Friday, March 09, 2012

Političke sveske XXXXVI deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXXVI deo 1956. godina

Analogija II: besmisleno je i skolastički utvrđivati eventualne međusobne prednosti „tehnokratije“ i „prirodnog života“ ako ne znamo ništa o tome koje od to dvoje aktuelizira ono racionalno u kategoričkom samorazviću energije. Bez toga je nemoguće načiniti distinkciju između racionalnog i stvarnog, a bez nje je nemoguće biti pozitivno aktivan.

Racionalno = ono što jeste ili nije, ali što u oba slučaja izražava ili aktuelno nužno ili potencijalno nužno samorazviće energije od bića do nebića (Boga).
Stvarno = ono što jeste, i kao racionalno nužno je, a kao neracionalno slučajno je. (Sinonim: jalovo neplodno racionalnim.)

Today's Men

Neohegelijanci bi prigovorili da je era mašinizacije racionalna jer je stvarna i da je stvarna jer je racionalna: tada bi i stvarna glupost bila racionalna.

Ne ulazeći sada u apsurdnost uzimanja stvarnog kao odredbe racionalnosti, pri očiglednosti da stvarno sobom ništa osim sebe ne određuje i da racionalno jezgro stvarnog ne može ležati u pukom postojanju nego u racionalno aktivnom postojanju, jer ono što je racionalno mora biti jednom stvarno, ali ono što je stvarno ne mora biti racionalno. (Um bi se inače pretvorio u advokata haosa.)



Ne ulazeći dakle u ontološku analizu ovog prigovora, ja sebi postavljam pitanje: pretpostavimo li da je sve stvarno eo ipso i racionalno, moramo pretpostaviti da je racionalna era mašinizacije bar isto toliko koliko je racionalna bila, jer je bila stvarna era prirodnog života koju tako dirljivo oplakuje Rousseau, taj sentimentalni magarac koji je metafiziku sveo na pitanje izbora između grma i engleskog klozeta.

 (Za koga će se u daljem izlaganju u prvi mah učiniti da nije baš toliki magarac, pa će se najzad ispostaviti da ipak jeste.)

Iz gornje pretpostavke, uz svim ljudskim mišljenjima imanentnu pretpostavku beskonačnog vremena, proizilazi da su u tom beskonačnom vremenu mogući konačno mnogi svetovi na kojima je u beskonačno mnogo navrata moglo iz života biti izvedeno svesno društvo i da je to društvo u jednom beskonačnom vremenu bilo mašinizirano i ne samo to, nego da je i moralo biti mašinizirano prema hegelijanskoj formuli R=S S=R, pa da je svrsishodan dakle ontološki racionalan razvoj imao na pretek vremena (koje je kao pretpostavka beskonačno) da nam se otkrije u vidu romantičnih svemirskih avanturista.

Jer, nije li čovek za tričavih hiljadu stoleća uspeo ne samo da otkrije Boga, nego i da ga omrzne i porekne, nije li uspeo da približno odredi datum invazije svog planetarnog sistema?

Ideja o civilizacijama koje poražene, mrtve, okamenjene leže u crnoj perspektivi beskonačnosti kao kobni simboli zabluda na kojima su podignute i koje su nosile pod srcem sve dublje u istoriju i sve dublje u smrt – toliko je u protivrečnosti sa racionalnim da ga bez rezerve ukida.

(Mrtve civilizacije = humke argonauta životnog elana.) Jer racionalno je ono što jeste po onome što daje, proizvodi, nastavlja sebe. Jedan apsolutno ugašen svet nije racionalan niti je to ikad mogao biti, pa ma imao svoje Betovene, Raffaelloe, Hegele i svoja letovališta za reumatičare daleko od kuće za više miliona svetlosnih godina. Apsolutno mrtvo je neracionalno.

Racionalno ne može biti apsolutno mrtvo, jer se to protivi samoj prirodi racionalnosti. (Pri tome, naravno, ne mislim na materiju kao mrtvu, jer materijalno mrtvo je to samo po umu i u odnosu na umno živo.) U stvari, pretpostavka mrtve civilizacije je pretpostavka jedne potpuno ugašene i od iskona izolovane civilizacije koja je postojanjem bila stvarna ali svojim nepostojanjem nije mogla biti racionalna.

