Dnevnik Borislava Pekića 18. april 1983. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Ponedeljak, 18. april 1983. godine

S Mitom o Sizifu A. Camusa

Rad na Runu VII vodi me ponovo nekim aspektima egzistencijalističke filosofije. Uzimam opet Camusov Mit o Sizifu. Nekadašnje čari, ubedljivosti je nestalo, ostaje samo

začaranost memorije. Sećanje na stari utisak, čar iz druge ruke. Već prva fraza izaziva otpor.

„Postoji“, veli Camus, „samo jedan doista ozbiljan filozofski problem, samoubistvo. (...) “

Ja bih rekao da je jedini ozbiljan filosofski problem kako samoubistvo izbeći. Pitanje, međutim, da 1i to kako obuhvata i pitanje zašto? Na prvi pogled to je čini se isti sadržaj filosofije posmatran iz različitih uglova. Ali stvarno, upravo u tim uglovima, ne u sadržaju, jeste sav problem življenja, sva tajna apsurda.

Camus zatim veli da nikada nije video nekoga da je umro zbog ontološkog dokaza. To je istina. Ali nije mogao videti nikoga ni da umire zbog bilo kakvog drugog dokaza. Možda jedino izuzetak čini naučnik koji ubrizgava sebi bacile neke bolesti da bi isprobao svoj serum. Ali tada on ne umire zbog dokaza nego upravo zbog odsustva dokaza, zbog toga što nije dokazao ono što je želeo dokazati.

I odmah zatim jedna treća misao u kojoj Camus vidi da mnogi ljudi umiru zato što smatraju da ne vredi živeti, nije u najmanju ruku precizna. Jer ti ljudi u prvom redu drže, ako u pitanju nije filosofsko samoubistvo, kome očevidno Camuseva misao vodi, svi ti ljudi umiru, odnosno ubijaju se zbog toga što drže da njihov život ne vredi ili što više njihov život nisu kadri izdržati. 

To ne važi za druge ljude. Osećanje što ga ima čovek koji boluje od teškog oblika raka ne može biti preneto na ona osećanja koja imaju ljudi koji od raka ne boluju. Dakle, to što Camus ne vidi, odnosno vidi da mnogi ljudi umiru zato što smatraju da taj život ne vredi živeti odnosi se isljučivo na te ljude i na naročite okolnosti u kojima ti ljudi žive svoj život. 

Njihovi zaključci nemaju univerzalni, dakle nemaju filosofski značaj. Njihova filosofija potiče od ličnog iskustva, a ne od jednog univerzalnog iskustva. Od iskustva egzistencije kao takve.

Jedino se četvrta Camuseva ideja, i to na planu istorije, kao osnovni paradoks idealizma, može smatrati donekle neoporecivom. A to je ideja da ono što se naziva razlogom da se živi istovremeno je i vanredan razlog da se umre. Reći kao što Camus kaže da je smisao života najpreče pitanje, razumno je opšte mesto antropocentrične filosofije. 

Za neku drugu možemo postati sposobni tek onda ako priznamo da se time eventualno rešava jedno ograničeno ljudsko pitanje, u kosmičkim obrisima verovatno ne nešto značajno, ali za nas svakako primarno. Dakle, ukoliko naravno postoji uopšte ono što pitanjem se traži, ukoliko taj smisao uopšte postoji. A da li on postoji ili ne, ne zavisi nažalost od nas, zavisi od toga ima li svet, postojanje, ima li nekog smisla. 

U protivnom i naš osobni, humani smisao, premda će važiti u okvirima humaniteta, imati dakle pre pragmatični nego metafizički značaj, neće van nas imati nikakve svrhe. Osim, dabome, ako se ne uhvatimo omiljene hrišćanske religiozne i humanističko-pozitivističke zablude da je svrha postojanja univerzuma iscrpena u samosaznavanju kroz izabranu čovekovu svest, kroz čovekovu inteligenciju.