ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Utorak, 27. januar 1959.
Bog nije predmet vere, još manje obreda, najmanje straha; Bog nije objekt naše emotivnosti ni nekog intuitivnog poimanja nego čistog umstvovanja, i što je važnije našeg postojanja.
Bog nije izvor, nego ishod akcije.
Bog nije u početku, nego na kraju.
Ne stvara Bog nas, nego mi Boga.
Ne sadrži nas Bog, nego mi Boga.
Ne zavisimo mi od Boga, nego Bog od nas.
Zar nije uzvišenije delatno žudeti, nego nemoćno strepiti.
Položaj čoveka nije položaj setnog iščekivanja; ako znamo da nikad pre ovog trenutka nismo bili, i da posle njega nikad nećemo biti, svaki trenutak postaje dostojan kulta.
Zahvaljujući religijama i filosofijama koje su se okretale da bi videle svog zamišljenog Boga, mnoge istine okrenute su na glavu; u tom pogledu Hegel nije manje nedužan od crkvenih koncila; samo njegove teleološke zablude su manje popularne i manje utiču na duhove ljudi.
Adam kao savremenik Hristov. Mesija se pojavljuje kao Adamov spasilac, iskupljivač njegovog praroditeljskog greha. (Hristos zamenjuje Adama, ali zato Adam nestaje.)
Sloboda je jedini ljudski vid fatalnosti. Ona čini da biramo neizbežnosti. Da biramo zaista, ali i da ono što izaberemo zaista bude neizbežnost.
Od delaruejevske (lažne, hendikepne i neupotrebljive) „slobode“ koja je veća ukoliko je manji radijus njenog dejstva, koja je prema tome življa ukoliko je mrtvija, koja se nenasito hrani predmetima svoje „oslobodilačke“ funkcije i uništava ih igrađujući vlastitu fikciju, treba razlikovati apsolutnu slobodu (sudbinu) svu u neprekidnom, čak i posthumnom delovanju, slobodu koja da bi ostala slobodna, mora iz sebe, na sebi i povodom sebe da deluje i da bude blagonakloni predmet delovanja.
Ne sloboda kao cilj, nego sloboda kao stanje.
Ne oslobođenje od nečeg, nego oslobođenje nečeg (što je imanentno našem opstanku).
Mi se oslobađamo kad od sebe oslobađamo. Naše su akcije tako samo momenti našeg oslobođenja.
Ne biti zavistan od svoje slobode, znači ne biti uopšte.
Sloboda jednog oblaka koji bi mogao, ali ne bi morao da kiši, koji bi svoju zamišljenu volju mogao da upotrebi protivu svoje mitološke prirode, ne bi bila sloboda nego puka nezavisnost.
Povodom Delarueja: sloboda koja dozvoljava da bude izborena kao nešto protivno nama, jedna je narušena, osakaćena i povređena sloboda. Sloboda bira. Mi biramo samo mehaničke nezavisnosti. Sitničave i neupotrebljive „slobodice“ u kojima ne dobijamo ništa do ringove za našu zamišljenu svemoć.
Fatalizam. (Povodom Crnog petka Simona Kirenskog.)
Simon nesumnjivo poseduje jedan smisao za fatalno: on ništa ne čini da izmeni svoj udes; on ničim ne pokazuje da nije Hristos, do povremenim odbijanjem da je „Car judejski“ što levi i desni razbojnici shvataju kao njegovo odricanje od mesijanstva. Ali Simon sve do agonije svoje, ne saopštava nikome da on nije Isus Nazarećanin.
Tek kad uvidi da Bog neće doći, da je njegova žrtva proistekla iz potrebe za spasenjem bila uzaludna (da je nasamaren) on otkriva svoj identitet. Ne da bi se spasao, jer on umire, i skidanje sa krsta ne bi mogla da ga spase, nego stoga da bi napakostio rimskom kapetanu.
Simon ćuti, jer se još uvek nada. Strepi da nesmotrenim priznanjem ne izgubi moralni kapital, koga je u Hristovu stvar uložio, primivši na svoja leđa njegov krst. On ćuti za svaki slučaj.
Simonovo uviđanje apsurda je u jednom primitivnom, embrionalnom stadijumu: on se oseća nasamarenim i humor (groteskni doduše) proističe iz toga što Simonu nije žao svoje smrti nego svoje gluposti. On ne besni zato što nevin umire, nego stoga što je nasamaren.
Svoju veru, međutim, gubi on tek na samom kraju: sve dotle on očekuje da će Bog doći i preuzeti svoje stradanje.
Pomirenje sa apsurdom bilo bi onda kada bi Simon visio na krstu bez netrpeljivosti prema svom položaju i Bogu koji ga je do njega doveo i kada ni do kraja ne bi otkrio svoj identitet. (I to visio ne kao svesna žrtva, koja u stradanju gleda zalogu za svoje iskupljenje, nego kao čovek koji je nasamaren, ali koji zna da protiv toga ne može ništa.)
Primdba: ovu verziju pomirenja sa apsurdom dati u romanu „Crni petak Simona Kirenskog“. Simon Kirenski je slušao o Hristosu, pre svega od svoga sina koji je bio Ravijev učenik. Simon ne veruje u priče o Novom Carstvu. On je skeptik, primitivni mudrac, koji voli miran i po mogućstvu lak život i koji se podsmeva mističnim ekstazama svog sina. Šta više on iskorišćuje hrišćansku moralnost svog sina da ga eksploatiše. Čini to ne zato da bi se obogatio, nego da bi osvestio sina.
Isusa sude. (Simon će možda ovom suđenju prisustvovati.) Simon, zanet poslovima, zaboravlja na Mesiju. Ali evo gde ga vode na Kosturnicu. Ukraj puta stoji Simon Kirenski. On još uvek ne veruje. Ali zašto da ne iskoristi poslednju priliku za spasenje, jer najzad ... možda ipak ima nešto u tim pričama. Treba se obezbediti za svaki slučaj. Simon razmišlja. Isus lagano ide prema Golgoti; posrće i pada; vojnici ga gone da produži.
Simon razmišlja: ostaje još samo nekoliko stotina metara do Kosturnice, a Simonu isto toliko da se spase. On još ne veruje. Odlučuje se. Uzima Hristov krst i to je misli dovoljno, isuviše za neko sumnjivo Novo Carstvo. Simon još ne veruje. Nosi krst kao nosač koji računa na dobru napojnicu ukoliko se pokaže da je nosio krst sinu Božijem. Ukoliko je to neki razbojnik, ništa zato! Sve što je utrošio je malo snage.
Rimski sprovodnici su pijani. Povorka stiže na Kosturnicu, ali Hrista nema. Rimski vojnici ili ne primećuju ovu zamenu ili ih se ne tiče: oni raspinju Simona. Simon ništa ne govori: to je fatalizam, ali i prvi nagoveštaj vere. Tek na krstu Simon veruje. Vera mu jedina preostaje. Vera u to da će Hristos doći, jer on je Bog. On mora da dođe. Duboka Simonova vera zaloga je Božjem povratku.
Ali Bog ne dolazi.
Simon gubi veru, ali ne preduzima ništa u svoju odbranu: on zna da je sve uzaludno. On se miri sa smrću. Jedino sa čime on ne može da se pomiri, to je njegova vlastita naivnost. Ona je predmet njegove prave muke. I samo zato da ne bi bio jedini obmanut, pre nego što izdahne, on svoju tajnu poverava rimskom kapetanu.
No comments:
Post a Comment