Tako se u našem istorijskom vidokrugu rimska civilizacija otkriva kao „po sebi racionalna“, jer je „u nama aktiv …

§17) Politika i moral

Pre nego što se pokuša ma kakvo određivanje odnosa između političke akcije i moralnih normi, potrebno je definisati politiku i moral, potrebno je uprkos nekoj vrsti relativizma, koji nam se nudi iz same prirode tih pojmova, izdvojiti one njihove odredbe koje mogu da važe kao konstituante, te tako, menjajući se po formi, ostaju da svojom sadržinom konstituišu svako političko delovanje i svaki moralni princip.

Da ove konstituante moraju postojati, proizilazi već iz racionalnosti oba delovanja, jer ono što je racionalno jeste i konstituentno, jeste nešto što se kao praplan ponavlja u preobražavanju egzistencije.

Što se tiče morala, on je uspostavljan ili u odnosu na čoveka ili u odnosu na Boga, čime se tvrdi jedna dvostrukost ili dvoizvesnost morala uopšte. Ako bi prvi moral označili kao humanistički a drugi kao divini, pada u oči da se delovanja zasnovana na njihovim normama razlikuju do te mere, da ako se prvi uzme kao moralan, drugi samim tim mora postati nemoralan i obrnuto, zaboravljajući za sada one grube ili fine razlike koje morali ostvaruju na jednom istorijskom planu.

Humanistički i divini moral

Šta moral uspostavlja u oba slučaja, u oba svoja protivrečna ispoljavanja? Očevidno, izvesne norme ljudskog ponašanja, čime se iskazuje da moralno kao odredba postoji samo s obzirom na čoveka, da je moral isključiva tvorevina one energijske kategorije (Uma) koja je po svojoj sekundarnoj organizaciji biološko-ljudska.

Kad reka razbije svoje brane i poplavi naselja, njena je poplava stvarna u svakom slučaju, ponekad racionalna, ali nikad moralna, ili nemoralna. Sa stajališta morala može se određivati samo ono što je ljudsko i to primarno ljudsko kao umno dok sve sekundarno ljudsko kao biološko, životno ne može biti podvrgnuto moralnim kriterijumima, jer bi inače bili prinuđeni da moralnu oznaku pridajemo instinktivnim radnjama.

 (Morali bismo tvrditi da je pas koji spasava gospodara, moralno pa prema tome i umno biće; ako se primi da poreklo emocijama, zapravo najvećem broju emocija kojima se čovek ponosi, leži u prilično vulgarnom mehanizmu ponavljanja izvesne simultanosti, u uslovnom refleksu dakle, onda je jasno da posedujući sve organske i situacione dispozicije za njegovo obrazovanje pas može raspolagati emocijama u njihovom vansvesnom vidu.

Sposoban za refleksno i emocionalno, pas nije sposoban za umno i moralno delovanje. Na taj način emocije po sebi ni u kom vidu ne mogu određivati ništa što se odnosi na moral.) Određivanje obima moralnog delovanja.

Ako je samo umno moralno, ono što se može opisati kao dobro ili zlo, onda je očevidno da izvor morala leži u umu i da van uma ne može biti uzeto ništa kao korespondentno sa moralom. Um kao izvor moralnog.
Moral koga može formulisati um je intracentričan ili ekstracentričan (zavisno od stvarnosti ili racionalnosti svesti uzete u njenoj posebnosti).

Pri tome ovi izrazi ne označavaju one vrste morala koje pretpostavlja jedna naivna humanistička etika (za koju ćemo dokazati da je u osnovi protivrečna moralu). Oni ne označavaju jedan moral koji bi dobro određivao prema efektu, ni jedan moral koji bi to dobro određivao takođe prema efektu, ali šire uzetom; razlike između naivno humanističko shvaćenog egoizma i altruizma nisu ništa drugo do razlike u formi ispoljavanja jednog istog antiracionalnog, nedelatnog i intracentričnog morala.

Da li će neko dobro proizaći takvim moralnim delovanjem po jednu osobu ili više osoba, očevidno ne može biti od važnosti za jedan moral koji zahteva više ozakonjenje, jednu višu svrhu. ta svrha leži izvan uma iako je on delimično ostvaruje sobom kao opšte racionalnim.

Gornji termini, prema tome, označavaju razliku između jednog stvarnog (postojećeg) intracentričnog morala i jednog racionalnog, ekstracentričnog morala, koji svoje norme izvodi posredstvom racionalnog uma iz racionalnosti same energije u razvoju ka Bogu.

(Divini moral, i to u svom katoličko-inkvizitorskom ispoljavanju, blizak je po duhu jednom moralu koji ljudsko podređuje božanskom, jednom moralu čija je svrha da ljudsko ponašanje normira prema budućoj svrsi a ne prema sadašnjim okolnostima.)

No comments: