Sedma sila

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

40. Sed­ma si­la u bo­dlji­ka­vim ži­ca­ma

Do sa­da smo u bo­dlji­ka­vim ži­ca­ma ima­li pri­li­ke da vi­di­mo, osim za­tvo­re­ni­ka – jer i maj­mu­ni su već u obič­nim ži­ca­ma – sa­mo pr­vu si­lu sve­ta, voj­sku. Sa­da se u bo­dlji­ka­vim ži­ca­ma naš­la i sed­ma si­la – štam­pa. Je­dan od oče­va ame­rič­ke žur­na­li­sti­ke re­kao je da je vest od­go­vor na pi­ta­nja ko, ka­da, gde, ka­ko, šta i zaš­to. Ovu vest o tvor­ci­ma ve­sti i mi će­mo ta­ko is­pri­ča­ti.

Mo­ra­mo re­ći da ži­ce ni­su me­ta­fo­rič­ne. Pra­ve su. Ni­su ži­ce s ne­vi­dlji­vim bo­dlja­ma, ko­ji­ma je op­ko­lje­na štam­pa u dik­ta­tu­ra­ma, ti­ra­ni­ja­ma i na­ro­či­tim de­mo­kra­ti­ja­ma, gde se tvr­di da su gra­đan­ske slo­bo­de bur­žo­a­ska pred­ra­su­da i da je pra­va de­mo­kra­ti­ja tek ona ko­ja se ne pri­me­ću­je. U ta­kvim su ze­mlja­ma kri­mi­nal­ci na vla­sti, a no­vi­na­ri ko­ji o nji­ma pi­šu – u ži­ca­ma. U nji­ma se pr­vo ka­ta­stro­fa do­ga­đa u stvar­no­sti, za­tim se po­na­vlja u mi­ni­star­stvu za in­for­ma­ci­je, a kad se opet me­đu na­rod vra­ti, po­sta­je tri­jumf.

Da su ra­di­o­ak­tiv­nim pa­da­vi­na­ma ugro­že­ni sa­zna­ju naj­pre oni ko­ji to ni­su, pa tek on­da, even­tu­al­no, i oni ko­ji je­su. U ta­kvim ze­mlja­ma sva­ka se isti­na zna una­pred, pa se o sve­mu una­pred mo­že iz­veš­ta­va­ti. U nji­ma stvar­nost va­šeg član­ka ne od­re­đu­je stvar­nost u ko­joj se ži­vi, ne­go stvar­nost mi­ni­star­stva ko­je ure­đu­je list. U nji­ma se sve ve­sti de­le na do­bre ko­je se do­ga­đa­ju i rđa­ve ko­je se ni­kad ne do­ga­đa­ju. U li­sto­vi­ma ta­kvih ze­ma­lja je­di­na je isti­ni­ta ru­bri­ka – či­tu­lja.



Ov­de je reč o pra­vim bo­dlji­ka­vim ži­ca­ma, pra­voj štam­pi i pra­voj de­mo­kra­ti­ji. Reč je o Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji. Ka­ko se, da­kle, de­si­lo da se deo nje­ne štam­pe na­đe u bo­dlji­ka­vim ži­ca­ma?



Naj­pre, KO se to u ži­ca­ma na­šao? Po­sre­di su če­ti­ri li­sta, me­đu nji­ma i svet­ski do­a­jen Ti­mes, vla­sniš­tvo austra­lij­skog mag­na­ta štam­pe Ru­per­ta Mur­doc­ha. KA­DA se do­go­di­lo? Proš­le go­di­ne, i još tra­je. Neš­to zbog po­slo­vič­ne en­gle­ske spo­ro­sti, neš­to zbog tvr­do­kor­no­sti dok­tri­na ko­je sto­je iza za­va­đe­nih stra­na, a neš­to i zbog opštih na­če­la, na ko­ji­ma svo­jim bo­ljim de­lom po­či­va na­ša ci­vi­li­za­ci­ja. GDE se do­go­di­lo?

U Is­toč­nom Lon­do­nu, ne ta­ko da­le­ko od Maj­ke par­la­me­na­ta, ko­ja je po­sta­vi­la te­me­lje mo­der­nim gra­đan­skim slo­bo­da­ma, me­đu nji­ma i slo­bo­di in­for­mi­sa­nja. ŠTA se, za­pra­vo, do­go­di­lo? Da bi se oslo­bo­dio ne­po­treb­ne rad­ne sna­ge, pro­ce­nje­ne na oko 500 lju­di, i lak­še uveo no­vu štam­par­sku teh­ni­ku, ko­joj se upra­vo zbog ne­za­po­sle­no­sti sin­di­ka­ti pro­ti­ve, Mur­doch je če­ti­ri svo­ja li­sta pre­se­lio iz cen­tra bri­tan­ske štam­pe Fle­et Stre­e­ta u Wap­ping, za­ba­če­ni kraj Is­toč­nog Lon­do­na, bez ko­ga bi grad mo­gao osta­ti a da to ni­ko ne pri­me­ti.

