Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav
Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Sreda, 20. april 1983. godine
Svet kao
eksperiment i njegova zamorčad
Svet kao eksperiment. U Besnilu sam, negde u prvoj petini, zapisao
razmišljanje lekara Luke Komarowskog. Ono glasi:
„(...) Zašto da ne? U naročitoj
laboratoriji neogranične eksperimentalne populacije, beskonačnih mogućnosti za
biohemijske kombinacije? Jednoj Zemlji, na primer? Ljudske predstave o Zemlji,
čak i posle mirenja sa solarnom teorijom, nepopravljivo su pompezne. Ljudske
predstave o kosmosu neizlečivo antropocentrične. Koliko su, u međuvremenu,
istinite?
Da li je, uistinu jedino čoveku, s njegovom besmrtnom dušom, dato i
pravo da eksperimentiše s drugim živim bićima? Da li uistinu, jedino on može,
sme, ume, svoje istine saznavati putem patnje, nesreće, umiranja drugih? Jedino
on u tzv. 1aboratorijama imati krvave žrtvenike svoje žeđi za saznavanjem?
Zar
i čovekova Zemlja ne bi mogla biti tek nečija laboratorija, ljudi nečije
eksperimentalne životinje, na kojima neka napredna civilizacija, s humanom
ravnodušnošću prema životu, testira svoje intergalaktičke insekticide, a
visokosisarska ih populacija ovde dole u agoniji doživljava kao sve strašnije
bolesti. Naravno da bi to Zemlja mogla biti.
Da bi ljudi to mogli biti. Jer,
što je u Sunčevom sistemu čovek, u drugome može biti insekt. Insekt progonjen
ovde, može biti gospodarska rasa negde drugde. Ekologija ne poznaje univerzalno
prvenstvo, a biologija nikome ne priznaje pravo da večno bude u vrhu života. To
bi na razuman način objasnilo uništavajuće epidemije, tumačene dosad
spontanostima nepoznatog mehanizma.
I Mojsijeve biblijske pošasti, i Crnu smrt,
kugu od 1347, koja je do 1350, samo za tri godine eksperimentisanja bacilom
Pasteurel la Pestis odnela trećinu Evropljana, četrdesetak miliona ljudskih
zamoraca, podleglih ekstrastelarnoj inokulaciji španskom influencom ranih
dvadesetih ovog stoleća, laboratorijsku regularnost kineskih epidemija,
vulkanske provale smrtonosnih infekcija među kičmenjacima, pa, žašto ne, i tri
bolesnice na aerodromu Heathrow.
Jasne bi postale propasti Atlantisa, drevnih
mediteranskih civilizacija, Astečke imperije i s naučnom preciznošću mogli bi
se predvideti završeci savremenih kultura, kao što se u minut može predskazati
sudbina laboratorijskih životinja koje su nadživele eksperimentalnu svrhu. Luke
se nasmešio bez radosti.
Mogao je čuti kako se njemu sličnoj sentimetalnoj
budali koja se protivi vivisekciji, i tamo, s one strane Mlečnog puta,
odgovara: ’Za ime Boga, čemu tolika buka, pa to su dole samo ljudi.’ (...)“
To stanovište je optimistično. Ono
pretpostavlja da postoji viša inteligencija koja s nama eksperimentiše i koja
od toga ima izvesne koristi. Ali zamislimo da takve više inteligencije nema.
Zamislimo da smo mi u odnosu na stalno promenljive uslove opstanka prosto
zamorčad iz čijeg ponašanja, nažalost, nikakva viša istraživačka inteligencija
ne izvlači nikakve zaključke. Da smo mi jedan prirodan, ali nekoristan
eksperimenat.
Besmisao koja se igra smislom. Izlaz bi naravno bio u racionalističkoj
filosofiji, po kojoj mi eksperimentišemo sami sobom da bismo doveli do
progresa. Taj izlaz je sumnjiv, eksperimenti ne daju dobre rezultate i ma
koliko se trudili da u naše eksperimentalne procese sa samim sobom i sa svetom
u kome živimo unesemo neki red, cilj toga reda se ne vidi.
No comments:
Post a Comment