ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Januar 1959
F i l o s o f s k i k o m e n t a r i
FK. §1) Povodom izvesnih metafizičkih problema pragmatički rasmotrenih od W. Jamesa u Pragmatizmu, str. 55-73.
Običaj empiričara je, da čim se upuste u metafiziku, ovu nazovu pukim prividom, a spekulacije - porokom našeg mišljenja koje se krije iza namrgođenih i nejasnih doktrina. Pre nego što ispitaše vrednost njihovu po naše živote, oni se odriču metafizičkih pitanja.
Metod odricanja: metafizički problemi ne postoje. Oni pak koji postoje nisu metafizički čim se mogu rešiti antimetafizičkim metodama (pragmatizmom).
Ako je pragmatizmu dozvoljeno da vrednost nekog rešenja meri utilitarnim metrom, pa ako sledeći ovo načelo, i metafizička rešenja podvrgne reviziji, ako to učini pošteno i nepristrasno, utvrdiće da nema istine, bila ona metafizička ili empirijska, koja bi bila ravnodušna po nas. Istina ravnodušna po ljude je contradictio in adjecto.
U principu se pragmatizam odriče metafizike, ne zato što bi njeni rezultati bili neminovno neistiniti, nego stoga što su neminovno neefikasni po naše živote.
Prva premisa pragmatičke zablude: postojanje neefikasnih istina.
Pragmatizam odbacuje metafiziku umesto da je pragmatički rasmotri, pa pragmatički primeni. Pragmatizam ne bi smeo da bude pogled na svet nego metoda pomoću koje se jedan pogled u svetu primenjuje. (Pragmatizam stoji samo kao metoda primene jedne metafizike.)
Međutim: pristupiti rasmatranju jednog predmeta ili mišljenja sa presedentnom namerom da se u njemu pronađu razlozi za poricanje, u najmanju ruku je nefilosofski. Trkač pristupa prepreci da je preskoči, a ne obori.
Pragmatizam ne preskače metafiziku. Nesmotreno on je obara i pada zajedno sa njom.
Problem se ne uništava ako mu se promeni ime. Metodska pogreška Pragmatizma: on zadržava izvesne metafizičke probleme (jer se njihovo odricanje pokazuje kao nemoguće) prinudno ih očovečuje (pridajući im veštačku korelativnost sa našim životima) i promenivši im terminološki izgled predstavlja ih kao čiste empirijske probleme.
Metafizika koja ulazi na mala vrata.
Pragmatički premeštajući naš interes sa „stvari po sebi“ na „stvari po nama“ mi dobrovoljno odbacujemo svaku istinu koja se ne bi pokazala kao neposredno proizvodna, koja smesta ne bi preduzela da produkuje posledice po naše živote. Druge istine, kaže pragmatičar, nećemo priznavati do one, koja je u stanju da menja naš opstanak.
Pragmatišku istinu konstituiše njena efikasnost. Efikasnost je odlika po kojoj se prepoznaje pragmatički shvaćena istina.
Na taj način svi stavovi postaju višeizvesni, svi uglovi saznanja alternativni, svi oblici ponašanja plastični. Nesumnjajući da tako višeizvesni problemi postoje i da su oni razmnoženiji ukoliko smo bliži površini empiričnosti; ali, ukoliko smo, pošto ostavismo pojedinačno iskustvo, krenuli unatrag, prema samom srcu empirije i opštem iskustvu, primećujemo da njihov broj opada, a okolnosti sve manje bivaju u stanju da ih alternativno razrešavaju.
Problemi gube plastičnost pred naporima uma da ih prilagodi svojim akutnim potrebama, i ugrađeni u svet ne pristaju da budu izvrnuti da bi udovoljili ovom ili onom prohtevu pojedinačnog mišljenja.
Zato pragmatizam može biti dovoljan samo za najuži prostor života, i njegov je radijus efikasnosti ograničen na površinsko delovanje u tom prostoru. Ništa što je u jednom životu opšte, što je varijacija jednog pratipskog uzora, ne može biti podvrgnuto pragmatičkim merilima, jer time zadržavajući možda izvesnu efikasnost po sebbe, pa i nju samo prividno, gubi život svoju efikasnost po svet čiji je neotuđivi i konstitucionalni deo.
FK. §2) Pragmatizam rasmotren pragmatičkim metodama. Zaključci koji se okreću protivu ideje na kojoj su zasnovani. Jedna „koristoljubiva“ filosofija pokazuje se savršeno nekorisnom, ako se podvrgne jednoj pragmatičnim metodama naoružanoj metafizici.
FK. §3) Ako smemo za isti postupak da tvrdimo da je dobar ili rđav u zavisnosti od okolnosti, ili za jedan predmet da je uspeo ili neuspeo u zavisnosti od njegove upotrebe, ako za jednu kašiku smemo da kažemo da je dobra samo ako se sa njom može jesti, onda mi - priznajući pragmatički princip efikasnosti - priznajemo prećutno i jednu opštiju, da ne kažem metafizičku normu, koja se ni pod kojim okolnostima ne može promeniti: jedna kašika će uvek biti rđava i neuspela ako se njome ne može jesti. Nikakva pragmatička alternacija ovde nije moguća. Ne postoji okolnost koja bi ovu kašiku, zadržavajući njena svojstva, učinila efikasnijom.
Ali ako se udaljimo od empirije, čak ni princip vulgarne efikasnosti (čija je mera: čovek) ne može biti efikasan. Pitanja poslednje svrhe, suštine sveta, egzistencije, slobode, apsolutnog, Boga, dobra, finalnih uzroka i tako dalje, ne mogu se podvrgavati postupcima trgovine na malo: njihova rešenja ne mogu biti od strane jednih kuđenja a drugih hvaljena, pa da obe strane imaju prava.
Pragmatizam ako je puritanski ostaje pred njima bespomoćan, pa je prinuđen da u svoje prepravljeno izdanje prokrijumčari bar toliko metafizike, koliko to javno izlažu druge filosofije.
Doduše, mi najozbiljnije uviđamo da se jedan predmet našeg života može, čak mora, ocenjivati prema stepenu u kome je upotrebljiv, dakle prema okolnostima koje ga imaju naknadno opravdati, ali to je granica preko koje ozbiljan pragmatizam veran sebi nikad neće preći: jer kome pada na pamet da naš planetarni sistem definiše na osnovu njegove upotrebe, osim ako se pod upotrebom (što kod pragmatičkih ortodoksa nije slučaj) ne podrazumeva njegova ontološka svrha.
Korisni i jedino mogući pragmatizam mora da ostane u sferama ljudske slučajnosti, sferama koje su beznačajne za naše prave opstanke.
FK. §4) Pragmatizam može da nadahnjuje trgovčiće uverenjem da oni filosofski postupaju, ako uviđaju svet prema posledicama koje ovaj ima po njih. On može da inspiriše politiku ponekim principom, pa ga nalazimo prerušenog u koegzistenciji. Anahroničan kao misaoni postupak, u naporu da izmiri protivurečnosti iz kojih je i ponikao, pragmatizam je sam sebe razvio kao protivu - rečnost sa svetom u kome se nada da deluje.
Ali ostaje nam da priznamo: svet kao kategorija postupa pragmatički kad sebe određuje prema okolnostima svojih racionalnih ili neracionalnih momenata. U svojoj poslednjoj istini on se odista pragmatički razvija i samo u tom smislu: ne kao gnoseološka metoda, nego kao ontološki princip ima pragmatizam svoju važnost. Pragmatizam je princip imanentan svetu; princip odabiranja po kome ovaj unapređuje svoju racionalnost. Primenjen na naše živote, on paradoksalno proizvodi neracionalno.
No comments:
Post a Comment