Naša sentimentalna vaspitanja

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

59. Na­ša sen­ti­men­tal­na vas­pi­ta­nja

Ne­dav­no sam gle­dao Ru­bljo­va, film po­koj­nog Tar­kov­skog. Po­red me­ne je se­de­la mla­da maj­ka s de­ča­kom od de­se­tak go­di­na. Ima­la je ve­lik, ši­ljat nos, ko­ji po A. Hux­leyju sve­do­či o pa­me­ti, i na­o­ča­re s cr­nim de­be­lim okvi­rom, ko­je su sve­do­či­le da je tro­ši na neš­to što kva­ri vid. De­lo­va­la je in­te­lek­tu­al­no. Oče­vid­no je hte­la si­na pri­bli­ži­ti evrop­skim du­hov­nim vred­no­sti­ma. De­čak se in­ten­ziv­no do­sa­đi­vao. Upad mon­gol­ske hor­de u Vla­di­mir i kla­nje ne­du­žne ru­ske če­lja­di ma­lo su ga ute­ši­li, ali je stvar­no oži­veo tek kad su sta­rom cr­kve­nja­ku uli­va­li ras­to­plje­no olo­vo u usta. Kad se pra­va ži­vot­na pod­u­ka za­vr­ši­la, i Tar­kov­ski se vra­tio do­sad­noj ru­skoj du­ši, en­gle­ski je de­čak po­no­vo za­pao u du­hov­no mr­tvi­lo.



Nje­go­va maj­ka bi­la je mr­tva sve vre­me. Kao in­te­lek­tu­al­ka ume­la je i bez Tar­kov­skog da spo­zna ru­žne stra­ne evrop­skog ži­vo­ta.



An­ke­te po­ka­zu­ju da de­te, kad bi­ra TV pro­gram, ma­lo ima iz­gle­da da iza­be­re emi­si­je iz pri­ro­de ko­je se ba­ve ku­ca­ma, ma­ca­ma i ze­ka­ma na­šeg de­tinj­stva. Ako ne­ma fil­ma u ko­me se broj mr­tvih od­me­ra­va mi­nu­ti­ma, opre­de­li­će se za cr­ta­ni o mi­šu Je­rryju i mač­ku To­mu, gde je na­si­lje be­za­zle­no, uko­li­ko la­kim sma­tra­te da vas pro­de­nu kroz ma­ši­nu za sec­ka­nje me­sa ili če­ki­ćem pre­o­bli­ku­ju u su­lun­dar. Ako ni to­ga ne­ma, de­te će s uži­va­njem gle­da­ti erup­ci­ju vul­ka­na – a po­ne­ki uvek ra­di – ma­kar ni­ko ne po­gi­nuo, ili ka­ko na kro­vu za­pa­lje­nog obla­ko­de­ra, iz­me­đu pla­me­na i uli­ce, očaj­ni čo­vek mu­dro bi­ra uli­cu.

Za­bri­nu­ti smo, ali ve­ru­je­mo da de­ca još ne po­zna­ju in­fa­ust­no zna­če­nje smr­ti. Na­da­mo se da će se, kad od­ra­stu i shva­te je, ma­nu­ti pri­ča u ko­ji­ma sa­mo ona tri­jum­fu­je. Struč­nja­ci nas uve­ra­va­ju da su na­de osno­va­ne i da će de­ca za­i­sta pre­ći na sen­ti­men­tal­ne fil­mo­ve či­ji kraj po­zdra­vlja­ju ven­ča­nja, a ne gro­bljan­ska zvo­na, čim poč­nu lič­no da ubi­ja­ju ili smr­ću da se bi­lo ka­ko ba­ve. Pre ne. Pre se to od njih ne mo­že oče­ki­va­ti. Ta­ko neš­to ni­je ra­dio ni za­po­ved­nik Auschwit­za Koch. I on se vra­tio baj­ka­ma tek poš­to je na­šao za­po­sle­nje kraj ga­sne ko­mo­re.

Sve ve­ći pro­ce­nat de­ce smr­ću će se osob­no ba­vi­ti. I pri­rod­no, ne­će ose­ća­ti po­tre­bu da je kon­zu­mi­ra­ju kao za­ba­vu. Ubi­ja­će svo­je bli­žnje kao voj­ni­ci, po­li­caj­ci, ban­di­ti, te­ro­ri­sti, dr­žav­ni­ci, le­ka­ri, uto­pi­sti, pro­iz­vo­đa­či hra­ne i za­ga­đe­nja ili pi­sci i film­ski re­di­te­lji, a kod ku­će na te­le­vi­zi­ji gle­da­ti pro­puš­te­ne emi­si­je o ži­vo­tu ku­ni­ća.

