Dnevnik Borislava Pekića 19. april 1983. godine (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Utorak, 19. april 1983. godine (nastavak)

U znaku blizanaca (poseta Ivana Lalića)

Poslepodne poseta Bernarda i Ivana Lalića. S Lalićem sam se viđao retko, sporadično, usput. Ne znam jesmo li ikada govorili duže od pet minuta i uvek s nogu. Pored Bernarda ispunjenog elektricitetom veoma niskog naboja, često isključenog, poput neke mašine iz koje je isključena struja, deluje Lalić kao mobilna jedinica visokog naboja. Šta ona napaja još uvek ne znam. Ne znam da li je to vitalnost ili nervoza.

Priča o osuđenom Đogu u blizanačkom tonu i dimorfnoj formi zvezde pod kojom je rođen. Simpatije prema osuđenom pesniku mešaju se s lojalnošću prema Jugoslaviji, čijem Savezu komunista pripada. Ja lično u njegov komunizam ne verujem. Mislim da je andrićevskog kova. Priča mi šta je Savez komunista Jugoslavije preduzeo povodom odlaska Đoga u zatvor. Bilo je odlučeno da se napiše Federaciji pismo i zatraži abolicija.

Prisutni predstavnici republičkih udruženja nisu mogli da daju svoj odgovor zbog toga što su se morali prethodno konsultovati sa svojim udruženjima, jer u toj instituciji vlada pravilo konsenzusa. Kole Čašule je rekao da kada bi se on lično pitao, on bi tražio potpuno eliminisanje kazne i čitavog procesa, međutim on za to nema ovlašćenja. Bilo je dogovoreno da za sedam dana republička udruženja dadu odgovore.

Prva je odgovorila Slovenija pozitivno, zatim Makedonija takođe pozitivno, Hrvatska isto tako, a iz Bosne i Hercegovine došao je negativan odgovor, iz Crne Gore odgovor u kome Crnogorci pitaju šta je to abolicija, jer dok im se ne kaže šta je abolicija neće moći dati svoj odgovor. Tako konsenzus nije u prvom redu zahvaljujući Bosancina, a zatim i Crnogorcima postignut i pismo Federaciji nije upućeno.

Priča mi zatim Lalić o jednom sastanku u Gradskom komitetu pod predsedništvom Ivana Stambolića, koji je zakazan da raspravlja o kulturnoj situaciji uopšte, a evidentno je bilo da je učinjeno povodom raspoloženja, odnosno neraspoloženja intelektualne javnosti u vezi sa Đogovim odlaskom u zatvor. Ivanji je u vrlo oštrom vidu postavio to pitanje, ali je kasnije dobijen od Stambolića jedan odgovor iz koga se vidi da bi Srbija, da se ona pita, rešila slučaj Đoga na način na koji je to Udruženje zahtevalo, međutim neke druge republike, očevidno se misli na Bosnu, bile su apsolutno protiv.

Ja imam utisak u stvari da je Srbiji stav Bosne i Hercegovine vrlo zgodno došao kao alibi i da je Srbija upravo zbog toga srećna što je ceo taj slučaj izašao izgleda iz jurisdikcije Republike i otišao nekako u federalne probleme, mada je to, s obzirom na decentralizaciju Jugoslavije i stalne priče o tome da su republike samostalne, jedno smešno objašnjenje. Na moje pitanje šta sad preostaje da se čini – Lalić drži da su otvorena još samo dva puta.

Jedan put kojim Đogo očevidno neće ići, a to je traženje pomilovanja, jer bi traženjem pomilovanja priznao krivicu koju je inače na sudu odbio. Odbio, između ostalog, pod formulacijom da je on decidirano za socijalističku samoupravnu Jugoslaviju i da ne može biti njen neprijatelj. Drugi put je da Đogo jednostavno zbog bolesti bude posle dva meseca pušten. Tada sam prvi put čuo da on boluje od tuberkuloze bubrega.

Lalić pije samo crno vino i to me podseća na vojvođanskog senatora Popu, o kome takođe govorimo. Lalić to verovatno i zna, i ja mu odmah kažem kakvo je moje mišljenje o Popi. On je Popin prijatelj i kaže da njemu lično Popa je u životu učinio samo dobro, ali da zna mnogo ljudi kojima to nije činio. Ja onda kažem da mi je milo što ima bar nekoga kome je Popa učinio nešto dobro.

Zatim razgovaramo u Runu. Ja mu izlažem sedmu knjigu, pošto on poznaje antiku i probleme mita. Njemu je lako da uđe u suštinu stvari, i on, kako vidim, ulazi vrlo dobro. A zatim mu govorim o Atlantisu i tada konstatujemo zajedničke interese za science fiction. On je uređivao jednu izvanrednu biblioteku u preduzeću „Jugoslavija“, pod amblemom „Kentaur“, čije sve knjige imam.

Dotičemo se raznih knjiga, raznih pisaca, a onda ga pitam zašto Nolit, pošto „Kentaur“ više ne izlazi, ne organizuje jednu takvu biblioteku, jer mi je nemamo. On onda kaže da je on u redakciji Nolita sa svojom ljubavlji i interesom za science fiction apsolutno usamljen, da Miša Stambolić, Hristić itd. niti cene niti poznaju naučnu fantastiku i da on nema zapravo potpore za jednu takvu ideju.

Razgovor je trajao oko tri sata i bio manje-više prijatan. No ponešto s obe strane uzdržljiv, onako kako to biva s ljudima koji prvi put duže razgovaraju.