Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav
Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Petak, 15. april 1983. godine (nastavak)
Apsurd kao
alibi
(nekoliko ideja o apsurdu)
Jesmo li mi od apsurda napravili moderan
mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost kao što su drevni
mitovi ozakonjavali i definisali našu sadašnjost. Da li je on dakle naše
univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše
egzistencije. Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala
zabluda antropocentrizma.
Neobično je da je osnovni sadržaj svake filosofije
apsurda uvek bio u tome da se tom apsurdu nađe smisao, a ne da se apsurd kao
takav prizna. Dakle, u svakoj od tih filozofija krila se jedna bazična
protivrečnost. Umesto da to bude zaista filosofija apsurda, koja će taj apsurd
dovesti do univerzalnog obeležja naše egzistencije i našeg ljudskog opstojanja,
mi smo stalno pokušavali da mu nađemo neki smisao.
Apsurd smisla ne može imati.
To nije samo pojmovni
contradictio in adjecto, t o je sadržajni
contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše
postojanje, a to je jedina i prava konsekvencija filosofije apsurda. Sve drugo
je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofije apsurda napravi neka druga
filosofija.
Dakle da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne
pesimisičke terminogije prokrijumčari u filosofiju. Krajnji oblik ovih napora
je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za
onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u
savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.
No comments:
Post a Comment