Ne­dav­no je u Austra­li­ji an­ke­ti­ra­no 1.500 de­se­to­go­diš­nja­ka. Sko­ro su svi pre­fe­ri­ra­li da kod ku­će gle­da­ju fil­mo­ve na­si­lja, po­lo­vi­na je pri­zna­la da se iz njih re­dov­no se­ća pri­zo­ra ko­ji ih do­vo­de do vul­gar­ne kul­mi­na­ci­je, a tre­ći­na je de­mon­stri­ra­la ne­skri­ve­no sa­di­stič­ko uži­va­nje. Na pi­ta­nje is­tra­ži­va­ča deč­je du­še ko­je sce­ne naj­vi­še vo­le, do­bi­je­ni su od­go­vo­ri iz ko­jih bi­ram naj­ne­vi­ni­je:

„Naj­vi­še vo­lim kad de­voj­ka ot­ki­da ta­ti gla­vu i je­de je kao ro­đen­dan­ski ko­lač... Vo­lim kad ode da pli­va, pa iz­gu­bi obe no­ge... Naj­lep­ši je deo kad iz pe­ska iza­đe ru­ka, zgra­bi že­nu za ši­ju, pa joj is­te­ra oči iz gla­ve... Naj­bo­lje je ono kad ri­ba ise­če da­su u sto­ti­nu sit­nih par­či­ća...“

Ni­ko, raz­u­me se, ne tvr­di da će sva ta de­ca po­je­sti ro­di­te­lje za ro­đen­dan, ili brač­ne part­ne­re se­ći na sit­ne ko­ma­de. Ne­ki mo­žda i ne­će. Ali je ne­mo­gu­će kon­zu­mi­ra­ti to­li­ku ko­li­či­nu bru­tal­no­sti a da to ne­ma efek­ta na bi­će ko­je se raz­vi­ja i za ži­vot tek ob­li­ku­je. Za­klju­čak is­tra­ži­va­nja, ko­ji uka­zu­je na stra­ho­vit po­rast deč­je bez­o­se­ćaj­no­sti i ne­poš­to­va­nja tu­đe lič­no­sti, ni naj­ma­nje ne ču­di.

Ovo je svet na­si­lja, u ko­me je ra­zum u pa­nič­nom po­vla­če­nju, svet u ko­me se sec­ka­nje brač­nih dru­go­va na sto­ti­nu ko­ma­di­ća ne od­i­gra­va sa­mo na fil­mu, u ko­me se u 99 ze­ma­lja Uje­di­nje­nih na­ci­ja, me­đu ko­ji­ma, s vre­me­na na vre­me, fi­gu­ri­ra­ju Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja i Ju­go­sla­vi­ja, vr­še ne­do­puš­te­ne rad­nje nad lju­di­ma, zaš­ti­će­nim u me­đu­vre­me­nu Haš­kom kon­ven­ci­jom o pra­vi­ma čo­ve­ka.

Ra­zum se, iz­gle­da, gu­bi i s ne­ba. Ne­dav­no sam do­znao da je i Bog po­stao – uce­nji­vač. Go­spo­din Ro­berts, fun­da­men­ta­li­stič­ki pro­po­ved­nik, obra­tio se Ame­ri­kan­ci­ma za po­moć u do­vr­ša­va­nju svog mi­si­o­nar­skog me­di­cin­skog pro­gra­ma. Pi­ta­će­te se šta tu ima neo­bič­no. To je hu­ma­no i u du­hu hriš­ćan­skog mi­lo­sr­đa. Ima sa­mo jed­na ma­la ne­do­u­mi­ca. Ona je u raz­lo­gu.

Otac Ro­berts je po­ve­rio su­gra­đa­ni­ma da je imao ne­pri­ja­tan raz­go­vor sa Bo­gom i da je Bog ljut zbog za­kaš­nje­nja sa ra­do­vi­ma na mi­si­ji. Ne­dvo­smi­sle­no je za­pre­tio ne­spo­sob­nom sveš­te­ni­ku da će ga ubi­ti ako do od­re­đe­nog ro­ka ne pri­ku­pi 4,5 mi­li­o­na do­la­ra za do­vr­še­nje pro­jek­ta.

Ni­je sa­mo re­kao ka­ko, ho­će li ga, na kla­si­čan na­čin, bo­žan­skom grom-ša­kom po gla­vi oda­la­mi­ti ili će ga te­ste­rom ise­ći na sto­ti­nu sit­nih ko­ma­di­ća, što bi vo­le­la na­ša de­ca. A to za­vi­si od to­ga ka­kav je Bog. Ako je onaj na ko­ga je ra­ču­nao Ma­xi­mi­li­en Ro­be­spi­er­re, kad je go­di­ne 1794, u sen­ci gi­ljo­ti­ne i De­kla­ra­ci­je o pra­vi­ma čo­ve­ka i gra­đa­ni­na, pri­re­đi­vao svet­ko­vi­nu Naj­vi­šeg Bi­ća, na­šem se le­njom sveš­te­ni­ku sla­bo pi­še.

Mo­ra­ću ko­men­tar pre­ki­nu­ti. Na ekra­nu je mo­ja omi­lje­na emi­si­ja o ži­vo­tu ve­ve­ri­ca