Saturday, September 17, 2011

Nema problema

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

47. Ne­ma pro­ble­ma!

Osim štam­pe ko­ja ži­vi od ja­kih ose­ća­nja, na pre­te­ra­no­sti­ma i stal­no u alar­mant­nom sta­nju, En­gle­ska je ze­mlja u ko­joj se teš­ko­će pot­ce­nju­ju, ze­mlja gde stva­ri mo­gu bi­ti i očaj­ne, ali ma­lo­kad – ozbilj­ne. Do kri­za, na­rav­no, do­la­zi, ali njih pri­me­ću­je sa­mo opo­zi­ci­ja. Za vla­du, po pra­vi­lu, kri­ze ni­kad ne­ma, i sve te­če do­bro. Vla­da kri­zu ot­kri­va tek kad iz­gu­bi iz­bo­re i pre­đe u opo­zi­ci­ju. Pre­u­zev­ši upra­vu, opo­zi­ci­ja, u me­đu­vre­me­nu, na­jed­nom ot­kri­va da je sve u re­du.

Ta­ko se Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja na­la­zi u neo­bič­nom ali za­hval­nom po­lo­ža­ju ze­mlje u ko­joj je uvek i jed­no­vre­me­no i sve do­bro i niš­ta ne va­lja. Ova bla­go­tvor­na na­stra­nost, raz­u­me se, mo­gu­ća je sa­mo u par­la­men­tar­nim re­ži­mi­ma, gde je vla­da uvek tu da upra­vlja na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin u na­ci­o­nal­noj isto­ri­ji, a opo­zi­ci­ja uvek tu da nje­nu upra­vu u toj is­toj isto­ri­ji sma­tra – naj­go­rom. Ta­mo gde zva­nič­ne opo­zi­ci­je ne­ma, u tre­nu­ci­ma kri­ze vla­da po­ne­kad ima kraj­nje ne­sreć­nu i nje­noj op­ti­mi­stič­koj pri­ro­di ne­pri­me­re­nu du­žnost da sa­ma na tu kri­zu uka­že. Da u ne­ku ru­ku bu­de – opo­zi­ci­ja sa­moj se­bi.

31david

U ta­kvom se po­lo­ža­ju na­la­zi da­nas ju­go­slo­ven­ska vla­da. S auten­tič­nim opo­zi­ci­o­nim ža­rom uoča­va ona na sve stra­ne teš­ke pro­ble­me i sa opo­zi­ci­o­nom upor­noš­ću upo­zo­ra­va da se bez nji­ho­vog ra­di­kal­nog re­ša­va­nja iz kri­ze ne­će iza­ći. Za nju, da­kle, kao da, osim pro­ble­ma, ne­čeg dru­gog i ne­ma.

A za na­rod? Šta je s na­ro­dom?



Za na­rod, iz­gle­da, pro­ble­ma ne­ma. Op­ti­mi­stič­ka, sa­mo­po­u­zda­na, ve­dra tvrd­nja: „Ne­ma pro­ble­ma!“ na­la­zi se na sva­či­jim usna­ma. Ne­ma pro­ble­ma u ku­ći, na po­slu, u rad­nji, u tram­va­ju, na pi­ja­ci, kod le­ka­ra, čak ni na gro­blju. Ni ta­mo ne­ma pro­ble­ma.

Iz­ne­na­đen sam bio, pa i za­pre­paš­ćen. No­vi­ne, vla­da i nje­ni ne­zva­nič­ni opo­nen­ti, pa i ti isti gra­đa­ni, sva­ko­dnev­no su me uve­ra­va­li u ono što sam i sam vi­deo i ose­tio – da je ze­mlja u ozbilj­noj mo­ral­noj, po­li­tič­koj i eko­nom­skoj kri­zi, pri če­mu je je­di­na vi­dlji­va raz­li­ka iz­me­đu vla­de i nje­nih ne­pri­zna­tih opo­ne­na­ta bi­la u to­me što je vla­da hte­la tu kri­zu i da­lje sa­ma da re­ša­va, a opo­nen­ti su sma­tra­li da bi za taj po­sao bio bo­lji ne­ko dru­gi. Pa ni to, stvar­no, ni­je bio ne­ki pro­blem. Vla­da je i da­lje pro­du­ži­la da se ba­vi kri­zom, opo­nen­ti i da­lje na­sta­vi­li da ovo ba­vlje­nje sma­tra­ju pro­ma­še­nim.

A na­rod? Šta je s na­ro­dom?

On je svu­da oko me­ne i da­lje go­vo­rio: „Ne­ma pro­ble­ma!“

Za vre­me mog bo­rav­ka kri­za po­sta­je još du­blja. Ju­go­sla­vi­ja sti­že na po­ča­sno me­sto svet­ske in­fla­ci­je, a nje­ni gra­đa­ni ula­ze u eli­tu ne­za­po­sle­no­sti. Dr­žav­ni dug le­de­nu sen­ku ba­ca na rad na­ših unu­ka, na­ci­o­nal­ni su od­no­si u naj­ma­nju ru­ku ne­ja­sni, in­te­re­si fe­de­ral­nih je­di­ni­ca pri­lič­no ja­sno pro­ti­vu­reč­ni, iz­ve­sna ba­zič­na na­če­la i pro­kla­mo­va­ni ci­lje­vi na­la­ze se pod sum­njom, a du­go za­ne­ma­ri­va­ni pro­ble­mi go­mi­la­ju se do za­stra­šu­ju­ćih raz­me­ra.

