Političke sveske XXXXIX deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXXIX deo 1956. godina

§22) Nužne pretpostavke totalitarizma

a) Izvođenje iz jedne ideje.
b) Uvođenje u činjenice budućnosti.
c) Ideja se preobrće sredstvima propagande i kolektivne sugestije u ideal.
d) Fanatiziranje mase.
e) Ocrtavanje vizije.
f) Asketizam vođa.
g) Nedeljivost vlasti i centralizam.
h) Zakoni koji sankcionišu samopostavljanje totaliteta.

Ovo su pretpostavke jednog totalitarizma koji je ušao u svoju istorijsku fazu, i koji se konstituiše samim vršenjem svoje totalnosti. Tako pretpostavke postaju komponente jednog političkog totalitarizma, koga određena idividualnost koristi kao instrument svoje autokreativnosti (§21).

Važno je dodati da su te pretpostavke promenljive sa razvojem totalitarizma, koga nužno pretpostavljaju u jednom trenutku, ali ne i u idućem. Sa razvojem slobode kroz njen totalitet iscrpljuju se i nužnosti pretpostavki.

§23) Totalitarizam i ideja iz koje se izvodi.

Nesumnjivo, ono što određuje vrednost jednog totalitarizma pre svega je njegova nužna ideja kao transmisija između bića i određene egzistencije. Ideja je ono što totališe, što sve obuhvata u sebi i sve izvodi iz sebe kao pojedinačnu istorijsku individualnost.


Totalitarizam bez ideje, i nezasnovan na ideji je ono što se naziva tiranija (italijanski despoti). U samoj prirodi totalnosti je da se ona uzima kao samorazvijanje ideje slobode i da stoga bude orijentisana budućnosti same sebe. Država koja proizilazi iz ideje, uvodi tu ideju u društvene, istorijske činjenice, realizuje njenu racionalnost i obrazuje gradivo za nov stepen te ideje koja će inspirisati novu državu. Tako se totalitet nadovezuje u sebi, lučeći oblike svoje slobode.

Doduše, svaka ideja neće biti po svoj totalitet delatna, i svaka neće uvesti sebe u racionalnost istorije. To može postići samo racionalna ideja kao nužna posledica racionalnosti dešavanja iz kojih je koncipirana. Svaka druga može izvršiti samo jedan stvarni totalitet, čije istorijske činjenice ostaju nedelatne, neaktivne i atrofične.

(Tako je italijanski fašizam nesumnjivo bio zasnovan na ideji, ali njena neracionalnost izvela je iz sebe samo nedelatne činjenice jednog nacionalizma i ništa više; o zasnovanosti komunističke društvene doktrine biće kasnije reči, jer ona sa svoje prividne objektivnosti zahteva brižljivija istraživanja.)

§24) Ono što jednoj totalitarističkoj ideji daje univerzalnu određenost po biću, ono što je čini produktivnom racionalnošću njene sopstvene egzistencije, ono što je zasniva na nužnosti i što njome osniva slobodu jeste sam krvotok racionalnosti koji prožima svojim zamršenim tokovima izvesne fenomene energije.

§25) Ja kažem izvesne, jer energija razvijajući u sebi čiste mogućnosti, u fazi njene totalne samo-neizvesnosti, tim mogućnostima koncipira jednovremeno i svoje stvarnosti i svoje stvarne racionalnosti. Upoređujući je sa uličnim tokovima jednog velegrada, prve bi bile slepe ulice, a druge otvorene novim pravcima.

§26) Bitna vrlina marksističke doktrine s obzirom na pitanja pod paragrafima 23, 24, 25, jeste u tome što ova doktrina ne insistira na državi kao jedinoj formi totaliteta. Time ona ne zatvara sebe u obruč jedne promenljive veličine, koja uostalom kao egzistencijalna forma ne može pretendovati na stalnost. Uopšte uzev marksisti su se najviše približili nekima od osnovnih pretpostavki racionalnog totalitarizma, pa čak i jednoj koja protivreči političkim načelima same teorije:

Individualnost kao samopostavljač totaliteta. (Slučaj Staljin.) No uprkos tome biće napred dokazano da prva pretpostavka: racionalnost i nužnost ideje na kojoj se totalitarizam zasniva nije zadovoljena.

§27) Ako je politika jedan nužan (uopšte uzev) racionalan izraz individualne svesti stavljene u društveno-istorijske modele; ako je, u produžetku gornjeg, svest (uopšte uzev) racionalan izraz, formalna egzistencija energičnog bića; ako je najzad, tako definisano biće (vidi „Filosofske sveske“ §36 do §61)

 nužna i racionalna antiteza apsolutnog nebića koje je čista neizvesnost, dakle sveizvesnost – onda, usvojivši gornje pretpostavke, koje imaju biti dokazane, politika ima jednu objektivo ontološku funkciju, jednu funkciju koja se ne iscrpljuje u sadašnjosti svojih realizacija i koja ne može biti bez opasnosti prepuštena onome što ja zovem: neracionalnim okolnostima.

§28) Od mere do koje politiku shvatamo kao svesno razmatranje svrhe čovekove u razvijanju bića svojoj apsolutnoj negaciji (Bogu) zavisiće i njena racionalnost.

Političar koji ne uviđa sveopštu i nužnu povezanost u postojanju, jednu ontologijsku odgovornost činjenica jednih prema drugima, može izraziti nekoju od stvarnih politika, ali nikad i racionalnu politiku. U §27 bilo je rečeno da se funkcija političkog mišljenja, onakva kakva je sugerisana, ima dokazati. Evo jedne sheme tih dokaza.