Političke ideje i komentari XXXX deo
§17) Šta je to: napredovanje revolucije?
Napredovanje jedne revolucije ne meri se brojem promena što ih je ova izvela iz svojih načela (iz načela ili potreba u ime kojih je dignuta) nego trajanjem tih promena.
U drugom redu napredovanje revolucije više je u samom stanju aktivnosti i preobražavanja, nego u njegovom definitivnom ishodu. Uvek je moguće ukinuti neku reformu, ali je bezmalo nemoguće iskoreniti duh reformisanja.
Dubina, a ne obim preobražaja pridaje stepen vrednosti jednom revolucionarnom revoltu. Francuska revolucija završena je onog časa kad je prestala da preobražava i kad je i sama podlegla preobražavanju. (Pri čemu ne mislim na promenu njenog izgleda, jer ova je promena u prirodi subjekta koji menja.)
§18) Za svaku je revoluciju smrtonosna težnja za učvršćivanjem tzv. revolucionarnih tekovina.
Jer jedina je stvarna tekovina revolucije u duhu promene koji se oslobodio. Ma kakvo učvršćenje se protivi čistoj ideji revolucije; ono je neka vrsta kontrarevolucionarnog stanja revolucije. (Situacija u SSSR-u.)
Najozbiljnija i jedino prirodna tekovina revolucije je njen dinamizam koji pretpostavlja permanentnost revolucionarnog procesa. Učvršćujući tekovine koje smatra za svoje, revolucija gubi iz vida da uspostavljene tekovine već samim tim što su uspostavljene više i nisu njene (revolucionarne) nego kontrarevolucionarne i da se suprotstavljaju revolucionarnom duhu iz koga su potekle.
Tekovina revolucije je po sebi kontrarevolucionarna čim se stavlja iznad revolucije naime iznad duha promene!
Ništa tako sigurno ne ubija revoluciju kao njen uspeh.
§19) Neka razmišljanja o revoluciji i kontrarevoluciji.
Čini se da nemiri pogoduju revoluciji kojoj osim zamaha daju i razloge. Ona bezuslovno treba što više spoljnih neprijatelja, da bi uništila unutrašnje.
Ukoliko je kontrarevolucija ozbiljnija, ozbiljnija je i revolucija; ukoliko je prva brža, raste brzina druge (osim, naravno, kada se radi o „pesničkim revolucijama“ kao što je bila Pariska komuna, ta revolucionarna melodrama pariskog proleterijata).
Revolucionari gube iz vida i revoluciju kad izgube iz vida one koji je ugrožavaju. Zato revoluciju podižu revolucionari a učvršćuju kontrarevolucionari. Možda bi u vreme skupštine staleža u Francuskoj najefikasnija bila ona kontrarevolucija koja se uopšte i ne bi podizala. (Mirabeauov stav.)
Pustimo da se revolucija uguši u vlastitom zanosu; pustimo je da precrkne od nedelatnosti; stvarajući joj prepreke, mi je nehotimično razvijamo.
§20) U stavu 19. iznesene su izvesne ideje koje ne važe doslovno: jedna efikasna kontrarevolucija (pod uslovom da se oslanja na protivrevolucionarno raspoloženje mase) jedna jedinstvena kontrarevolucija (a ne ustanci na parčad) nesumnjivo može biti uspešna. Međutim, kontrarevolucije su obično razjedinjene i jedna počinje pošto je prethodna propala (Denjikin, Vrangel, Češka intervencionistička vojska, itd.). Ovakvi ubodi samo razjaruju revoluciju, kao slabo upravljen hitac što razjari tigra. Oni je revolucionišu.
Efikasna kontrarevolucija.
Uslovi: jedinstvenost (da se iscrpi u jednom udaru); pravovremenost (da se izvrši u pravo vreme); usmerenost (da se upravi na pravo mesto); naravno, postoji i neka mera opravdanosti koja mora biti zadovoljena (realno govo-reći, ta se opravdanost ne sastoji niti mora sastojati u nekoj idealnoj i objektivnoj opravdanosti kontrarevolucije nego u podršci masa). To je zapravo praktična opravdanost.
§21) Jedinstvenost kontrarevolucije.
Kontrarevolucije koje su propale pružaju žalosnu sliku razjedinjenosti ne samo u sebi, nego i u vremenu. One liče na povremene električne šokove koje ne mogu ubiti revoluciju nego je leče i uvek iznova izmamljuju iz nje njene otporne snage. (Sistem kontrarevolucije na odlomke u Rusiji.) Slabo upravljen hitac razjaruje zver. Slabo upravljena kontrarevolucija revolucioniše revoluciju.
§22) Pravovremenost kontrarevolucije.
Termidorski udar. Kada je posle uklanjanja desnih miroljubaca Dantona i Desmoulinsa, Teror Robespierreovog jakobinskog krila dostigao nivo metodičkog ubijanja i izazvao strah kod samih revolucionara, nastalo je pogodno vreme za kontrarevolucionarni udar. Pre Dantonove smrti taj bi udar bio nemoguć i da je bio pokušan. (Posle tragične Robespierreove neodlučnosti – koja nije mogla večito trajati – udar bi takođe propao, jer više ne bi imao ko da ga izvede.)
§23) Usmerenost kontrarevolucije.
Kontrarevolucija je uspešna onoliko koliko je zaista upravljena na bitne otporne snage revolucije, ukoliko ne troši vreme uništavajući njene sporednosti, nego udarajući u njeno srce. Svaka revolucija ima neku vrstu krvavog depoa
(…) koji mora biti razrušen da bi zajedno sa njim i tek zajedno sa njim prestalo da kuca revolucionarno bilo i u najudaljenije krvne mreže revolucije. (Zato Vandejska kontrarevolucija nije imala nikakvog drugog smisla osim propagandnog.)
§24) Opravdanost kontrarevolucije.
(Mislim na njenu praktičnu a ne idealno-istorijsku opravdanost.) Valja praviti razliku između puča i kontrarevolucije. Prvi se odigrava mahom u okolnostima potpune ravnodušnosti naroda, pa se snage odmeravaju na jednom veoma uskom planu državne mašine.
Revolucija i kontrarevolucija angažuju mase pa od njihove pripadnosti zavisi i uspeh svakog preduzeća. Termidor ne bi mogao biti moguć da Pariz nije bio ne samo ravnodušan prema Robesperreovskoj terorističkoj varijanti revolucije, nego i ozlovoljen njenim predugim trajanjem i njenim strašnim ekonomskim posledicama.
No comments:
Post a Comment