A na­rod? Šta je s na­ro­dom?

On još uvek iz­go­va­ra mi­ste­ri­o­znu ne­ga­ci­ju ko­joj po­sve­ću­je­mo ovaj ko­men­tar. Za nje­ga i da­lje:

„Ne­ma pro­ble­ma!“

Da shva­tim šta se, za­pra­vo, de­ša­va, u če­mu je pro­blem tog ne­ma­nja pro­ble­ma, bio je do­vo­ljan i pr­vi dan u Be­o­gra­du, ali ja ni­sam raz­u­meo nje­go­vu po­ru­ku i pod­u­ku. Na­ja­vio sam pri­ja­te­lju Ži­vo­ra­du do­la­zak. „Ne­ma pro­ble­ma“, re­kao je, „re­zer­vi­sa­ću so­bu u ho­te­lu.“ So­ba je re­zer­vi­sa­na, ali u njoj ni­sam spa­vao ja. U njoj je već spa­vao stra­nac ko­ji je do­pu­to­vao ne­ko­li­ko sa­ti po­sle me­ne, ali je od me­ne bio ne­ko­li­ko pu­ta bo­ga­ti­ji.

„Ne­ma pro­ble­ma“, re­kao je Ži­vo­rad, „na­ći će­mo dru­gu.“ Ni­je bi­lo pro­ble­ma, ali ni so­be. „Ne­ma pro­ble­ma, spa­va­ćeš kod me­ne“, re­kao je Ži­vo­rad. Ni­sam kod nje­ga spa­vao, jer je kre­vet za­u­zeo ro­đak sa se­la, a ka­du Ži­vo­ra­do­va svi­nja. „Ne­ma pro­ble­ma“, re­kao je Ži­vo­rad. „I ne­ma“, re­kao sam sa­da ja i oti­šao u ka­fa­nu, gde je je­di­ni pro­blem bio do­zva­ti kel­ne­ra. Kad sam naj­zad po­ru­čio su­pu, i tog je pro­ble­ma ne­sta­lo. „Ne­ma pro­ble­ma“, re­kao je kel­ner i do­neo mi ko­ba­si­ce. Kad sam ga za­mo­lio da ih za­me­ni za po­ru­če­nu su­pu, re­kao je da ne­ma pro­ble­ma i ni­kad ga vi­še ni­sam vi­deo.

Pot­pu­no sam raz­u­meo šta se de­ša­va, u če­mu je pro­blem tog uni­ver­zal­nog od­su­stva pro­ble­ma, tek kad sam sa­hra­nji­vao ro­đa­ka. Iz­ra­zio sam pre­ci­zne že­lje po­ro­di­ce u po­gle­du sa­hra­ne i u po­greb­nom pred­u­ze­ću mi je re­če­no: „Ne­ma pro­ble­ma.“

Ne znam da li ih je bi­lo. Ni­sam hteo da gle­dam ka­ko no­ga mog ro­đa­ka vi­ri iz san­du­ka i pre sa­hra­ne ot­pu­to­vao sam za En­gle­sku. Ov­de ima pro­ble­ma.
U slu­ča­ju mog mr­tvog ro­đa­ka, on bi se ov­de sa­sto­jao u to­me da mu no­ga ne vi­ri iz san­du­ka.

Ima i dru­gih pro­ble­ma. Oni se, na­rav­no, ne re­ša­va­ju, ta­ko da­le­ko ni­je nu­žno ići, ali se pri­zna­ju. Ni­ko ne ve­li da pro­ble­ma ne­ma. Tvr­di se je­di­no da ne­ma re­še­nja. I u to­me kao da se vla­da i gra­đa­ni Ve­li­ke Bri­ta­ni­je sla­žu.

Kod nas, me­đu­tim, ta­kve slo­ge ne­ma. Vla­da tvr­di da pro­ble­ma ima. Ja joj se, s iz­ve­snim stra­hom da ne bu­dem op­tu­žen za ula­gi­va­nje re­ži­mu, pri­dru­žu­jem. Mi­slim čak da mo­žda, osim pro­ble­ma, ni­čeg dru­gog i ne­ma. Na­rod, u me­đu­vre­me­nu, tvr­di: „Ne­ma pro­ble­ma!“ Teš­ko je pred­vi­de­ti ko će ko­ga ube­di­ti. Vla­da, do­du­še, ima vlast, ali na­rod du­že tra­je. Vla­da, ta­ko­đe, za pro­ble­me ima i ne­ka re­še­nja, ali ka­ko na­rod ne­ma pro­ble­ma, ne vi­dim ka­ko će se ona pri­me­ni­ti. Osim ako se ne shva­ti sta­ra isti­na:

da je uvek naj­ve­ći pro­blem na­rod.

No comments: