ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Sreda, 20. april 1983. godine (II nastavak)
Glavna dela
Pod mojim glavnim delima smatram Zlatno runo i „Srebrnu ruku“ kao pogled u prošlost, „Crvene i bele“ i Graditelje kao pogled po sadašnjosti i Atlantis kao pogled u budućnost.
S Mitom o Sizifu A. Camusa (nastavak)
Camus, Mit o Sizifu, nastavak razmišljanja.
Na strani 23. Camus kaže:
„(...) Umor je na kraju čina mahinalnog života, ali s njim istovremeno započinje kretanje svesti. On je razbuđuje, izaziva nastavak. Nastavak to je nesvestan povratak lancu, ili to je konačno buđenje. Na kraju buđenja pojavljuje se s vremenom posledica samoubistvo ili obnova. Po sebi zlovolja ima nešto odvratno.
Ovde međutim ja moram da zaključim da je ona dobra. Jer sve počinje sa svešću i sve vredi samo pomoću nje. Ove primedbe nemaju ničeg originalnog, ali su one očevidne. To je dovoljno za neko vreme, prilikom kratkog ispitivanja porekla apsurda jednostavna briga je na početku svega. (...)“
Sećam se s koliko sam istrajnosti i s koliko brige beležio svoje misli o umoru i neraspoloženju sredinom pedesetih godina. To je zapravo bio moj pokušaj da definišem ishodične tačke apsurda, da pronađem njegove eventualne izlazne tačke, da mu izmerim opseg, značenje, i da ga na taj način racionalnim definicijama pobedim. Onako otprilike kao što se zamišlja da će otkrivanje dubokih korena neke traume ukloniti posledice ove traume po nečiji život.
Umor je dragocen. Umor nas primorava da mislimo. Da mislimo o svemu što ga je izazvalo. Umor nas približava vratima, ali vrata ta su zatvorena. Samim osećanjem, poznavanjem umora, ona se neće otvoriti. Moramo prepoznati njegove razloge. Sada nastaje jedan beskonačan krug samoobmane kojim štitimo i nesvesno svoje pravo na život, kad ga već imamo, kad smo ga već i skusili.
Tražeći uzroke umoru na kome se temelji i naša briga i naše neraspoloženje, briga okrenuta budućnosti, neraspoloženje prošlosti, premda je briga za sutra samo projekcija neraspoloženja onim što je bilo juče, mi te razloge nalazimo uvek, nalazimo tamo gde caruje privid. Umorni smo od velikih neskladnosti našeg zanimanja, braka, očinskog ili finansijskog položaja, niza skupljenih neuspeha, monotonije svakidašnjice, ili dramatičnosti trenutaka kojim se ona prekida, koji bi zapravo morali da budu cenjeni, za kojima bismo morali žudeti, ali koji nas odnekuda smrtonosno zamaraju, zamaraju više nego monotonija.
Pronalazimo da smo umorni od svega osim od života. Zamišljamo u stvari da je sve to što smo okrivili za naš umor nešto drugo, a ne život. Da je život nešto što nas mimoilazi i da bi sve bilo drukčije ako bismo dosadašnji pseudoživot zamenili za onaj pravi. Tada se čine ona čuvena spremanja u životu s posledicom da se nakon kratkog inicijalnog oduševljenja novim stanjem uvidi kako se stvarno ništa nije promenilo.
Soba u koju smo zatvoreni ostala je ista, samo su komadi nameštaja izmenili mesto. Ono što zamara ostalo je. A to što zamara je sam život. A iz njega se, kao iz sobe, može izaći samo na jedan jedini način.
Na strani 23. ima Camus jednu vrlo lepu misao. On kaže:
„(...) U toku svih dana bez sjaja vreme nas nosi. Ali uvek dođe trenutak kada treba i njega nositi. (...)“
No comments:
Post a Comment