Sin­di­kat štam­pa­ra je pro­gla­sio štrajk i pred Mur­doc­ho­vu fa­bri­ku ve­sti do­veo ja­ke štraj­kač­ke stra­že da spre­če ula­zak oni­ma ko­ji se, kao elek­tri­ča­ri i no­vi­na­ri, ot­po­ru ni­su pri­dru­ži­li. Da bi rad omo­gu­ćio, Mur­doch je oko dži­nov­ske zgra­de svo­jih no­vi­na po­di­gao zid od bo­dlji­ka­ve ži­ce, uveo stra­že sa psi­ma i od usta­no­ve, za­toč­ni­ka ljud­ske slo­bo­de, na­pra­vio tvr­đa­vu. Ve­li­ke vas ta­ble is­pred nje upo­zo­ra­va­ju: „Opa­snost! Neo­vlaš­ćen ulaz za­bra­njen! Ako po­ku­ša­te da pre­kr­ši­te me­re si­gur­no­sti, ko­je uklju­ču­ju bo­dlji­ka­vu ži­cu i zi­do­ve sa šilj­ci­ma, mo­že­te pre­tr­pe­ti ozbilj­ne po­vre­de!“

KA­KO se sve to do­go­di­lo? Po no­vo­do­ne­tom za­ko­nu rad­nik mo­že po­sta­vlja­ti štraj­kač­ke stra­že sa­mo pred svo­jim pred­u­ze­ćem, pred­u­ze­ćem s ko­jim je u spo­ru. Ni­poš­to pred tu­đim. Mur­doch je jed­no­stav­no od svo­ja če­ti­ri sta­ra pre­du­ze­ća osno­vao no­vo. Pu­tem pro­ste pre­re­gi­stra­ci­je kod su­da, pre­ko no­ći je kom­pa­ni­ja, u ko­joj su ra­di­li ot­puš­te­ni štam­pa­ri, po­sta­la tu­đa, a nji­ho­ve stra­že, od le­gal­nog či­na od­bra­ne svo­jih in­du­strij­skih pra­va, čin ile­gal­nog ru­še­nja jav­nog re­da. Ota­da fa­bri­ka ve­sti po­sta­je i sa­ma vest. Bru­tal­ni su­ko­bi rad­nič­ke i po­li­cij­ske ma­se, pod­se­ća­ju­ći na po­ni­ža­va­ju­će pri­zo­re iz ne­dav­nog ru­dar­skog štraj­ka, od Mur­doc­ho­ve tvr­đa­ve či­ne utvr­đe­nje pod op­sa­dom.

O bri­tan­skoj in­du­strij­skoj de­mo­kra­ti­ji go­vo­ri­će­mo dru­gom pri­li­kom, a sa­da sa­mo o de­mo­kra­ti­ji in­for­mi­sa­nja. Ali obe su stva­ri po­ve­za­ne. In­du­strij­ske de­mo­kra­ti­je ne­ma bez slo­bo­de štam­pe, ni­ti slo­bo­de štam­pe bez in­du­strij­ske de­mo­kra­ti­je.

No­vi­na­ri pri­ča­ju o ne­mo­gu­ćim uslo­vi­ma ra­da u Mur­doc­ho­voj tvr­đa­vi. Čo­vek se ose­ća kao da ži­vi u dik­ta­tu­ri ko­ja se ras­pa­da. Tr­pi pod op­sa­dom, a i sam bi da joj se pri­dru­ži. Stid što se, upr­kos štraj­ku, ra­di udru­žu­je se sa ne­mo­guć­noš­ću da se nor­mal­no ra­di, jer no­va zgra­da ne­ma do­volj­no ko­mu­ni­ka­ci­o­nih ka­na­la sa sve­tom, a na­meš­te­ni­ci se do­vo­ze blin­di­ra­nim ko­li­ma. Za­mi­sli­te se­be kao no­vi­na­ra po­zva­nog da bra­ni slo­bo­du, a po­sao mo­ra da oba­vlja iz za­tvo­ra.

U me­đu­vre­me­nu, nje­gov je list Ti­mes slo­bod­no i isti­ni­to pi­sao o dik­ta­tor­skim ogra­ni­če­nji­ma za štam­pu u Ju­žnoj Afri­ci, ali svo­je vla­sti­to sta­nje ni­je kao op­sad­no opi­sao. Pri­če nje­go­vih no­vi­na­ra o ne­mo­gu­ćim uslo­vi­ma ra­da u Wap­pin­gu ne mo­gu se na­ći na stra­ni­ca­ma Ti­me­sa. One su ano­nim­no sa­opšte­ne dru­gim li­sto­vi­ma.

Osta­je da se od­go­vo­ri na pi­ta­nje ZAŠ­TO? Zaš­to se sve to do­ga­đa? Ma ka­kva se bit­ka ov­de vo­di­la, pro­ti­vu sin­di­kal­nih pra­va ili slo­bo­de štam­pe, ona je Bri­ta­ni­ji ne­po­treb­na. Nje­na štam­pa i sa­da va­ži kao uzor ne­pri­stra­sno­sti, ali da ne bi­smo pre­te­ra­li, re­ci­mo bar – pri­stra­sno­sti ko­ja ne vre­đa ra­zum.

Ovo što se pred Mur­doc­ho­vom tvr­đa­vom slo­bo­de do­ga­đa vre­đa ljud­ski ra­zum. To bri­ne pri­ja­te­lje En­gle­ske, na­ro­či­to one iz ze­ma­lja či­joj štam­pi bo­dlji­ka­va ži­ca ni­je po­treb­na, jer je op­ko­lje­na ne­vi­dlji­vom bo­dlji­ka­vom ži­com opre­si­je i stra­ha.

Austra­lij­ski pi­o­nir­ski me­to­di, po­god­ni za lov na di­vlje pse, ni­su u Evro­pi po­god­ni za lov na lju­de. I naj­zad, zaš­to s kra­ja XX ve­ka čo­vek mo­ra da bi­ra iz­me­đu vi­dlji­ve i ne­vi­dlji­ve bo­dlji­ka­ve ži­ce? ZAŠ­TO?