Sunday, March 04, 2012

Političke sveske XXXXI deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXXI deo

§25) Diktatorska bolest „večite ugroženosti“.

Već po nagonu samoodržanja moraju diktature imati aureol ugroženosti: one se moraju osećati ugroženima ako žele uopšte da se osećaju. I kada im opasnosti ne prete, one su primorane da ih izmisle. Jer ništa tako ne razara tiraniju kao nedešavanje, pa je po tome svaka revolucija slična tiraniji: revolucija koja ne revolucioniše, tiraniji koja ne tiraniše. Ova bolest „veštačke ugroženosti“ svojstvena je svim diktaturama u svim vremenima od doba persijskih satrapa do ere proboljševičkih režima Istočne Evrope.

Neugroženost, kolektivna relaksacija nacije izvor je onoga što se može označiti kao „narodno izvoljevanje“. Jedna opsednuta nacija nema vremena da opseda svoju sopstvenu vladu; jedna ugrožena nacija ne stiže da u sebi ostvari neke bitne međusobne ugroženosti.

Diktatori dobro poznaju ujedinjujuću moć straha i gregarske instinkte naroda. Ovi su instinkti još izrazitiji kod određenih ideoloških skupina te se koriste za tzv. zbijanje stranačkih redova (vidi §26). Uostalom: bolje da mi nametnemo opasnosti narodu nego da ih narod nametne nama, jer one koje mi biramo ili ih veštački proizvodimo mogu se kontrolisati i podešavati prema zahtevima državne mašine, a oni koje bi on izabrao …
theyknownotwhattheysay
§24a) Opravdanost kontrarevolucije

(Pri čemu se ima na umu njena praktična, a ne idealno-istorijska opravdanost). Najpre treba praviti razliku između puča i revolucije, između ostaloga i sa stanovišta stepena i vrste opravdanosti, koju oba oblika nasilne uzurpacije vlasti zahtevaju.


Prvi se odigrava mahom u okolnostima potpune ravnodušnosti naroda, pa se snage odmeravaju na jednom uskom planu državne mašine. (Borba se vodi za državni mehanizam neposredno.) Revolucija i kontrarevolucija angažuju mase pa će od stepena zainteresovanosti i pripadnosti tih masa zavisiti u visokoj meri i uspeh pomenutih preduzeća. Termidor ne bi bio moguć da Pariz nije bio ne samo ravnodušan prema Robespierreovoj terorističkoj varijanti revolucije, nego ozlovoljen njenim strašnim ekonomskim posledicama.

§25a) Diktatorska bolest „večite ugroženosti“

Oreol ugroženosti koju zapažamo oko istorijskih likova diktatura i oko savremenih tiranija, izraz je nagona samoodržanja. Diktature se moraju osećati ugroženima, ako uopšte žele da se osećaju. I kada im stvarne opasnosti ne prete one su prinuđene da ih izmisle, da bi na taj način održali tenziju masa na jednom odbrambenom nivou.

Ništa tako efikasno ne razara tiraniju kao mir, te su one bar u tom pogledu jako slične revolucijama koje umiru od nedešavanja. Revolucija koja ne revolucioniše, nalik je na tiraniju koja ne tiraniše.

Ova bolest „večite ugroženosti!“ svojstvena je svim tiranijama od persijsko-satrapske varijante istočnjačkog despotizma do proboljševičke varijante u Evropi. Neugroženost, osećanje sigurnosti dovodi do kolektivne relaksacije naroda, koja proizvodi ono što ja zovem „narodnim izvoljevanjem“. Međutim, jedna opsednuta nacija nema vremena da opseda svoju sopstvenu vladu; jedna ugrožena nacija nema kada da u sebi oblikuje neke opasne međusobne ugroženosti.

Diktatori očigledno poznaju gregarske instinkte naroda i ujedinjujuću moć straha. Ovi su instinkti još izrazitiji kod manjih ideološko--političkih skupina, naročito ako su one na vlasti, te se koriste za tzv. zbijanje stranačkih redova (vidi §26).

Uostalom: bolje je da mi nametnemo narodu opasnosti, nego da ih narod nametne nama jer one koje mi biramo mogu se podešavati prema potrebama države, a one koje bi on izabrao podešene su jedino prema njegovim potrebama, pa su prema tome u svojoj suštini antidržavne.

§26) Hitler je svim raspoloživim sredstvima stvorio utisak kod nemačkog naroda da je ugrožen dvostrukim slovensko-romanskim pritiskom; na taj način obrazovana, rodoljubiva tenzija masa nije zahtevala preterane napore da se upravi prema ratu.

Kad god međunarodni komunizam ili SSSR posebno pretrpe neki osetniji udarac, smesta se razvija teza o aktivnosti imperijalističkih snaga u cilju obaranja narodno-demokratskih režima. Ova teza stvara kod partijskog članstva utisak da je ono neposredno ugroženo u svojim funkcijama vladanja, zbija njihove redove, uklanja razmimoilaženja koja proizilaze iz mirovanja i relaksacije, i bezuslovno ih potčinjava Moskvi. Moskva je ta koja veštački održava atmosferu ugroženosti, jer samo njoj je potrebno da stalno bude neophodna svojim istočnoevropskim susedima.

§27) Oko definicije pojma diktature.

Alternativa: „Nikakvim zakonima neograničavana vlast“ (Lenjin) ili „Svim zakonima definisana vlast“ (kako bih je ja odredio).

Nepostojanje zakona ne može biti karakterističan momenat koji bi pojam diktature distingvirao od pojma izvesnih drugih društvenih oblika upravljanja. Nepostojanjem zakona karakteriše se i anarhija (kao oblik vladavine) i najvulgarnije bezakonje (kao nepostojanje ma kakve opšte vladavine).

Primedba. Jedno idealno bezakonje ne može biti regulisano nikakvim normama: zakonski definisana sloboda je contradictio in adjecto i protivreči onom stanju koje treba da uspostavi.

Ako je Lenjin mislio na nepoštovanje zakona, jasno je da nepoštovanje zakona ne može biti bitna odredba pojma neke vladavine, iako može opstati kao njeno praktično sredstvo; kad kažem „nepoštovanje zakona“ mislim na njegovo kršenje a ne na njegova tumačenja (koje može biti i način njegovog objektivnog kršenja).
Ako bi Lenjinova definicija bila tačna, onda bi proleterska diktatura, daleko od toga da svoje suštinske zakone (u smislu ciljeva) nosi u sebi kao stanju društva, bila nešto proizvoljno a ne istorijski nužno, kako to želi da dokaže Marx.

Pojam diktature mora dakle kao jednu od svojih karakteristika da ima zakonitost (te diktature) kako u istorijskom tako i u praktično--političkom značenju izraza. Druga karakteristika diktature je u volji koju ona aktuelizuje: volja ozakonjuje sebe. Volja i njeni zakoni određuju diktaturu. Ali: jedna volja za koju bi se pretpostavilo da može kršiti svoje sopstvene zakone, bila bi protivrečna pojmu o sebi. (Zato je Lenjinova definicija diktature vulgarna, te definiše tzv. vulgarnu diktaturu.)

No comments: