ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, 18. januar 1959.(poslednji nastavak)
Smer drame: pravolinijski. Paradoksalno ovaj smer dovodi do obrazovanja zatvorenog kruga. Geometrijski simbol apsurda. Prava linija koja obrazuje krug. Anti - Euklid .
Ako nacrtom fabule smatramo ono što se na sceni događa, opažamo da toga ima jako malo i da se može iscrpeti u nekoliko rečenica:
Adama o kome vodi brigu Nastojnica posećuje Ravi, koji ga postepeno uzurpira do te mere, da Adam ubivši Nastojnicu iščezava za svagda i svoje postojanje prepušta Raviju. Uzurpator Ravi kao Adam sa novom Nastojnicom dočekuje novog Ravija. (Time se zatvara krug i igra počinje ispočetka.)
Realistički aspekt: ova drama ima i svoje realističko značenje koje reditelj mora zanemariti ukoliko ono remeti normalno saopštavanje njenog metafizičkog značenja. Realno bi se događaji na sceni mogli ovako tumačiti:
Ravi silom ulazi u Adamov život, potčinjava ga svojoj volji, odvodi ga do ubistva Nastojnice i najzad primora da shvati kako je njegovo prisustvo pored svemoćne Ravijeve ličnosti izlišno.
9) Arealnost i simboličnost drame.
Realnost „Mesije“ iscrpljena je prethodnim stavom i naravno opštom pretpostavkom da se upravo tako događa drama ljudskog apsurda. Više (vulgarnog) realizma „Mesiji“ nije potrebno. Sve ostalo nalazi se na planu čistih simbola, čak iako prividno ostvaruje neki prihvatljivi realizam.
Ovo je osobito važno: sve što u drami bude izgovoreno ili urađeno poseduje dvostruku prirodu: realnu kao dramsku i simboličku kao metafizičku. To znači da svaka izgovorena rečenica drame, kažem svaka, i to je sprovedeno sa matematičkom preciznošću, ostvaruje dve realnosti: dramsku (empirijsku), i metafizičku (simboličnu). Niz rečenica od kojih je sastavljena drama obrazuje tako dva sistema činjenica: jedan niži sistem empirijskih fakata, drugi viši niz metafizičkih fakata. Empirijski niz je samo uslov za predstavu. (Inače bi se onaj drugi niz mogao ostvariti kao refleksija, a ne kao emocija.) Metafizički niz je uslov za dramu.
Primer. Kada Ravi pita Adama da li ga prepoznaje? on time ostvaruje dvostruku realnost: nižu, jer podseća Adama da su se ranije sreli i višu, jer tvrdi da je on, Ravi kao sudbina, i ranije, samo anonimno, određivao Adamov život. Adam ne prepoznaje Ravija samo stoga što još nije spoznao apsurdnost svoje egzistencije. On možda i ima neki nejasan osećaj da ga prepoznaje, ali ne zna kako ni gde se sa njim sreo.
On u stvari dozvoljava mogućnost da ga je poznavao, ali da ga je zaboravio. Rečenica u kojoj to Adam saopštava takođe ostvaruje dve realnosti: nižu empirijsko - dramsku u tome što Adam sledi sasvim normalne činjenice u životu. Realno je da neko zaboravi nešto što je poznavao. I višu metafizičko - simboličnu u tome što dozvoljava da ga je sudbina anonimno određivala.
(Paziti: Ova rečenica je vrlo opasna, jer sugeriše da jedna egzistencija može više puta u toku života proći kroz kalvariju spoznavanja svog apsurda: spoznati ga, pomiriti se sa njim - dakle iščeznuti kao Adam – i zaboraviti ga, dakle jednom se ponovo vratiti u svoje stanje zablude!
10) Pojedinačnost i opštost onoga što „Mesija“ raspravlja. Anegdota „Mesije“ je i pojedinačna, jer se dešava u jednom čoveku i sa jednim čovekom (Adamom) i opšta, jer se takve iste anegdote (po tipu) dešavaju i sa svim drugim egzistencijama.
Ta opštost u drami je postignuta jednim Nastojničinim saopštenjem: ona, naime, priča o mužu neke gospođe Emilije, koga je posetio neki nepoznati čovek koji tvrdi da su stari poznanici, mada ovaj ne može da ga se seti. Slično se događa i sa nekim drugim stanarima kuće. (Realistički rakurs: Nastojnica je osoba koja je najbolje verzirana o događajima.) Zatim iste vesti dolaze iz celog grada.
11) Neka razmišljanja o tehnici transponovanja ideje u dramu.
Ne zanemariti jasnost u dva smera:
a) Jasnost u transpoziciji simbola u stvarnost;
b) Jasnost realnog kazivanja.
Prvi uslov zahteva da, ma koji simbol bude izabran za dramsko realizovanje, on tesno odgovara ideji; da bude prosto nemoguće da se disparatno tumači i tako stvore protivurečnosti. Ovde jasnost ima dve strane: naličje okrenuto ideji, pripijeno uz ideju i lice, okrenuto publici. (Jedan simbol može odgovarati ideji, dakle biti jasno prevođenje ideje u stvarnost, a da ostane nejasan publici.)
Ovim u zagradi prvi uslov prelazi u drugi. Ono što je u prvom bilo naličje (odgovaranje ideji) u drugom je lice (jasnost i odgovaranje realnom sistemu u kome se drama odvija).
Primedba: mogućno je da pisac postigne savršenu podudarnost jedne ideje i niza simbola preko kojih on ideju dramski otelotvoruje, a da se ti simboli ipak ne podudaraju sa svojim realnim modelima. Jer jedan simbol ispunjen idejom mora na odgovarajući način ispunjavati neki model stvarnosti. Na primer: Ravi kao simbol proizilazi iz ideje sudbine, ali njemu preostaje da naseli realan model Ravija - čoveka. Samo tako može on postati pristupačan gledaocu, koji po pretpostavci nije filosof. (Sudbina = Ravi kao simbol sudbine = Ravi kao Adamov posetilac.)
U svom poimanju drame gledalac počinje od Ravija posetioca da bi u njemu počeo nazirati simbol: iskonski veran lik sudbine. Tek pošto na sličan način, spontano izvrši prevođenje svih realnih modela u simbole, dopire on do same ideje; ideja ga spopada, obuzima, i nalazi potpuno spremnog da je primi.
Ovaj put je prirodan. O njemu moram voditi računa ako želim da drama bude razgovetna.
12) Još jedna tehnička jasnost.
U paragrafu 11 bilo je reči o opštoj jasnosti. Postoji i posebna, tehnička. Jedna složena ideja, naročito onda ako se iznosi u sistemu simbola, mora biti izražena što jednostavnije, tokoreći primitivno; i utoliko jednostavnije i lapidarnije ukoliko je složenija i dalja od popularnih ideja. (Stoga jedan Krleža može dozvoliti sebi krajnje tehničku ili sintaktičku nerazgovetnost; jedan Beckett: ne; ja moram biti iskonski prirodan i neposredan.)
No comments:
Post a Comment