Wednesday, September 21, 2011

Drugo pismo

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

Drugo pismo čitaocu

U pr­vom pi­smu iz pret­hod­ne se­ri­je Pi­sa­ma iz tu­đi­ne ob­ja­snio sam nji­ho­vo po­re­klo i svr­hu. Ali i za­re­kao se da ću za­ću­ta­ti kad do­ži­vim ono što je Ge­or­ge Or­well, oja­đen bes­cilj­noš­ću svo­jih rat­nih emi­si­ja, s ovog istog BBC-ja, na­zvao – ose­ća­njem da go­vo­ri niš­ta­vi­lu (in­to the void). Nje­gov ko­le­ga go­spo­din Har­ri­son, ko­ji je s pod­jed­na­ko sum­nji­vim uspe­hom u rat s Ne­mač­kom po­zi­vao „dhra­gu bhra­ću Shr­be“, mo­že se po­hva­li­ti da je, sa za­kaš­nje­njem od če­ti­ri go­di­ne, bar me­ne upe­cao. Što su u me­đu­vre­me­nu tu­đi­ni za­me­nje­ni ze­mlja­ci­ma, za go­spo­di­na Har­ri­so­na i BBC iz 1948/49. ni­je bi­lo od zna­ča­ja.

cathedral001

Go­spo­din Har­ri­son je bio i pro­tiv jed­nih i pro­tiv dru­gih. Za me­ne je­ste – ume­sto da umrem kao ro­do­ljub, ži­veo sam i uži­vao kao ne­pri­ja­telj. Kad sam iza tog mi­kro­fo­na stao, ni­ko­ga ni na šta ni­sam po­zi­vao. Raz­miš­ljao sam o stva­ri­ma ka­ko su mi se do­ga­đa­le, o En­gle­skoj ka­ko se do­ga­đa­la sve­tu, a po­ma­lo i o mo­joj ze­mlji ka­ko je mi­sli­la da se do­ga­đa i ka­ko je is­pa­lo da se do­go­di­la. Pri kra­ju dru­ge dvo­go­diš­nje se­ri­je, me­đu­tim, po­če i me­ne mu­či­ti le­de­na sen­ka or­wel­lov­skog ose­ća­nja uza­lud­no­sti.



Ona ni­je po­ti­ca­la od str­plji­vih slu­ša­te­lja, ko­jih je bi­lo sve vi­še i sve bo­ljih. Ni od spo­zna­je da se ba­vim te­ra­njem ve­tra ka­pom, ne­mo­ćan pu­kim re­či­ma iš­ta da pro­me­nim. Ni­kad ni­sam ni uobra­ža­vao da mo­gu. Stvar je u to­me što su mi En­gle­zi i En­gle­ska po­sta­li do­sad­ni. Raz­li­či­to­sti, ko­ji­ma se po­no­se, a ko­ji­ma sam se di­vio, po­če­še me za­ma­ra­ti čim ot­krih da su be­zna­čaj­ni­je ne­go što mi­sle i oni i mi. Nji­ho­ve neo­če­ki­va­no­sti po­sta­še pred­vi­dlji­ve čim sam ih upo­znao. Nji­ho­ve vr­li­ne po­sta­še uvre­dlji­ve kad sam ih upo­re­đi­vao s na­šim ma­na­ma, a ma­ne niš­tav­ni­je u po­re­đe­nju s na­šim vr­li­na­ma.

Čak su im i ču­ve­ne eks­cen­trič­no­sti po­sta­le ne­ka­ko za­sta­re­le, oli­nja­le, izan­đa­le. Dru­gi su na­ro­di pre­u­ze­li da nas za­pre­paš­ću­ju i ko­men­tar za­ču­đe­nog tu­đi­na zah­te­va­ju. Go­spo­din Jo­nes ko­ji s ki­šo­bra­nom i mo­no­klom ide u lov na ti­gra vi­še ni­kog ne za­ni­ma. Sla­vu mu iz ru­ke uzi­ma onaj ko ču­či u kroš­nji dr­ve­ta i ga­đa ga snaj­pe­rom u le­đa. Još ma­nje nas in­te­re­su­je En­glez iz zad­nje baš­te svo­je ku­će i svo­jih ostrv­skih ilu­zi­ja. Nje­gov su po­sao pre­u­ze­le na­še vla­sti­te ilu­zi­je, ko­je se, iz­gle­da, me­đu obla­ci­ma bo­lje sna­la­ze.

