Političke ideje i komentari LIX deo 1957. godina
DOKUMENT 2
(5. januar 1957)
Saopštenje skraćene Kominterne (Sa sastanka predstavnika Rumunije, Čehoslovačke, SSSR-a i Poljske.)
a) Ako se privreda u Mađarskoj pre ustanka zaista tako uspešno razvijala, zašto je onda potrebno uveravati mađarski narod da se samo njenim razvojem – povećanjem produktivnosti rada – (dakle onim što već postoji kao ekonomska stvarnost) može postići blagostanje naroda za koji se pretpostavlja da iz tog razvoja mora spontano proizići?
b) S druge strane, ako je privredni razvoj zaista postojao, a blagostanje (ekonomsko) nije dolazilo kao njegova posledica, čovek se mora zapitati da li je tome razlog samo investiciona politika?
c) Pada mi na pamet da je Oktobarska revolucija (ruska) dobila svoj opštečovečanski odgovor u oktobarskoj kontrarevoluciji Mađara.
d) Još o prirodi mađarskog ustanka. U pogledu te prirode, ako se izuzmu oprezna laviranja taktičke prirode za vreme trajanja samog ustanka i neizvesnosti u pogledu njegovog ishoda, ako se izuzmu ocene koje nisu bile rezultat jedino mogućeg stava međunarodnog komunizma i dijalektičko-marksističkog ključa za pitanje: kome koji pokret, bez obzira na njegovu prividnu vrednost, objektivno koristi, ako se dakle odbace stavovi koji su bili izvedeni iz potreba tekuće politike,
a koji su Mađarski ustanak čas označavali kao narodni revolt protivu klike Rákosi – Gere, čas kao spontani izraz nezadovoljstva ličnostima, nezadovoljstva koje je bilo iskorišćeno od kontrarevolucije da se kompromituje socijalistička ideja, režim i komunistička partija, čas kao delimična kontrarevolucija izazvana imperijalističkim delovanjem i zabludom „jednog dela“ naroda – opaža se da se stav SSSR-a od samog početka odlikovao snažnom notom upornosti, da se Mađarskom ustanku u ovom ili onom vidu prida kontrarevolucionarni karakter.
Posle ugušivanja aktivne kontrarevolucije, i delimičnog ugušivanja pasivnog otpora (opštih štrajkova), dakle, pošto više nije bilo potrebno štedeti osećanja mađarskog naroda, ove su ocene dobijale sve definitivniji oblik, pa su najzad zadobile i manju ili veću priznatost u međunarodnom komunističkom pokretu (uz svu iznijansiranost koja ide od čehoslovačkog bezuslovnog prihvatanja sovjetske ocene, preko izvesnih zapadnoevropsko-komunističkih rezervi, opreznijeg stava Poljske s obzirom na njenu sopstvenu rovitu situaciju, istočnjački kompromisne varijante Kineza, koji tek poslednjim člankom u pekinškom listu počinje da miriše po ruskom začinu, pa sve do hibridnog i savršeno dijalektički nejasnog stava jugoslovenskog Politbiroa.)
Saopštenje ove abortivne Kominterne znači definitivno obeležavanje mađarskog oktobra kao kontrarevolucionarnog pokreta oslonjenog na imperijalističku intervenciju spolja, a kontrarevolucionarne i fašističke bande iznutra i zavedenost „jednog dela“ javnog mnjenja. (Izvanredno je smešno nazivati devet desetina jednog naroda – njegovim delom.)
U pravi čas. Ja se potpuno slažem sa tom ocenom i ne verujem da bi ijedna ocena bila aktivnije kontrarevolucionarna od te koja Mađarski ustanak označava kao kontrarevoluciju.
Odista po svom poreklu (opšte nezadovoljstvo naroda socijalističkom državom) po svojim težnjama (uništenje revolucionarnih tekovina) dakle po svojoj suštinskoj prirodi mađarski ustanak je bio školski primer spontane kontrarevolucije.
A ako u jednoj socijalističkoj zemlji devet desetina naroda aktivno učestvuje u jednoj protivkomunističkoj kontrarevoluciji, da je za njeno privremeno ugušivanje potrebno dovoditi brojne tenkovske divizije iz inostranstva (u nepoverenju prema sopstvenoj armiji), ako van tog narodnog pokreta ostane samo služba političke bezbednosti i beznačajna klika iz partijskih vrhova, onda je to težak neuspeh komunističkog eksperimenta u jednoj privredno jakoj zemlji!
No comments:
Post a Comment