SKAKAVCI III KNJIGA (XII deo)

SKAKAVCI III KNJIGA (XII deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010

Ka­ran­tin
„Dru­ga zgra­da mi­tro­vač­ke ka­zni­o­ni­ce li­či na fa­brič­ku ha­lu iz ko­je su od­ne­te ma­ši­ne. Utro­ba joj je iš­ču­pa­na i za­me­nje­na di­vov­skim pra­znim pro­sto­rom. U nje­nom dnu, iz go­log be­to­na, ra­stu spi­ral­ne ’Ja­ko­vlje­ve le­stve’ od li­ve­nog gvož­đa i pe­nju se u ne­bo po­kri­ve­no ob­na­že­nim kro­vom. Na dva se me­sta ra­čva­ju i pre­ko me­tal­nih mo­sto­va vo­de na spra­to­ve sa će­li­ja­ma. Ka­da bi­ste iz so­be izaš­li u šet­nju, da se ope­re­te ili ki­blu iz­ne­se­te, ko­ra­ča­li ste uskim tra­ver­za­ma, na­lik na tram­bu­li­ne, ni­sko ogra­đe­ne gvo­zde­nim bra­ni­kom. Ko­ra­ci su od­je­ki­va­li, glas je­čao, bren­čio kao pod zvo­nom. Is­pod vas se otva­rao am­bis po­plo­čan be­to­nom...“ (Napomena: B. Pe­kić, Go­di­ne ko­je su po­je­li ska­kav­ci, II, u po­gla­vlju „Član tri, tač­ka osam i de­set“, str. 151)

Ova­ko sam opi­sao ku­ću za izo­la­ci­je Srem­ske Mi­tro­vi­ce u knji­zi Go­di­ne ko­je su po­je­li ska­kav­ci II. Do­daj­mo ski­ci još ne­ko­li­ko po­je­di­no­sti od ono ma­lo od ko­jih se tam­nič­ki pro­sto­ri sa­sto­je i me­sto na­še na­tu­ra­li­za­ci­je bi­će opi­sa­no. Na sva­kom spra­tu u dnu ha­le na­la­ze se ku­pa­ti­la, u ob­li­ku du­gog ka­me­nog va­lo­va sa sla­vi­na­ma na istom od­sto­ja­nju, i klo­ze­ti, ču­čav­ci, s ne­ko­li­ko ru­pa otvo­re­nih u be­to­nu po­da. U pri­ze­mlju, do ula­znih vra­ta, kan­ce­la­ri­ja je nad­zor­ni­ka zgra­de sa so­ba­ma za de­žur­ne klju­ča­re. Za raz­li­ku od ne­pod­noš­lji­ve bu­ke u osta­lim zda­nji­ma Mi­tro­vi­ce, ov­de vla­da mi­stič­na ti­ši­na gro­ba ili cr­kve iz­me­đu dve slu­žbe bož­je.


Već i pre­ma austro­u­gar­skom ar­hi­tek­ton­skom kon­cep­tu na­me­nje­na naj­te­žim kriv­ci­ma (spe­ci­ja­li­sti­ma u ne­pri­ja­telj­stvu pre­ma na­ro­du), di­sci­plin­skim ka­žnje­ni­ci­ma i ka­ran­tin­ci­ma, zgra­da je 1949. bi­la na­sta­nje­na čla­no­vi­ma Cen­tral­nog ko­mi­te­ta po­kre­ta DM, osu­đe­nim na du­go­go­diš­nje za­to­če­nje u le­to 1945, ro­bi­ja­ši­ma zbog unu­traš­njih pre­stu­pa ka­žnje­nim stro­gom izo­la­ci­jom, lič­no­sti­ma či­ji se an­ti­ko­mu­ni­stič­ki uti­caj na oko­li­nu hteo spre­či­ti ili lju­di­ma na ko­je se i po­sle is­tra­ge vr­šio pri­ti­sak, i, naj­zad, ka­ran­tin­ci­ma, doš­lja­ci­ma što su u strikt­noj sa­mo­ći pro­vo­di­li pr­ve ra­ne da­ne za­tvor­ske na­tu­ra­li­za­ci­je.

Te go­di­ne, me­đu­tim, zgra­du je na­sta­nji­va­la i na­ro­či­ta se­lek­ci­ja osu­đe­ni­ka-in­te­lek­tu­a­la­ca. Oni su u pri­ze­mlju, s de­sne stra­ne ula­za, slu­ša­li stra­ne, naj­češ­će ne­pri­ja­telj­ske ra­dio-sta­ni­ce i pre­vo­di­li stra­ne, ta­ko­đe ne­pri­ja­telj­ske knji­ge za po­tre­be po­li­ti­ke ko­ja ih je za­tvo­ri­la. (Napomena: Ve­le da je ne­ko me­đu „pre­vo­di­o­ci­ma“, po na­lo­gu iz Be­o­gra­da, po­čeo pre­vo­di­ti Mein Kampf. U raz­go­vo­ri­ma sa lju­di­ma, ko­ji su ra­di­li u pri­ze­mlju II zgra­de Srem­ske Mi­tro­vi­ce, tvrd­nja ni­je ve­ri­fi­ko­va­na i po svoj pri­li­ci je apo­krif­na. Osta­je, me­đu­tim, da je ro­bi­jaš­ko pre­vo­di­lač­ko pri­ze­mlje bi­lo vr­sta taj­nog pa­ra­lel­nog Ta­nju­ga.)

U Vu­ja­kli­ji­nom Reč­ni­ku stra­nih re­či i iz­ra­za za po­jam „ka­ran­tin“ pi­še:
„Ka­ran­tin (fr. qu­a­ran­ta­i­ne, tal. qu­a­ran­ti­na) – če­tr­de­se­to­dnev­no sa­ni­tet­sko po­sma­tra­nje put­ni­ka što do­la­ze iz kra­je­va, pre­ko mo­ra i dr., u ko­ji­ma vla­da ka­kva za­ra­zna bo­lest; kon­tu­mac.“

Sve en­ci­klo­pe­di­je na isti na­čin de­fi­ni­šu ka­ran­tin kao izo­lo­va­ni pro­stor u ko­me se dr­že po­ten­ci­jal­ni raz­no­si­o­ci ne­ke in­fek­ci­je. Ta­kvu funk­ci­ju ima i za­tvor­ski ka­ran­tin, pot­pu­na vi­še­ne­delj­na izo­la­ci­ja no­vih ka­žnje­ni­ka. Po­sre­di je sa­mo na­ro­či­ta pri­ro­da po­ten­ci­jal­ne bo­le­sti. Na­po­lju, na slo­bo­di, ona je me­di­cin­ski po­jam. Ov­de an­tro­po­loš­ko-psi­ho­loš­ki. (Tek de­li­mič­no i po­sred­no po­li­tič­ki.)

Ali se bo­leš­ću, i to jed­nom od naj­o­pa­sni­jih, naj­za­ra­zni­jih sma­tra i kao ta­kva ne­u­tra­li­še du­gim ka­ran­ti­nom. Na­zo­vi­mo obo­lje­nje pri­vre­me­no ose­ća­jem za slo­bo­du. I od­mah ka­ži­mo da ne­ma­mo u vi­du po­li­tič­ko zna­če­nje slo­bo­de, već an­tro­po­loš­ko, pro­is­te­klo iz mo­guć­no­sti da iz­van za­tvo­ra či­ni­te rad­nje ko­je će vam u za­tvo­ru bi­ti us­kra­će­ne. Na­po­lju je ta mo­guć­nost li­mi­ti­ra­na ogra­ni­če­nji­ma usa­đe­nim gra­đan­skim od­go­jem, mo­ral­nim ob­zi­ri­ma, ako su na­ro­či­to ja­ki, i ma­lo efi­ka­sni­jim stra­hom od za­ko­na.

(U na­šem slu­ča­ju, kao što se vi­di, i ove su po­sled­nje gra­ni­ce pre­đe­ne.) Iako ži­vi­te, za­pra­vo, u pri­vi­du slo­bo­de, jer si­stem od­go­vor­no­sti, oba­ve­za, pri­nu­da i na­vi­ka, u ko­ji ste kao mu­va u pa­u­ko­voj mre­ži za­ple­te­ni, čak i mi­mo auto­ri­tar­nih za­ko­na, pra­vu ne­za­vi­snost ni­ko­me ne do­puš­ta, ret­ko je ka­da kao la­žnu pre­po­zna­je­te. Ose­ća­te je, ba­rem na lič­nom pla­nu, kao stvar­nu čak i u to­ta­li­ta­ri­stič­kim re­ži­mi­ma ko­ji je ne pod­ra­zu­me­va­ju i za­me­nju­ju ne­pro­duk­tiv­nim su­ro­ga­ti­ma. Pra­znim, šu­pljim, bes­te­le­snim ho­lo­gra­mi­ma slo­bo­de. Ne­stvar­nim na­če­li­ma što se u ži­vo­tu tran­skri­bu­ju kao stvar­no rop­stvo.

Mo­guć­nost da i u ta­kvim re­ži­mi­ma iz ku­će iza­đe­te kad ho­će­te i da se kad ho­će­te ku­ći vra­ti­te, da u ovom ili onom gra­du sta­nu­je­te (ako ni­ste ži­ve­li u Ru­si­ji), da sed­ne­te za či­ji sto ho­će­te a ne sed­ne­te ako ne­će­te, da s ne­kim go­vo­ri­te, s ne­kim ne, da iz­gle­da­te ka­ko vam se svi­đa, da se, ba­rem u ve­ći­ni po­li­tič­ki ne­u­tral­nih si­tu­a­ci­ja, i po­na­ša­te ka­ko vam se do­pa­da, da po svo­joj vo­lji bi­ra­te po­ro­di­cu, druš­tvo, za­ba­vu, za­ni­ma­nje, sve je to, du­gim funk­ci­o­ni­sa­njem, pa i ru­ti­ni­zi­ra­njem, pre­tvo­re­no u ne­ka­kav apri­o­ran uslov va­šeg ži­vo­ta. S njim ste se sro­di­li, on je po­stao neo­tu­điv deo va­še lič­no­sti.

Slo­bo­da je si­stem uza­jam­nih do­puš­te­no­sti, gde su ogra­ni­če­nja i u naj­go­rim de­spo­ti­ja­ma i sa­ma nu­žno ogra­ni­če­na. (U pro­tiv­nom, re­žim ne bi funk­ci­o­ni­sao. Da se rop­stvo ostva­ri po­tre­ban je mi­ni­mum slo­bo­de ko­ju kao na­gra­du do­bi­ja­te ako uče­stvu­je­te u nje­nom od­u­zi­ma­nju dru­gi­ma. U pro­tiv­nom se ni­jed­no po­ni­že­nje ne is­pla­ti. Ne­ko­rump­tiv­na Ti­ra­ni­ja ugi­ba usled po­manj­ka­nja ljud­skog go­ri­va.) Za­tvor je, me­đu­tim, si­stem bes­ko­nač­nih li­mi­ta­ci­ja dvo­stru­kog po­re­kla: onih što ih tak­sa­tiv­no pro­pi­su­je tam­nič­ki kuć­ni red i funk­ci­o­ni­sa­nje or­ga­na re­pre­siv­ne upra­ve, tu da ga do slo­va, pa i pre­ko nje­ga, pro­mo­vi­še i onih po­te­klih od pri­rod­ne re­pre­siv­no­sti va­ših su­sta­na­ra ro­bi­ja­ša. Pre­la­zak iz jed­nog u dru­gi svet ni­je lak. I ka­ran­tin je tu da vam taj pre­la­zak olak­ša. Slo­bo­da se u za­tvo­ru shva­ta kao bo­lest od ko­je, ba­rem do iz­ve­sne me­re, tre­ba da vas iz­le­či ka­ran­tin­ska ti­ši­na i usa­mlje­nost. Ona­ko, ot­pri­li­ke, ka­ko vas ini­ci­jal­no tro­me­seč­no pro­gram­sko mal­tre­ti­ra­nje u voj­sci – dre­ka, dril, be­smi­sle­ne na­red­be, pret­nje sa smi­slom – pri­pre­ma­ju za voj­ni­ka.

Ka­ran­tin ima i dru­gu svr­hu. Poš­to za nje­go­va tra­ja­nja – u pro­se­ku do tri ne­de­lje – ni­je do­puš­te­no do­pi­si­va­nje sa po­ro­di­com, pri­ma­nje pa­ke­ta, po­se­ta, ili šet­nja, u na­če­lu ni do­dir sa dru­gim ro­bi­ja­ši­ma, jer ste još in­fi­ci­ra­ni slo­bo­dom, on vas, u sve­mu sli­čan ka­zne­noj izo­la­ci­ji u sa­mi­ci, upo­zo­ra­va šta će se de­si­ti ako pre­kr­ši­te kuć­ni red ili se na dru­gi na­čin za­me­ri­te upra­vi. Po­red te­ra­pe­ut­skog dej­stva – da vas od slo­bo­de iz­le­či – ima on, da­kle, i pro­fi­lak­tič­ku na­me­nu usa­đi­va­nja stra­ha. U stvar­no­sti ovaj cilj pro­ma­šu­je svr­hu. On li­či na po­ku­šaj da vas, poš­to ste izaš­li iz vo­de u ko­joj ste se da­vi­li, pre­pla­še sta­vlja­njem pod tuš. Vre­me pra­vog, ne­pa­tvo­re­nog stra­ha je is­tra­ga. Po­sle nje vas je­dva šta mo­že upla­ši­ti.

Ka­ran­tin sam iz­dr­ža­vao u jed­noj od sa­mi­ca dru­gog spra­ta. Ima­la je ru­di­men­ta­ran ja­pan­ski en­te­ri­jer, ko­me ću te­ži­ti tri­de­se­tak go­di­na ka­sni­je, da mu sa­da, 1949, ne vi­dim ni­jed­nu do­bru stra­nu. Osim zar­đa­le, smr­dlji­ve ki­ble i praš­nja­ve, ste­ni­ča­ve sla­ma­ri­ce, u be­ton­skoj so­bi­ci niš­ta dru­go ni­je bi­lo. Za­jed­no s hra­nom od­u­ze­li su mi knji­ge. Će­li­ja je ne­dav­no okre­če­na, pa su sa zi­do­va ne­sta­le bi­o­gra­fi­je, ka­len­da­ri, knji­žev­na ostavš­ti­na i za­pi­si biv­ših sta­na­ra, na či­je sam de­ko­di­ra­nje mo­gao utro­ši­ti vre­me.

Na­po­lje su me puš­ta­li jed­nom dnev­no, sva­kog ju­tra po de­se­tak mi­nu­ta, da se nad va­lo­vi­ma ku­pa­ti­la umi­jem i nad ču­čav­cem is­pra­znim ki­blu. Po­sle to­ga vra­ta ni­su otva­ra­li. U tri su na­vra­ta dnev­no – ne­de­ljom dva – smi­ca­li po­klo­pac šu­be­ra na nji­ma. Uju­tru da do­bi­jem por­ci­ju cr­ne vo­de, na­zva­ne po­no­sno ka­fom, u pod­ne i uve­če da istu vo­du do­bi­jem kao čor­bu s me­som. Uz to je išao i ko­mad ku­ku­ru­znog hle­ba od 200 gra­ma, ot­ki­nut, valj­da, od ne­ke gra­na­te, za­o­sta­le iz ra­ta. Gri­zu­ći ga imao sam uti­sak da je­dem sop­stve­ne zu­be. S no­stal­gi­jom sam se se­ćao pa­ke­ta od ku­će i s pa­ko­snim uži­va­njem či­nje­ni­ce da su po­ti­ca­li iz di­plo­mat­skih ma­ga­zi­na bo­ra­ca za jed­na­kost me­đu lju­di­ma. Ot­ka­ko sam u za­tvo­ru, ta­da sam pr­vi put bio gla­dan.

No, di­je­ta ni­je pra­va ne­vo­lja ka­ran­ti­na. Ako ste ka­dri da glad iz sto­ma­ka pre­se­li­te u mo­zak, s njom će­te naj­zad iza­ći na kraj. Sto­mak, na­i­me, ima jed­nu je­di­nu funk­ci­ju: da za vas sva­ri hra­nu. Ako nje ne­ma, ako, da­kle, ne­ma šta da ra­di, kr­ča­će kao ma­ši­na ko­ja se upra­zno okre­će. Funk­ci­je mo­zga su ne­u­po­re­di­vo broj­ni­je, pa se, ako je ne­čim dru­gim za­u­zet, ose­ćaj gla­di u nje­mu uvek mo­že za­ba­šu­ri­ti. Ako se to­me do­da uz­dr­ža­va­nje od kre­ta­nja ili dru­gih ob­li­ka gu­bit­ka ener­gi­je, ako je čo­vek sve­stan na­suš­ne po­tre­be nje­ne kon­zer­va­ci­je, pa i ve­ći deo da­na pro­ve­de u spa­va­nju ili dre­me­žu, vr­sti po­lu­sve­snog, su­spen­do­va­nog ži­vo­ta, glad će bi­ti ne­u­tra­li­sa­na, psi­ho­loš­ki na isti na­čin što se pri­me­nju­je u štraj­ku. Po­be­di­li ste je kad je iza­be­re­te.

Upr­kos ovim te­o­ri­ja­ma, u mom slu­ča­ju us­peš­no pri­me­nje­nim, za mno­ge je osu­đe­ni­ke glad pred­sta­vlja­la jed­nu od naj­go­rih ne­vo­lja ro­bi­ja­nja. Za­pa­zio sam da su to re­dov­no lju­di glad­ni još iz de­tinj­stva. Me­đu nji­ma je ret­ko bi­lo onih ko­ji su gla­do­va­li ka­sni­je. U šu­mi, u ge­ri­li, re­ci­mo. Ako su se u de­tinj­stvu naj­e­li, iz­dr­ža­va­li su ka­sni­je sva­ku kri­zu is­hra­ne. Shva­tio sam da pr­ve ne po­ga­đa to­li­ko ak­tu­el­na glad ko­li­ko pa­ni­ka, pre­ne­ta iz mla­do­sti, da ni­kad ne­će bi­ti uto­lje­na.

Za ove dru­ge, bez di­je­tal­nih ne­pri­li­ka iz mla­do­sti, ne­vo­lja je u to­me što mo­zak u ka­ran­tin­skoj sa­mi­ci, u sa­mo­ći izo­la­ci­je uopšte, ne­ma bog­zna či­me da se ba­vi. Re­al­nost je bez ra­zno­li­ko­sti i do­ga­đa­nja. Iz­ne­na­đe­nja, što ga u nor­mal­nom ži­vo­tu hra­ne uvek sve­žim za­da­ci­ma i mi­si­ja­ma, ne po­sto­je. Pla­no­vi, ko­ji bi ga ner­vi­ra­li, ne­u­me­sni su, jer vi zna­te da za nji­ho­vo is­pu­nje­nje još niz go­di­na ne­će­te bi­ti spo­sob­ni. Je­di­ni pro­je­kat od ne­kog smi­sla ti­če se bek­stva, ali ono je ne­mo­gu­će, ili bi­ste ga, i da je mo­gu­će, od­bi­li.

Po­lje onog što vas se sa­da ne­po­sred­no ti­če to­li­ko je usko da ga i sa ne­ko­li­ko naj­ba­nal­ni­jih ide­ja mo­že­te pre­ko­ra­či­ti. U is­tra­zi ste uvek ne­čim za­u­ze­ti. Mi­sli­te na od­go­vo­re ko­je ste isled­ni­ku ju­če da­li i na one što će­te ih da­ti su­tra. O od­go­vo­ri­ma što ih mo­ra­te iz­be­ći i na­či­nu ka­ko da to po­stig­ne­te. Na su­du ste sve vre­me za­po­sle­ni od­bra­nom, iako, u du­bi­ni sve­sti, zna­te da je bes­ko­ri­sna, da je pre­su­da već do­ne­ta, da je va­ša od­bra­na, ma ka­ko us­pe­la, ni za dan ne­će uma­nji­ti.

Na­pro­tiv, ako je na­ro­či­to za­pa­že­na, mo­že je, pro­por­ci­o­nal­no pa­žnji i uspe­hu, uve­ća­ti. No, poš­to je mo­že po­ve­ća­ti, va­ša se bri­ga kon­cen­tri­še na tan­ku, je­dva vi­dlji­vu mar­gi­nu bez­bed­no­sti ko­ja nu­žnu od dr­ske raz­dva­ja. U sva­kom slu­ča­ju, ma ko­li­ko tra­ja­la, oba pr­va sta­di­ju­ma za­to­če­niš­tva ima­ju iz­ve­snu, po­ne­kad i pred­vi­dlji­vu, vre­men­sku ogra­ni­če­nost, a sva­ki pro­ces što tu ogra­ni­če­nost po­se­du­je ne­ma vre­me, u smi­slu u ko­me ga ov­de obe­le­ža­va­mo kao neo­d­re­đe­no i ose­ća­mo, upra­vo sto­ga, kao teš­ko.

Iako pro­pi­si­ma o iz­dr­ža­va­nju ka­zne strikt­no vre­men­ski li­mi­ti­ran, ka­ran­tin u prak­si tra­je ono­li­ko ko­li­ko mu upra­va du­ži­nu od­re­di. Ured­no vo­đe­nje zid­nog ka­len­da­ra ne mo­že ga skra­ti­ti, jer mu kraj ne zna­te. Pot­pu­no ste u vla­sti vre­me­na, ko­jeg, me­đu­tim, ne­ma, jer ni­čim ni­je uokvi­re­no, a ni­ti ima sa­dr­ža­ja. Ka­da bi vre­me mo­glo bi­ti za­me­nje­no od­go­va­ra­ju­ćim pro­sto­rom, li­či­lo bi na va­ku­um u ko­me ste u leb­de­ćem po­lo­ža­ju su­spen­do­va­ni, na ne­ku vr­stu van­ze­malj­skog lim­ba.

Da po­re­đe­nje ni­je ne­u­me­sno do­ka­zu­ju fi­zi­o­loš­ki po­re­me­ća­ji ko­ji, ka­ko su po­ka­za­la Na­si­na is­pi­ti­va­nja u na­ro­či­tim her­me­tič­kim ko­mo­ra­ma, pod­jed­na­ko, s iden­tič­nim simp­to­mi­ma vr­to­gla­vi­ce i na­go­na za po­vra­ća­njem, pra­te bo­ra­vak u bez­va­zduš­nom i bez­vre­men­skom pro­sto­ru. (Ova is­ku­stva imao sam i ja u tam­nja­či Obi­li­će­vog ven­ca. Ne­u­ro­ve­ge­ta­tiv­ne smet­nje bi­le su slič­ne po­sle­di­ca­ma raz­re­đe­nog va­zdu­ha na ve­li­kim vi­si­na­ma.)

Dnev­ni ti­me-ta­ble sva­či­jeg ži­vo­ta okre­će se oko do­ga­đa­ja ko­ji ga is­pu­nja­va­ju in­ten­zi­te­tom u me­ri što ga sa­mi po­se­du­ju. Ali in­ten­zi­tet je re­la­ti­van. Za­vi­si od gu­sti­ne do­ga­đa­nja. Uko­li­ko je nji­ho­va gu­sti­na ve­ća, in­ten­zi­tet im je sra­zmer­no ma­nji. To či­ni da, u in­su­fi­ci­jen­ci­ji zbi­va­nja, i be­zna­ča­jan in­ci­dent na ro­bi­ji do­bi­ja pro­por­ci­je ko­je su na slo­bo­di ne­za­mi­sli­ve. U tam­ni­ci je sve pre­u­ve­li­ča­no, sve re­ljef­ni­je, sve uoč­lji­vi­je, sve ose­tlji­vi­je. Iz tog po­ma­lo pa­to­loš­kog sta­nja pro­is­ti­če ne­u­ro­tič­na, no me­đu so­bom raz­li­či­ta at­mos­fe­ra skup­nih so­ba i sa­mi­ca, a iz nje ve­ći­na za­tvor­skih in­ci­de­na­ta, pa i zlo­či­na.

Re­dov­na do­ga­đa­nja u ka­ran­ti­nu ob­u­hva­ta­la su umi­va­nje, iz­no­še­nje ki­ble, pre­u­zi­ma­nje obe­da i ve­čer­nje pre­bro­ja­va­nje, pri ko­me klju­čar obič­no ni­je u će­li­ju ula­zio, ne­go vas je na zna­nje uzi­mao kroz bu­šu. To su bi­le je­di­ne re­gu­lar­ne pri­li­ke u ko­ji­ma ste mo­gli vi­de­ti tam­ni­ča­re. Sve u sve­mu, sve te rad­nje, ma ka­ko veš­tač­ki pro­du­ža­va­ne, uklju­ču­ju­ći je­lo i hi­gi­je­nu, ni­su tra­ja­le du­že od sat-dva. Osta­lih dva­de­set tri, ili, u naj­bo­ljem slu­ča­ju, dva­de­set dva, mo­ra­li ste is­pu­ni­ti sa­mi. Ako uzme­mo u ob­zir da se u ka­ran­ti­nu, kao u sva­koj sa­mi­ci, du­že spa­va – or­ga­ni­zam uče­stvu­je u za­jed­nič­koj od­bra­ni od sa­mo­će – na san, u ko­me ste od tam­nič­kog vre­me­na ka­ko-ta­ko slo­bod­ni, mo­že­mo od­bi­ti naj­ma­nje osam ča­so­va, što nas još osta­vlja s če­tr­na­est u ko­ji­ma ne zna­mo šta će­mo sa so­bom.

U me­đu­vre­me­nu, san je, ako ume­te s njim spa­va­ti, naj­bo­lja od­bra­na od ro­bi­je. U nje­mu ni­kad ni­ste za­tvo­re­ni, ni­kad u za­tvo­ru. Na­pro­tiv. I na slo­bo­di san je pro­ši­ri­vao va­še ki­ne­tič­ke i osta­le mo­guć­no­sti pre­ko nor­mal­nih ljud­skih me­đa. Oslo­ba­đao vas je ro­bo­va­nja bi­o­loš­kim i dru­gim em­pi­rij­skim ogra­ni­če­nji­ma. Do­puš­tao je po­sti­za­va­nje ci­lje­va ne­do­stup­nih stvar­nom ži­vo­tu. Li­ša­vao vas je oko­va gra­đan­ske mo­ral­no­sti. Sta­vljao vas u si­tu­a­ci­je za ko­je is­ku­stvo ni­je po­se­do­va­lo gra­đu. Ili je gra­đu ima­lo, ali ne u ras­po­re­du po­god­nom da se po­mo­ću nje sa­vla­da ljud­ska lo­gi­ka. Em­pi­rij­ska alo­gič­nost sna bi­la je ula­zni­ca za dru­gi, dvo­stru­ki, pa­ra­lel­ni ži­vot. On ni­je uvek bio do­bar, sre­ćan, ni za uži­va­nje. Znao je da vas bu­di iz teš­ke mo­re. Ali je uvek, lep ili ru­žan, ubi­jao vre­me. U za­tvo­ru, me­đu­tim, ne ubi­ja sa­mo vre­me ne­go i za­tvor. Za­tvor kao vre­me, za­tvor kao pro­stor. Jer, na ro­bi­ji ovu ret­ko ili ni­kad ne sa­nja­te. Tek po iz­la­sku, san će vas po­ne­kad pod is­tra­gu ili na ro­bi­ju vra­ti­ti.

U ka­ran­ti­nu, po pra­vi­lu, vla­da stro­ga ti­ši­na. Ho­da se u na­zuv­ci­ma, go­vo­ri ti­ho, na­re­đu­je mir­no, po­ko­ra­va bez gla­sa. Ose­ća­te se kao u pod­vod­nom zvo­nu, na dnu mr­tvog sve­mi­ra. Ali her­me­ti­ka pro­sto­ra ni­je sa­vr­še­na. Kroz vi­so­ko ugra­đen, re­šet­kom po­kri­ven pro­zor pro­dre kat­kad ne­ki mig, znak, zvuk spolj­nog ži­vo­ta. Let pti­ce osen­či sta­klo, le­pet kri­la ne­žno dir­ne sluh, ču­je se no­stal­gi­čan pi­sak uda­lje­nog vo­za, mo­žda i eho ljud­ske re­či, ko­ja je za vas ljud­ska iako naj­češ­će po­ti­če od stra­ža­ra, fi­juk ve­tra pro­kri­jum­ča­ri me­đu be­le, mr­tvač­ke ste­ne sa­mi­ce pre­deo u ko­me tre­pe­ri sun­cem oza­re­no liš­će. Na­i­đe i po­ne­ka neo­bič­na bo­ja, sen­ka, bes­te­le­sna, astral­na pro­jek­ci­ja ne­čeg što za dru­ge ne po­sto­ji.

Sta­vlja se na ras­po­la­ga­nje i od maš­te za­vi­si šta će­te s njom. Ho­će­te li je po­tro­ši­ti u bes­ce­nje ili u se­be uvu­ći i još du­go dr­ža­ti u ži­vo­tu. Pro­zor ve­li­ko­duš­no pro­pu­sti sun­ce, u ko­me će sa­mo za vas igra­ti roj ras­ka­laš­nih mu­ši­ca ili or­gi­ja­stič­ni se­de­fa­sti sjaj su­mra­ka, da ih, sve­če­ri, za­me­ni po­zo­riš­te ne­muš­tih se­ni. Ako u du­ho­ve ve­ru­je­te, mo­že­te s nji­ma raz­go­va­ra­ti. Mo­že­te se kod pre­da­ka ras­pi­ta­ti šta vas če­ka i zaš­to vas to če­ka. No, to je, ot­pri­li­ke, sve što se od ne­u­tral­ne oko­li­ne sme oče­ki­va­ti. Po­klo­ni­te po­klo­nje­nom još ne­ko­li­ko sa­ti, osta­će­te s de­se­tak ko­je mo­ra­te ne­čim dru­gim utu­ca­ti.

Ta­ko sti­že­mo do sa­nja­ri­ja.

U Po­e­ti­ci pro­sto­ra, na ko­ju se če­sto po­zi­va­mo jer i tam­ni­cu sma­tra­mo Ku­ćom, Bac­he­lard, na str. 33, pi­še: „U tim uslo­vi­ma kad bi nas ne­ko upi­tao šta je naj­dra­go­ce­ni­ja oso­bi­na ku­će, re­kli bi­smo: ku­ća pru­ža uto­čiš­te sa­nja­re­nju, ku­ća šti­ti sa­nja­ra, ku­ća nam do­zvo­lja­va da mir­no sa­nja­mo... Tre­ba da po­ka­že­mo da je ku­ća jed­na od naj­ve­ćih si­la in­te­gra­ci­je za mi­sli, za se­ća­nja i sno­ve čo­ve­ka. Spa­ja­ju­ći prin­cip u toj in­te­gra­ci­ji, to je sa­nja­re­nje...“ U sa­mo­ći ka­ran­ti­na, u oni­rič­kom pro­sto­ru tam­nič­ke ku­će, će­li­je ra­ka pu­sti­nja­ka, ere­mit­ske špi­lje, na ne­po­kret­nom dnu bu­na­ra vre­me­na, sa­nja­re­nja vas, ne­ma sum­nje, in­te­gri­šu, ozle­đe­ne de­lo­ve is­tra­gom i su­đe­njem ras­tu­re­nog bi­ća opet u ce­li­nu sku­plja­ju i spa­ja­ju, iako vas isto­vre­me­no si­lom fan­ta­zi­je, što Bac­he­lard pro­puš­ta da pri­me­ti, pre­tva­ra­ju­ći u vi­še­stru­ko bi­će, upu­ću­ju­ći na raz­ne stra­ne i u raz­ne ulo­ge, ta­ko­đe i raz­dva­ja­ju. Us­po­sta­vlje­ne ce­li­ne uvek su za­to no­ve ali ni­kad traj­ne.

Eto, u to­me je, u vre­me­nu opet, smi­sao sa­mi­ce. Ona je svo­đe­nje ro­bi­je na pra­vu suš­ti­nu, na nje­nu – ka­znu. Ka­da to vre­me kao ka­znu ose­ti­te, tek on­da ste na ro­bi­ji. Tu se, u me­đu­vre­me­nu, kri­je pa­ra­doks ko­ji ne ce­ni­te dok ste u za­tvo­ru. To­li­ko vre­me­na ni­kad ne­će­te ima­ti, i ni­kad ta­ko in­ten­ziv­no, ta­ko du­bo­ko ose­ti­ti da ži­vi­te. Na­po­lju za to ne­ma­te vre­me­na. Na­po­lju ne­ma­te vre­me­na za vre­me. Sve či­ni­te da ga na neš­to po­tro­ši­te, ne­čim utu­ca­te, da vam što br­že pro­đe, da ga ne ose­ti­te. Ne shva­ta­te da je to vre­me ko­je raz­ba­cu­je­te – ži­vot. U sa­mo­ći vi ga po­no­vo pro­na­la­zi­te. Opet ži­vi­te. To ni­je sa­vet da ode­te na ro­bi­ju da bi­ste stvar­no ži­ve­li. To je po­ziv da se po­ne­ki put osa­mi­te, niš­ta ne ra­di­te i, spuš­ta­ju­ći se na vla­sti­to dno, po­ku­ša­te ose­ti­ti vre­me kao ne­ko ko osim nje­ga ne­ma niš­ta dru­go.

U tom po­gle­du imao sam nad dru­gi­ma iz­ve­snu pred­nost. Već sam u ne­ko­li­ko na­vra­ta u sa­mi­ci bo­ra­vio. Me­sec da­na sam pre­le­žao u tam­nja­či Obi­li­će­vog ven­ca. A iz­nad sve­ga, vo­leo sam sa­mo­ću. Sa­mom mi ni­kad ni­je bi­lo do­sad­no. Ka­da mi je bi­lo, uvek sam bio sa dru­gi­ma.

Ne­ma svr­he po­na­vlja­ti opis tam­nja­če što sam ga dao u I knji­zi Go­di­na ko­je su po­je­li ska­kav­ci. (Napomena: B. Pe­kić, Go­di­ne ko­je su po­je­li ska­kav­ci, I, „U tam­nja­či ili Pe­toj di­men­zi­ji“, str. 199–211) Do­volj­no je mrak za­me­ni­ti sve­tloš­ću i za­mi­sli­ti me ka­ko ra­dim sve ono što sam ra­dio ta­mo, pa do­bi­ti sli­ku mog ka­ran­ti­na.

Sve dok ni­sam čuo opre­zno gre­ba­nje po vra­ti­ma.