Pre­star sam, na­ža­lost, da se se­lim u Per­si­ju, Ki­nu ili dru­gu tu­đu ze­mlju ko­ja obe­ća­va da će u po­gle­du ori­gi­nal­no­sti za­me­ni­ti ne­kad ne­u­po­re­di­vu Bri­ta­ni­ju. Pre­star, a i sit pred­vi­dlji­vih ori­gi­nal­no­sti.

Sre­ćom, po­te­kao sam s Bal­ka­na, Po­lu­o­str­va Ču­da, na ko­me je od­u­vek, još od zlat­nih pe­laš­kih vre­me­na, sve bi­lo mo­gu­će, pa i ono što je, ka­ko jed­nom odu­še­vlje­no re­koh, a sad se ka­jem, ra­zum od­ba­cio na svim osta­lim za­bra­ni­ma hriš­ćan­ske ci­vi­li­za­ci­je. Mo­ja me je ze­mlja, kao i to­li­ko pu­ta, i sad sa­ču­va­la.

(Po drev­nom mit­skom prin­ci­pu da ono što ubi­ja i ži­vot da­je.) I me­ne i ove ko­men­ta­re. Ta­man sam po­to­nuo u hi­ber­ni­zi­ra­ju­ću ka­ta­to­ni­ju en­gle­skog na­či­na ži­vo­ta,
a ona se, ta mo­ja ču­de­sna ze­mlja, pre­nu­la iz du­gog zim­skog sna so­ci­ja­li­stič­ke uto­pi­je i po­sta­la opet gra­đan­ski za­bav­na, bur­na, buč­na i, iz­nad sve­ga, ori­gi­nal­na.

Za­to joj u ovoj se­ri­ji po­sve­ću­jem vi­še pa­žnje ne­go u proš­loj.

Re­ći će­te da se od me­ne oče­ku­je o en­gle­skoj tu­đi­ni da pi­šem, jer o svo­joj ze­mlji do­volj­no i bez me­ne zna­te. Stvar je u to­me što to ne zna­te ona­ko ka­ko ja znam. Ne zna­te kao – tu­đin. U me­đu­vre­me­nu, na­i­me, i mo­ja je ze­mlja za me­ne po­sta­la iz­ve­sna tu­đi­na. Pa i o njoj kad pi­šem, opet sam u tu­đi­ni, ta­mo oda­kle oče­ku­je­te od me­ne ve­sti. Vi to ne­će­te pri­me­ti­ti jer će­te mi­sli­ti da i da­lje o Bri­ta­ni­ji go­vo­rim, a mo­ji po­slo­dav­ci za­to što ih ne in­te­re­su­je šta go­vo­rim.

Uosta­lom, ne­ću pre­sta­ti da go­vo­rim o En­gle­skoj ni kad na neš­to dru­go mi­slim. A po­tom, uve­ra­vam vas, sve što mi­slim bi­će sa­svim – en­gle­ski.

Mo­ći će se pro­tu­ma­či­ti ka­ko se ho­će.

Ohra­bru­je me i is­ku­stvo sa ne­do­u­mi­ca­ma na po­čet­ku ove ra­dio-pu­sto­lo­vi­ne. Se­ća­te li se da sam bri­nuo šta ću, ja­dan, i ka­ko ću go­vo­ri­ti o ne­če­mu o če­mu ta­ko ma­lo, ako iš­ta, znam? Di­le­mu sam u proš­lom pi­smu pri­znao, ali ne i ka­ko sam je re­šio. U vre­me mo­je kri­ze u Lon­do­nu je bo­ra­vio drug Ži­vo­rad.

Kad sam mu se po­ža­lio, po­gle­dao me je kao mr­tva­ca i re­kao: „Ni­si valj­da kre­ten da ih od­bi­ješ?“ „Mo­ra­ću“, re­koh po­tiš­te­no, „ne mo­gu ra­di­ti neš­to što ne znam.“ „Ka­ko znaš da ne znaš?“ „Ne znam ka­ko, ali znam da ne znam.“ „Ne mo­žeš zna­ti dok ne pro­baš. Opa­li naj­pre, pa će se po­sle vi­de­ti.“ „A ako se vi­di da ne znam?“ „On­da će već bi­ti ka­sno.“ Upi­tao sam ga oda­kle sve to zna. „I ja“, re­kao je, „sve znam dok se ne vi­di da ne znam. Na to­me se za­sni­va­ju svi mo­ji us­pe­si.“

I ne sa­mo nje­go­vi, bo­jim se.

I mo­ji.

I još po­ne­či­ji.

Lon­don, fe­bru­ar 1989. Bo­ri­slav V. Pe­kić

No comments: