg

Mo­je miš­lje­nje da su Sr­bi rđa­vo is­ko­ri­sti­li ko­sov­ski po­raz po­ti­ca­lo je de­li­mič­no od di­vlje­nja pre­ma uspe­hu s ko­jim su Nem­ci i Ja­pan­ci is­ko­ri­sti­li svoj u Dru­gom svet­skom ra­tu. Uspeh Ja­pa­na mu­či – Za­pad i Bri­ta­ni­ju, a me­ne učvrš­ću­je u uve­re­nju da se vred­nost na­ci­je ogle­da vi­še u umeš­no­sti ko­riš­će­nja po­ra­za ne­go u spo­sob­no­sti da se eks­plo­a­ti­še po­be­da. Upo­re­di­mo li Ja­pan, ze­mlju iz­la­ze­ćeg sun­ca, s Bri­ta­ni­jom, ze­mljom za­la­ze­ćeg, na­ći će­mo mo­žda raz­lo­ge to­me uspe­hu, i us­put ob­ja­sni­ti zaš­to smo i mi Ju­go­slo­ve­ni pre me­đu po­ra­že­nim po­bed­ni­ci­ma ne­go me­đu po­bed­nič­kim po­ra­že­ni­ci­ma.





Sma­tra se da je u 95% ja­pan­ski eko­nom­ski ma­na­ge­ment jed­nak bri­tan­skom, a da je raz­li­ka u pre­o­sta­lih 5%. U tih bed­nih 5% je, da­kle, taj­na ja­pan­skog eko­nom­skog ču­da. Isti­na, ona je po­ma­lo i u ja­pan­skoj isto­ri­ji, kul­tu­ri, auto­ri­tar­noj pri­ro­di druš­tva, za­sno­va­nog na fe­u­dal­noj me­đu­za­vi­sno­sti i di­sci­pli­ni, a mo­žda i u osve­ti po­vre­đe­nog na­ci­o­nal­nog po­no­sa. Ali auto­ri­tar­na pri­ro­da so­vjet­skog druš­tva ne da­je iste re­zul­ta­te. Ita­li­ja­ni su, ta­ko­đe, u ra­tu sreć­no po­ra­že­ni, pa ni bli­zu ni­su ta­ko us­peš­ni. Po­be­di­li smo i mi, ima­li smo i auto­ri­te­te, pa i me­đu­za­vi­sno­sti ko­je se mo­gu nad­me­ta­ti s fe­u­dal­ni­ma, pa ipak smo u ne­vo­lji. U pi­ta­nju je, ja­mač­no, neš­to dru­go.

Ja­pan­ci su u svo­joj in­du­strij­skoj re­vo­lu­ci­ji (Me­i­dži), u ko­joj su sle­po sle­di­li Za­pad, na­u­či­li da uče, i ta­ko se sro­di­li s pr­vim uslo­vom sva­kog na­pre­do­va­nja. Tvor­ci te re­vo­lu­ci­je, Bri­tan­ci, uvek su bi­li uči­te­lji, i po­mi­sao da je doš­lo vre­me po­vrat­ka u klu­pe, gde će ih pod­u­ča­va­ti vla­sti­ti uče­ni­ci, ba­ca ih u aro­gant­nu apa­ti­ju ko­joj je lak­še da re­đa dvoj­ke ne­go da po­no­vo za­gre­je sto­li­cu. (Za­blu­da se i nas ti­če. Dr­ži­mo da smo u po­li­tič­kom po­ret­ku po­sti­gli ni­vo s ko­ga se ne­ma vi­še šta na­u­či­ti.)

Raz­li­ku ilu­stru­je raz­go­vor iz­me­đu ja­pan­skog i bri­tan­skog po­slov­nog čo­ve­ka. Ja­pa­nac se ni­je li­bio da En­gle­zu ot­kri­je sve no­ve ide­je i pro­ce­se svo­je fa­bri­ke. Na pi­ta­nje ne bo­ji li se da će ga kon­ku­rent po­kra­sti, Ja­pa­nac je od­go­vo­rio: „Zaš­to bih se bo­jao? Usta­no­vi­li smo da ni­je­dan En­glez, po po­vrat­ku u Bri­ta­ni­ju, po­vo­dom to­ga niš­ta ne pred­u­zi­ma.“ (Pred­u­zi­ma­ju li na­ši svet­ski put­ni­ci?) Us­peš­no udru­ži­va­nje vo­lje i veš­ti­ne, da­kle, vi­še je stvar ka­rak­te­ra ne­go pu­ke teh­ni­ke.

Dru­ga je raz­li­ka u shva­ta­nju poj­ma or­ga­ni­za­ci­je jed­ne eko­no­mi­je. Ni­je u pi­ta­nju sa­mo ka­kvo­ća or­ga­ni­za­ci­je ne­go i or­ga­ni­za­ci­ja te ka­kvo­će. Ima­ti ne­ko­li­ko spo­sob­nih i us­peš­nih po­slov­nih lju­di – či­me se En­gle­zi hva­le, a za čim mi žu­di­mo – ni­je do­volj­no. Bro­ji se – ši­ri­na tog kva­li­te­ta. Ta­len­ti u se­ri­ja­ma. Ko­li­či­na spo­sob­nih u od­no­su na ko­li­či­nu ne­spo­sob­nih. Jer, ako su u ve­ći­ni, ne­kom­pe­tent­ni će kad-tad uniš­ti­ti i kom­pe­tent­ne, ru­i­ni­ra­njem eko­no­mi­je od ko­je i jed­ni i dru­gi za­vi­se.

Tre­ći se ele­ment ja­pan­skog uspe­ha pro­ti­vi sa­moj pri­ro­di bri­tan­skog druš­tva, ov­daš­njeg shva­ta­nja slo­bo­de i sve­ti­nji pri­vat­nog ži­vo­ta. (U na­če­lu, ne bi to­li­ko smeo da se pro­ti­vi pri­ro­di na­šeg, ali se, oči­gled­no, su­ko­blja­va s na­šim ra­snim men­ta­li­te­tom.) Ja­pan­ci su shva­ti­li da se sva­ki po­sao oba­vlja s lju­di­ma i kroz lju­de, te da je u in­du­strij­skom pro­ce­su pro­iz­vod­nje ro­be naj­va­žni­ja pro­iz­vod­nja čo­ve­ka ko­ji će ro­bu naj­bo­lje pro­iz­vo­di­ti.

U Ja­pa­nu je ovaj pro­ces do­sti­gao ka­pi­ta­li­stič­ku Uto­pi­ju: ro­ba i lju­di uza­jam­no se pro­iz­vo­de. Is­hod je či­nje­ni­ca da štraj­ko­vi ja­pan­skom po­slo­dav­cu od­u­zi­ma­ju pet­na­est mi­nu­ta go­diš­nje, a nje­go­vom bri­tan­skom kon­ku­ren­tu i da­ne. Jer, štraj­ko­vi ne pro­is­ti­ču je­di­no iz pri­rod­nih i prak­tič­nih pro­tiv­no­sti iz­me­đu ra­da i ka­pi­ta­la, već i iz na­či­na miš­lje­nja. Ov­de rad­nik – i na to je po­no­san – ide u tu­đu fa­bri­ku da ra­di, fa­bri­ka je naj­spo­red­ni­ji deo nje­go­vog ži­vo­ta i ozbilj­ni­je ga za­ni­ma sa­mo ako ga osta­vi bez po­sla. Ju­go­slo­ven­ski su rad­ni­ci u neš­to po­volj­ni­jem po­lo­ža­ju. Oni od­la­ze u svo­ju fa­bri­ku i po­na­ša­ju se kao bri­tan­ski u tu­đoj.

Po­sled­nji raz­log le­ži u vla­di ko­ja ostva­ru­je naj­po­volj­ni­je uslo­ve za kon­ku­rent­nost Ja­pa­na na svet­skom tr­žiš­tu ro­be, ni­ma­lo se ne bri­nu­ći ho­će li nje­ne ide­je bi­ti ce­nje­ne na svet­skom tr­žiš­tu hu­ma­ni­zma. Ta vla­da ni­je druš­tvo za pro­mo­vi­sa­nje i zaš­ti­tu ne­ke dok­tri­ne, ne­go uprav­ni od­bor ja­pan­ske eko­no­mi­je. Za­vi­de­ći ja­pan­skom uspe­hu, bri­tan­ski kon­zer­va­tiv­ci za­bo­ra­vlja­ju da on ni­je po­stig­nut vik­to­ri­jan­skim ma­ni­rom slo­bod­nog tr­žiš­ta, ne­go mo­der­nim vi­dom plan­ske pri­vre­de, gde su vla­da, po­slo­dav­ci i sin­di­ka­ti uje­di­nje­ni istim ci­lje­vi­ma i in­te­re­si­ma.

Ta­ko smo do­bi­li ne­ve­ro­vat­nu isti­nu da Ja­pan ima ve­ću pro­duk­tiv­nost od bi­lo ko­je ka­pi­ta­li­stič­ke ze­mlje, i ve­ću druš­tve­nu jed­na­kost od bi­lo ko­je so­ci­ja­li­stič­ke ze­mlje.

Da bi se taj uspeh imi­ti­rao, po­treb­no je pri­sta­ti na iz­ve­sna pra­vi­la igre, ko­ja će­mo vi­de­ti ako po­se­ti­mo fa­bri­ku auto­mo­bi­la „Nis­san“. Ona ima 8.000 rad­ni­ka i 300 ro­bo­ta, ko­je je u pr­vi mah teš­ko raz­li­ko­va­ti, a pro­iz­vo­di 40.000 ko­la me­seč­no. Kva­li­te­tu se sve pod­re­đu­je. A nje­ga ne­ma bez lju­ba­vi pre­ma fa­bri­ci i ra­du, lju­ba­vi ko­ja je ide­a­lan ob­lik za­sta­re­lih stra­sti pre­ma se­bi, po­ro­di­ci, na­ci­ji.

Da bi­ste us­pe­li, bi­ste li pri­sta­li da fa­bri­ku vo­li­te vi­še ne­go se­be? Od kom­pa­ni­je do­bi­ja­te sve, ško­lo­va­nje, stan, pen­zi­ju, pa i po­greb, ali u njoj ste do­ži­vot­no. Bi­ste li pri­sta­li da uspeh pla­ti­te ne­čim što li­či na do­ži­vot­ni za­tvor? Sve se ra­di tim­ski, a da se so­li­dar­nost pod­vu­če, u jed­na­kim uni­for­ma­ma, na ko­ji­ma se, po či­no­vi­ma, raz­li­ku­ju sa­mo ka­pe. Pri­sta­je­te li da ce­log ži­vo­ta slu­ži­te voj­sku?

Rad po­či­nje gim­na­sti­kom i pe­va­njem fa­brič­ke him­ne. Pri­sta­je­te li i na to? A na­ro­či­to da na skup­nim za­ba­va­ma raz­go­va­ra­te sa­mo o una­pre­đe­nju pro­iz­vod­nje? Ako na sve to pri­sta­je­te, ku­pi­te kar­tu za Ja­pan. Ako ne, po­mi­ri­te se sa svo­jim ne­u­spe­si­ma.