SKAKAVCI III KNJIGA (XI deo)

SKAKAVCI III KNJIGA (XI deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010

Rani dani ili Inicijacija

Ra­duj se, mla­di­ću, za mla­do­sti svo­je
i nek te ve­se­li sr­ce dok si mlad,
i ho­di kud te sr­ce tvo­je vo­di,
i kud oči tvo­je gle­da­ju, al’ znaj
da će te za sve to Bog na sud iz­ve­sti.
(Knji­ga pro­po­ved­ni­ko­va, gl. 11, 9)

Osuđenik broj 14054
Mi­tro­vi­ca ni­je za nas no­vost. Pa ipak, ka­pi­ja pred ko­ju smo do­ve­de­ni ni­je nam iz­gle­da­la po­zna­ta, ista kao ka­da smo pr­vi put kroz nju proš­li, ve­li­ko­duš­no oslo­bo­đe­ni stra­ha od stre­lja­nja. Bi­la je, u stva­ri, ista, ogrom­na, teš­ka, im­pe­ri­jal­na, ali je za nas pri dru­gom su­sre­tu ima­la dru­go zna­če­nje. (Napomena: Pod­se­ćam či­ta­o­ca da smo, pre pro­ce­sa, jed­ne no­ći u apri­lu 1949. pri­vre­me­no tran­spor­to­va­ni s Ade Ci­gan­li­je u Srem­sku Mi­tro­vi­cu, da, uosta­lom sa za­do­volj­stvom, na­pra­vi­mo me­sto in­for­mbi­rov­ci­ma ko­je su pri­ku­plja­li za bu­du­ći Go­li otok. Do­ga­đaj je opi­san u II knji­zi Go­di­na ko­je su po­je­li ska­kav­ci na stra­na­ma 93–97, u po­gla­vlju pod na­slo­vom „Gra­đan­ski cir­kus pu­tu­je na za­pad“.) Pr­vog pu­ta bi­la je tek pri­vre­men ulaz u ne­po­znat tam­ni vi­la­jet ro­bi­jaš­kog mi­mo­sve­ta. Zna­li smo da će­mo kroz nju usko­ro iza­ći, jer nas je če­kao sud da nas ova­mo, me­đu mi­tro­vač­ke zi­do­ve, u ka­vez ljud­skog usa­vr­ša­va­nja, i zva­nič­no vra­ti. Sa­da ni­smo zna­li ka­da će­mo, ho­će­mo li uopšte iza­ći, ili će nas kroz nju iz­ne­ti. Pr­vi put smo ima­li na­du. Sad smo i bez nje osta­li.


Be­smo mr­tvi, i u ha­lji­ne bi­je­le ob­u­če­ni, ka­ko pro­pi­su­je Sve­to pi­smo za Dan gnje­va.

Iz­vr­še­na je pri­mo­pre­da­ja, pre­bro­ja­ni smo – to je naj­češ­ća, je­di­na, uosta­lom, in­te­lek­tu­al­na pro­ce­du­ra na ro­bi­ji – a za­tim po­stro­je­ni u mrač­nom, hton­skom ho­lu pri­jem­ne zgra­de. Ako je ka­pi­ja li­či­la na gvo­zde­na vra­ta uža­re­nog Mo­lo­ha u drev­noj Kar­ta­gi­ni, ovo su­mrač­no pra­zno, ti­ho pre­dvor­je pod­se­ća­lo je na nje­go­vo ždre­lo, ohla­đe­no po­sle žr­tve­nih svet­ko­vi­na.

Una­o­ko­lo su kr­sta­ri­li rav­no­duš­ni mi­li­ci­o­ne­ri, bez­iz­ra­zni ci­vi­li i lju­di si­va, pod­bu­la, la­kej­ski po­tu­lje­na li­ca, u su­roj ro­bi­jaš­koj ode­ći, i su­vi­še ured­noj, pre­te­ra­no odr­ža­va­noj da pri­li­či ka­žnje­ni­ci­ma. U ru­ka­ma su no­si­li knji­ge, re­gi­stre, pa­pi­re, ula­zi­li su i iz­la­zi­li iz kan­ce­la­ri­ja, ne obra­ća­ju­ći pa­žnju na nas, ni­ti bi­lo či­me uva­ža­va­ju­ći na­še pri­su­stvo. Ka­sni­je sam do­znao da su to slo­bod­nja­ci, za­tvo­re­ni­ci na lak­šem re­ži­mu, za rad do­de­lje­ni ad­mi­ni­stra­ci­ji pri­jem­nog ode­lje­nja ka­za­ma­ta, na­ro­či­ta, pri­vi­le­go­va­na ka­sta ra­zu­đe­ne ro­bi­jaš­ke so­ci­jal­ne hi­je­rar­hi­je, o ko­joj će vi­še re­či bi­ti u gla­vi „Tam­nič­ka he­ral­di­ka i za­ko­ni ro­bi­jaš­ke ze­mlje“.

Na­i­šao je de­žme­kast pla­vo­kos čo­vek i pro­šao po­red skrom­nog stro­ja ko­ra­kom pa­u­na ko­ji je ma­lo do­pri­no­sio že­lji da bu­de kru­pan i kor­pu­len­tan. Bio je to po­moć­nik uprav­ni­ka KP do­ma, po­ve­re­nik Ud­be.

Ne znam zaš­to je stao is­pred me­ne. Bio sam naj­vi­ši u gru­pi. Mo­žda za­to, mo­žda slu­čaj­no. Gle­da­li smo se u oči. I on je, kao po­li­cij­ski mi­ni­star Pe­ne­zić, oče­ki­vao da ih spu­stim. Ni­sam hteo. Pri­šao mi je ko­rak bli­že, po­di­gao svo­je, mut­ne, vod­nji­ka­ve, kao iz ri­to­va rib­nja­ka iz­vu­če­ne, i re­kao:

– Iz­bi­će­mo mi te­bi taj po­gled iz oči­ju.

Shva­tio sam da me ni­je baš sa­svim slu­čaj­no iza­brao. Mo­ra da je bio u svi­ti ko­ja je pra­ti­la Pe­ne­zi­ća, s pro­le­ća, pri obi­la­sku Srem­ske Mi­tro­vi­ce i, du­bo­ko uvre­đen, pri­su­stvo­vao mom ra­tu oči­ju s njim. Čuo je ka­ko mi je taj po­li­cij­ski princ No­ve Ju­go­sla­vi­je i njen kralj u Sr­bi­ji obe­ćao da ću usko­ro bi­ti dva me­tra pod ze­mljom i ka­ko sam mu, ne­sve­stan če­mu se iz­la­žem, iz mla­da­lač­ke osi­o­no­sti vi­še ne­go ku­ra­ži, od­go­vo­rio: „Ni­sam znao da ta­ko du­bo­ko sa­hra­nju­je­te svo­je mr­tve.“

Pe­ne­zić je to od­mah za­bo­ra­vio, ma­li po­moć­nik ni­je. Pe­ne­zić-Kr­cun je, uosta­lom, to i mo­gao za­bo­ra­vi­ti, jer pre to­ga mno­go to­ga ni­je za­bo­ra­vio. Ma­li, ano­nim­ni po­moć­nik ni­je smeo za­bo­ra­vi­ti, jer su po­lo­ža­ji s ko­jih se ta­ko neš­to bez po­sle­di­ca sme za­bo­ra­vlja­ti bi­li od nje­ga još da­le­ko i do njih se u po­li­cij­skoj slu­žbi mo­glo do­spe­va­ti je­di­no – do­brim pam­će­njem.

U sva­kom slu­ča­ju, ako je po po­čet­ku su­di­ti, on ni­je obe­ća­vao. Za­uz­vrat, upu­tio me je u pr­vu i naj­bit­ni­ju taj­nu ro­bi­jaš­kog pre­ži­vlja­va­nja, sa­svim opreč­nu pra­vi­lu što va­ži u tzv. slo­bod­noj ci­vi­li­za­ci­ji.

Je­dan od pre­sud­nih uslo­va va­šem uspe­hu na­po­lju, u ci­vi­li­za­ci­ji utak­mi­ce, tr­ke, ago­na, je­ste da se ne­čim iz neo­d­re­đe­ne hu­ma­ne sta­ti­stič­ke ma­se iz­u­zme­te. Da bu­de­te uoče­ni, za­pa­že­ni, iz­dvo­je­ni – va­še lič­ne spo­sob­no­sti, osob­ni da­ro­vi, vr­li­ne, ma­lo će zna­či­ti ako na njih ne skre­ne­te pa­žnju. I ne sa­mo s po­čet­ka, dok su one u ta­mi ano­nim­no­sti. Mo­ra­te se stal­no is­ti­ca­ti, uvek na pr­ste pro­pi­nja­ti, uvek se iz ubi­tač­ne, ni­ve­li­ra­ju­će an­tro­po­id­ne opšto­sti iz­dva­ja­ti. Ova vas nu­žnost pre­tva­ra u ži­vu ro­bu ko­joj je, da bi se do­bro pro­da­va­la, neo­p­hod­no da­no­noć­no da si­ja u iz­lo­gu, ne­pre­sta­no pred oči­ma jav­no­sti da bu­de. Sa­mo­re­kla­mi­ra­nje ta­ko po­sta­je ne­za­o­bi­la­zan con­di­tio si­ne qua non gra­đan­skom pro­spe­ri­te­tu.

Na ro­bi­ji vas ta­kvo is­ti­ca­nje od­vo­di u ne­vo­lju. Uslov pre­ži­vlja­va­nja, kao naj­vi­šeg do­stup­nog ob­li­ka tam­nič­kog pro­spe­ri­te­ta, ta­mo je ne­u­oč­lji­vost. Da se po­sti­ći mo­že, re­kao bih ne­vi­dlji­vost. (Ko­ju je sa­ve­to­vao i pri­me­nji­vao moj gu­ru.) Po­to­nu­će u si­vi, bla­go­slo­ve­ni, mu­lje­vi­ti zaš­tit­nič­ki Zla­tan pro­sek čo­več­no­sti, ko­ji vas na slo­bo­di či­ni niš­tav­nim i pre­tva­ra u sta­ti­stič­ku vred­nost, zna­čaj­nu je­di­no ako joj se pri­bro­je dru­ge ano­nim­ne broj­ke – ov­de vas bra­ni. Ov­de ni­ste sa­mo broj, ov­de je naj­bo­lje broj i bi­ti. Bez ime­na, li­ka, oso­bi­na. Ma­te­ma­tič­ka ve­li­či­na ko­ja se da za­ne­ma­ri­ti i ko­ju upra­ve ka­zni­o­na re­dov­no za­ne­ma­ru­ju. A od upra­ve za­ne­ma­ren bi­ti naj­ve­ća je pri­vi­le­gi­ja ko­je se na ro­bi­ji mo­že­te do­mo­ći.

U tom je smi­slu mo­ja ro­bi­jaš­ka ka­ri­je­ra po­če­la na naj­go­ri mo­gu­ći na­čin. Bio sam za­pa­žen. (Napomena: Iako sam ovo pr­vo Zlat­no pra­vi­lo ro­bi­jaš­kog po­na­ša­nja i umom i pre­ko ko­že do­bro na­u­čio, ni­ka­ko mi ni­je uspe­va­lo da ga se dr­žim. U pre­sud­nim ča­so­vi­ma, uvek, na­rav­no, u ne­vre­me, pra­vio sam ma­hom be­smi­sle­ne ge­sto­ve, is­pra­vlja­ju­ći naj­be­zna­čaj­ni­je sit­ne oku­ke jed­ne iona­ko kri­ve so­ci­ja­li­stič­ke prav­ne Dri­ne, be­smi­sle­ne, da­kle, po se­bi i u smi­slu ne­ke re­al­ne ko­ri­sti, ge­sto­ve ko­ji su me upa­dlji­vo iz­dva­ja­li iz ano­nim­ne ma­se ro­bi­ja­ša, je­di­ne bez­bed­ne sre­di­ne, i se­lek­ci­o­ni­ra­li za pe­da­goš­ke pod­u­ke ad­mi­ni­stra­ci­je.

Po­ne­ki put bih, za­ču­do, ola­ko pro­la­zio. Sklon sam bio da ret­ke, spo­ra­dič­ne, re­dov­no po­lo­vič­ne uspe­he pro­tu­ma­čim ra­zlo­žnoš­ću mo­jih zah­te­va ili pri­med­bi. Vi­še u ta­kve raz­lo­ge ne ve­ru­jem. Pre će bi­ti da su oni u svo­joj ep­skoj ble­sa­vo­sti zbu­nji­va­li tam­ni­ča­re, osta­vlja­ju­ći ih u ne­do­u­mi­ci je­sam li lu­dač­ki opa­san ili tek bez­o­pa­san lu­dak.)



Naj­pre smo u pri­jem­noj kan­ce­la­ri­ji upra­ve da­li po­dat­ke, za­ve­de­ni u tam­nič­ki pro­to­kol i, me­sto ime­na, ko­je smo ta­mo na de­set do osam­na­est go­di­na de­po­no­va­li, do­bi­li ma­tič­ni broj. (Napomena: U II knji­zi Go­di­na ko­je su po­je­li ska­kav­ci, u po­gla­vlju „Mi­holj­sko le­to na­še mla­do­sti“, na stra­ni 297, na­či­nio sam greš­ku. Re­kao sam da je moj pr­vi mi­tro­vač­ki broj bio 3345. Bio je – 14054.

(Do­kaz su pr­va pi­sma iz Mi­tro­vi­ce.) Ka­sni­je se me­njao. Po­sta­jao je sve ma­nji uko­li­ko sam du­že ro­bi­jao. Nje­go­vo opa­da­nje je po­sle­di­ca te­žnje vla­sti da sa­kri­je stva­ran broj osu­đe­ni­ka, a i da ga u sva­kom da­nom tre­nut­ku uči­ni ma­njim od po­sto­je­ćeg. Spo­čet­ka su po ka­za­ma­ti­ma bro­je­vi bi­li re­gi­star­ski, pa se pre­ma nji­ma još ne­ka­ko i mo­gla utvr­di­ti za­tvo­re­nič­ka po­pu­la­ci­ja ne­ke ro­bi­jaš­ni­ce. Ka­sni­je su za­me­nje­ni ma­tič­nim. Za­tvo­re­ni­ci ko­ji su puš­ta­ni ili umi­ra­li ustu­pa­li su bro­je­ve no­vo­do­šav­šim.

Su­de­ći po nji­ma, pa­ra­dok­sal­no, broj ro­bi­ja­ša se sma­nji­vao upra­vo on­da ka­da je bi­vao sve ve­ći. Pa­ra­doks je ma­te­ma­tič­ki, ni­je po­li­tič­ki. Po­li­tič­ki je pri­rod­no u ra­ju ima­ti što ma­nje onih ko­ji ni­su za raj­ski ži­vot. Za­me­na re­gi­star­skog bro­ja, do­bi­ja­nog po re­du do­la­ska, ma­tič­nim, do­veo je u Mi­tro­vi­ci do mi­stič­ne igre na­ga­đa­nja, ve­za­ne za tam­nič­ku Nu­me­ro­lo­gi­ju. Nu­me­ro­lo­gi­ja je, na slo­bo­di, je­dan od me­to­da hi­ro­man­ti­je.

Osta­la je to, ma­lo uproš­će­na, i u za­tvo­ru. Sva­ki je ma­tič­ni broj u svo­joj kom­bi­na­ci­ji ci­fa­ra sa­dr­žao sud­bi­nu no­si­o­ca. No­si­o­ci bro­ja, ka­žnje­ni­ci, me­nja­li su se, a sud­bi­na je osta­ja­la ista ili slič­na. Ta­ko se, ba­rem, ve­ro­va­lo. Za­to su osu­đe­ni­ci na­sto­ja­li da sa­zna­ju ko­me su nji­ho­vi bro­je­vi ra­ni­je pri­pa­da­li i ka­kvu su sud­bi­nu pret­hod­ni vla­sni­ci ima­li. Bi­la je to na­ša va­vi­lon­ska tom­bo­la.)

Raz­me­na lič­nog ime­na i pre­zi­me­na za ne­u­tra­lan broj uvek pra­ti bi­zar­no ose­ća­nje oš­te­će­nja in­te­gri­te­ta. Či­ni vam se da ste ti­me iz­gu­bi­li vi­še ne­go što stvar­no gu­bi­te. Jer, ako bez pred­ra­su­da o ovoj de­no­mi­na­ci­ji mi­sli­te, vi­de­će­te da o va­ma broj ne ka­že niš­ta ma­nje od ime­na, ma ka­ko ori­gi­nal­no zvu­ča­lo. Na ime ste se na­vi­kli, na broj ume­sto ime­na ni­ste. To je sve. Uosta­lom, ko­li­či­na po­da­ta­ka što smo ih da­li, nji­ho­va sa­dr­ži­na, me­ra u ko­joj smo u tim ge­ne­ra­li­ja­ma kao ne­za­vi­sne, sa­mo­svoj­ne, sa­mo­bit­ne lič­no­sti za­stu­plje­ni, be­še to­li­ko ma­la, i uopšte, obim in­for­ma­ci­ja što je po­tre­ban da se ne­ko od slo­bod­nog čo­ve­ka pre­o­bra­zi u su­žnja to­li­ko je uvre­dlji­vo be­zna­ča­jan, da me­đu nji­ma baš za ime­nom ža­li­ti ne­ma ni­ka­kvog smi­sla.

U pro­to­kol me je za­vo­dio slo­bod­njak. Bio je pr­vi ko­jeg sam upo­znao. Kad je za­vr­šio, vik­nuo je „Sle­de­ći!“, ali ja se ni­sam po­me­rio. Po­ga­đa­te i zaš­to? Ako ste me kroz dve pret­hod­ne knji­ge upo­zna­li, ve­ru­jem da po­ga­đa­te. Na­rav­no, imao sam, kao i obič­no, pro­to­ko­lar­nu pri­med­bu.

– Šta če­kaš? – upi­tao je. Dr­žao se va­žno. Neš­to od ha­ri­zme vla­sti za ko­ju je ra­dio sen­či­lo je i nje­ga.
Po­ka­zao sam na pro­to­kol.
– Jed­na ru­bri­ka je osta­la pra­zna.
– Bi­će još pet­na­est go­di­na – re­kao je zlob­no.
Shva­tio sam da je pred­vi­đe­na za da­tum ot­puš­ta­nja.
– A mo­že i ra­ni­je.
– Ka­ko?
– Ako umreš.
Pla­nuo sam:
– Ne­mam na­me­ru da im uči­nim to za­do­volj­stvo.
Po­gle­dao me je mrač­no:
– Oni će ga uči­ni­ti te­bi.

Ro­bi­jaš­ki hu­mor ni­je s ve­dre stra­ne. Nje­gov mo­del je ame­rič­kog pi­o­nir­skog ti­pa. (Že­na se ku­pa. Ne­ko zvo­ni. Že­na do­vi­ku­je da je u ku­pa­ti­lu. Glas sa­opšta­va da joj je si­na pre­ga­zio par­ni va­ljak. Ona od­go­va­ra: „O. K. Pro­vu­ci­te ga is­pod vra­ta.“) Za­tvor­ska ša­la ne­ma za svr­hu da vas raz­ve­se­li, ne­go na zbi­lju pri­pre­mi.

Sle­dio je pre­tres stva­ri i lič­ni pre­gled. Oba­vljao se u su­sed­noj, pot­pu­no pra­znoj oda­ji, na da­ska­ma ko­je su smr­de­le po lo­ju i praš­nja­vim ko­lek­ci­o­nar­skim sta­ru­di­ja­ma po­ko­le­nja ro­bi­ja­ša. Enorm­na ko­li­či­na bur­žo­a­skih po­trepšti­na i ire­le­van­ci­ja što smo ih, ured­no spa­ko­va­ne, do­vu­kli iz svo­jih gra­đan­skih pred­ra­su­da uči­ni­la je mi­li­ci­o­ne­re ne­str­plji­vim. Bez ika­kvog poš­to­va­nja pre­ma pri­vat­nom vla­sniš­tvu, s pre­zi­rom ko­ji su i na­po­lju de­mon­stri­ra­li u svo­jim za­kon­skim de­kre­ti­ma, ro­va­li su po na­šim stva­ri­ma, tra­že­ći za­bra­nje­ne. Ni­su ih naš­li. Ni lič­ni pre­gled ni­je do­veo do ne­kog ot­kri­ća. Već smo de­se­tak me­se­ci u za­tvo­ru i u opštim cr­ta­ma zna­mo šta tre­ba kri­ti. I šta i ka­ko. Od­u­zi­ma nam se hra­na, a me­ke stva­ri iz­dva­ja­ju za dez­in­fek­ci­ju. I nas će opra­ti i dez­in­fi­ko­va­ti. Kao da smo kli­co­no­še opa­sne in­fek­tiv­ne bo­le­sti, kao da je svet na­po­lju, svet slo­bo­de, ku­žan, pa za­tvor od nje­go­vih za­ra­za va­lja šti­ti­ti. Ali ka­da vas bu­du ot­puš­ta­li, ras­ku­ži­va­ti vas ne­će. Iza­ći će­te na­po­lje ta­kav (ni­ka­kav) ka­kav ste.

Na re­du je ši­ša­nje do gla­ve, naj­ne­pri­jat­ni­ja epi­zo­da teh­nič­ke pro­ce­du­re va­šeg pre­tva­ra­nja od čo­ve­ka u dru­go, ni­že bi­će, od gra­đa­ni­na u ro­bi­ja­ša. Do­ži­veo sam je sa­mo dva pu­ta, 1941, na Ce­ti­nju, kad sam po­šao u I raz­red gim­na­zi­je ,i 1943, na se­lu, kad sam, pli­va­ju­ći u me­snoj olim­pij­skoj ka­lju­zi zva­noj Vi­ka­ja, do­bio šu­gu. I ni­jed­nom nje­ne po­sle­di­ce ne be­hu traj­ne. Od obri­ja­ne gla­ve, ko­ju je za pr­voš­kol­ce pro­pi­sa­lo kra­ljev­sko Mi­ni­star­stvo pro­sve­te, spa­sao me je 1941. svet­ski rat.

Od one iz 1943, ko­ju je pro­pi­sa­la de­čač­ka glu­post, ne­ki crn, smr­dljiv, a le­ko­vit sa­pun. Či­nje­ni­ca da vas za­tvor­ski ber­be­ri ne sma­tra­ju vred­nim pa­žnje – za­tvor, na­i­me, svo­di me­đu­sob­ne ob­zir­no­sti na naj­e­le­men­tar­ni­je, naj­ru­di­men­tar­ni­je nu­žno­sti za­jed­nič­kog ži­vo­ta – a da su im alat­ke li­či­le pre na mi­ni­ja­tur­na zar­đa­la ra­la za ora­nje ne­go na ma­ši­ne za ši­ša­nje, pro­ce­du­ru ne či­ni lak­šom.

(S no­stal­gi­jom sam se se­ćao na­šeg isled­ni­ka P. S., ta­ko­đe ber­be­ri­na, ko­ji je sa­mo o na­ma mi­slio.) Na­kon to­ga jed­ni dru­gi­ma iz­gle­da­mo glu­po. Iako nam je gla­va po­sta­la ma­nja, sve što je na njoj bi­lo ne­sra­zmer­no ve­li­ko po­sta­je sa­da još ve­će i uoč­lji­vi­je. Me­ni ra­stu uši i nos, a oči se ši­re. Pre­tva­ram se u cr­tež na kra­ju pe­smi­ce: „Cr­ta, cr­ta, cr­ti­ca – go­to­va je gla­vi­ca!“

Od­vo­de nas na ku­pa­nje, na­še se stva­ri od­no­se na dez­in­fek­ci­ju. Ku­pa­ti­lo, na­lik ga­snim ko­mo­ra­ma Auschwit­za, funk­ci­o­ni­še, kao i po svim za­tvo­ri­ma, na ne­pred­vi­dljiv, hi­ro­vit na­čin. Kad vam tre­ba vo­da, ne­ma je. Kad ste se pre­ko na­sa­pu­nja­nog te­la obu­kli, ona pljuš­ti. Kad če­ka­te hlad­nu, šu­ri vas vre­la. Kad to­plu ho­će­te, za­si­pa vas le­dom. Ali to ni­je po­en­ta do­ga­đa­ja. Ne­u­po­tre­blji­vost ku­pa­ti­la ti­če se upra­ve Mi­tro­vi­ce. Nas se ti­če či­nje­ni­ca da je to pr­vo ve­li­ko pra­nje po­sle de­set me­se­ci za­tvo­ra. (Napomena: Ni sad ne znam da li nam je na Obi­li­će­vom ven­cu, Adi Ci­gan­li­ji, Be­loj Cr­kvi, pr­voj Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, ku­pa­nje ikad po­nu­đe­no. Ne tvr­dim da ni­je. Mo­žda i je­ste, ali ja se po­nu­dom ni­sam ko­ri­stio. U ono vre­me ni­sam lju­bio vo­du, prem­da bih vo­leo da mo­gu re­ći ka­ko sam ku­pa­nje od­bio da bih na se­bi, kao po­sled­nju gra­đan­sku uspo­me­nu, za­dr­žao svu pr­ljavš­ti­nu biv­šeg „de­ka­dent­nog ži­vo­ta“.) I da pr­vi put vi­di­mo ka­ko iz­gle­da­mo go­li. Ja sam i on­da sve­den na cr­tež tu­šem – pro­stu li­ni­ju, kom­pli­ko­va­nu s ne­ko­li­ko boč­nih kri­vu­lja.

Do­de­lju­ju nam ro­bi­jaš­ku ode­ću. Si­ve je, sve­tlo­miš­je bo­je, ka­kvo­će gru­bog oku­pa­cij­skog suk­na i ta­ko de­ze­ni­ra­na da nas sa­mo ona – za­ne­ma­riv­ši sve dru­go – pre­tva­ra u po­lu­ljud­ska ču­do­viš­ta, ko­ji­ma pre­ven­tiv­na izo­la­ci­ja od ci­vi­li­zo­va­nog so­ci­ja­li­stič­kog sve­ta već i po iz­gle­du sle­di. Sa­sto­ji se od blu­ze, pan­ta­lo­na, co­ku­la i ka­pe. Ka­pa je okru­gla, plit­ka kao šer­pe­nja.

Co­ku­le su teš­ke, te­sne ili pre­ve­li­ke. Blu­za i pan­ta­lo­ne pre­krat­ki ili pre­ši­ro­ki. Pro­ba­mo po­nu­đe­ne uzor­ke. Tram­pi­mo se da ode­ću pri­la­go­di­mo svo­jim gra­đan­skim pro­por­ci­ja­ma. Još ne­gu­je­mo sta­re stan­dar­de. Že­li­mo i kao po­lu­lju­di pri­vlač­no da iz­gle­da­mo. Hr­pa gar­de­ro­be za iz­bor, na­ža­lost, ni­je ve­li­ka, ali kom­bi­na­ci­je su bes­ko­nač­ne. A mi­li­ci­o­ne­ri­ma se žu­ri. Nji­ma se na po­čet­ku uvek žu­ri. Na kra­ju i oni pod­le­žu pu­žev­skom ro­bi­jaš­kom tem­pu. Na­la­zim po­dob­ne ci­pe­le, pod­noš­lji­vo od­go­va­ra­ju­ću blu­zu. Pan­ta­lo­ne osta­ju jad­no pre­krat­ke, ka­pa pre­ve­li­ka. Li­čim na cir­ku­skog klov­na. Cr­ta, cr­ta, cr­ti­ca – i od­o­zgo ka­pi­ca. Rav­no­duš­no se mi­rim sa sta­njem.

Ka­sni­je ću shva­ti­ti zna­čaj spolj­nog iz­gle­da čak i na ro­bi­ji, nje­go­vu le­ko­vi­tu ulo­gu u odr­ža­va­nju sa­mo­po­u­zda­nja, bez ko­jeg ne­ma­te iz­gle­da da se ov­de sa­ču­va­te. Du­šev­nom pro­pa­da­nju uvek je pret­ho­di­lo za­ne­ma­ri­va­nje iz­gle­da i lič­ne hi­gi­je­ne, a sle­di­lo mu te­le­sno ras­pa­da­nje. Na­go­veš­taj bli­ske smr­ti ja­vljao se pr­vo na ode­ći, tek po­tom u oči­ma ro­bi­jaš­kih „mu­sli­ma­na“, ka­ko su za­to­če­ni­ci po ne­mač­kim lo­go­ri­ma zva­li po­re­me­će­ne dru­go­ve, li­še­ne vo­lje za ži­vo­tom.

Us­put sam raz­u­meo zaš­to su se bri­tan­ski is­tra­ži­va­či i usred pra­šu­me pre­svla­či­li za ve­če­ru, a pred­rat­ni ban­kro­ti se, baš kad im je naj­te­že, obla­či­li kao da su na vr­hun­cu kre­dit­nih spo­sob­no­sti. Po­sre­di, kod En­gle­za, ni­je ob­ma­na ti­gro­va ili, kod ban­kro­ta, even­tu­al­nih zaj­mo­da­va­ca, ob­ma­na, da­kle, dru­gih. Ob­ma­nji­va­li su se­be. Bez sa­mo­ob­ma­ne ni te dru­ge ne be­hu ka­dri da u po­gle­du svog fi­nan­sij­skog sta­nja pre­va­re. Sto­ga ću na ro­bi­ji, stro­že ne­go na slo­bo­di, odr­ža­va­ti lič­nu hi­gi­je­nu, re­dov­no se bri­ja­ti i par­fi­mi­sa­ti, pod sla­ma­ri­com pe­gla­ti pan­ta­lo­ne i kad god mo­gu ode­ću za pri­klad­ni­ju me­nja­ti.

Kad se pre­svu­ko­smo, ni­je tre­ba­lo da se u ogle­da­lo po­gle­da­mo – ni­je ga, uosta­lom, ni bi­lo – zna­li smo da u ovih po­sled­njih ne­ko­li­ko mi­nu­ta, dok smo gar­de­ro­bu me­nja­li, ko­nač­no po­sta­smo no­vi lju­di. Za­sad, na­rav­no, sa­mo spolj­nim iz­gle­dom. Unu­traš­nje pro­me­ne do­ći će s go­di­na­ma što nas če­ka­ju. So­ci­ja­li­zam je obe­ća­vao da će nas sve pre­tvo­ri­ti u no­ve lju­de, lju­de no­vog ko­va.

No, za to je tre­ba­lo i tru­da i vre­me­na. Pa i ma­lo sre­će. S na­ma mu je iš­lo naj­lak­še. Do­volj­no je bi­lo da nas ob­ri­je do gla­ve, ugu­ra u si­ve za­tvo­re­nič­ke vre­će, i za­le­pi nam ume­sto ime­na broj, i mi smo no­vim lju­di­ma već po­sta­li. Da­le­ko pre dru­gih gra­đa­na ko­ji će mo­ra­ti če­ka­ti kri­sta­li­za­ci­ju ide­je u prak­si, a po­vrh sve­ga, još i lič­no uče­stvo­va­ti u svom me­ta­mor­fo­zi­su u ro­ba.

Pro­to­kol je na­la­gao da bu­de­mo pred­sta­vlje­ni uprav­ni­ku KP do­ma. Ta­da, a i do­sta du­go po­sle 1949, Srem­skom je Mi­tro­vi­com upra­vljao drug Mi­le­no­vić. Drug, na­rav­no, za slo­bod­ne gra­đa­ne, za dru­go­ve. Za nas, ka­žnje­ni­ke, na­rod­ne ne­pri­ja­te­lje i do­ma­će iz­ro­de, bio je, pre­ma pre­ćut­nim pro­le­ter­skim obi­ča­ji­ma, go­spo­din. (Napomena: Ni­kad se ni­sam pre­stao di­vi­ti ovom pa­ra­dok­su. U ko­mu­ni­stič­koj ter­mi­no­lo­gi­ji go­spo­din je si­no­nim so­ci­jal­ne ne­jed­na­ko­sti ko­ja će, sa ce­lom go­spod­skom kla­som, u so­ci­ja­li­zmu bi­ti eli­mi­ni­sa­na, a bur­žuj­ski ter­min za­me­njen je pro­le­ter­skom reč­ju – drug, ona­ko ka­ko je u ja­ko­bin­skoj Fran­cu­skoj i ra­noj fa­zi bolj­še­vič­ke Ru­si­je za­me­njen ti­tu­lom gra­đa­nin.

Na slo­bo­di, 1948, go­spo­de vi­še ni­je bi­lo. Neš­to se za­dr­ža­lo po za­pad­nim di­plo­mat­skim pred­stav­niš­tvi­ma, me­đu ino­stra­nim iz­veš­ta­či­ma i po­se­ti­o­ci­ma Ju­go­sla­vi­je. I ov­de, u so­ci­ja­li­stič­kom za­tvo­ru. Nig­de u do­ku­men­ti­ma Mi­ni­star­stva unu­traš­njih po­slo­va ni­sam na­šao pro­pis ko­ji bi ta­kvo oslo­vlja­va­nje za­tvor­skih slu­žbe­ni­ka iz­ri­či­to na­re­đi­vao.

Ot­kud, on­da, ono? Iz ka­kvog je pod­sve­snog vi­la­je­ta ose­ća­nja ni­že vred­no­sti po­bed­nič­ke kla­se do­spe­lo? Raz­u­meo bih zah­tev da stra­ža­re i slu­žbe­ni­ke oslo­vlja­va­mo sa „gra­đa­ni­ne“, jer dru­go­vi sva­ka­ko ni­ti smo bi­li, ni­ti smo i jed­ni i dru­gi že­le­li da bu­de­mo (ma­da je nji­hov pro­kla­mo­va­ni pe­no­loš­ki cilj bio da dru­go­ve od nas na­pra­ve), ali tu žeđ za go­spod­stvom, ko­je se u me­đu­vre­me­nu pre­zi­re, ni­sam shva­tao.)

U kan­ce­la­ri­ji je za hra­sto­vim, iz­re­zba­re­nim pi­sa­ćim sto­lom, mu­so­li­ni­jev­ski aro­gant­nih raz­me­ra, za ko­ji sam ka­sni­je sa­znao da je iz­de­ljan u sto­lar­skoj ra­di­o­ni­ci Mi­tro­vi­ce, se­deo de­žme­kast, pod­go­jen čo­vek, pod­bu­log, žu­ti­ča­vog li­ca, sve­tlo­sme­đe, ret­ke ko­se i pra­znog ko­ma­to­znog po­gle­da. (Uopšte ne ga­ran­tu­jem da je ta­ko iz­gle­dao. Ni on, ni nje­gov sto. Ta­ko sam ih ja vi­deo.) Pra­zan, sko­ro ka­da­ve­ri­čan po­gled ni­je bio obe­lež­je sa­mo uprav­ni­ko­vih oči­ju. Ako se iz­u­zmu oči ve­te­ra­na za­tvor­ske Ud­be, uvek agil­ne, bud­ne, sum­nji­ča­ve, oš­tre kao se­či­vo ma­ča, stal­no na po­slu uoča­va­nja na­rod­nih ne­pri­ja­te­lja, oči svih osta­lih pri­pad­ni­ka uprav­ne hi­je­rar­hi­je, klju­ča­ra, slu­žbe­ni­ka, ci­vi­la i voj­nih li­ca pod­jed­na­ko be­hu bez pra­vog, ži­vog po­gle­da, za­str­te ma­gle­nim mr­tvač­kim po­kro­vom mo­no­to­ni­je i ru­ti­ne u ko­joj se na ro­bi­ji ži­vi. Raz­li­ka iz­me­đu za­tvo­re­ni­ka i onih što nad nji­ma bdi­ju, po­sle iz­ve­snog bro­ja za­jed­nič­kih go­di­na, osim u ode­ći i pri­vi­le­gi­ja­ma, vi­še se ne za­pa­ža.

Kraj sto­la, sa stra­ne, sta­jao je nje­gov po­moć­nik, onaj što mi je obe­ćao iz­bi­ja­nje po­gle­da iz oči­ju. Nje­go­vo pri­su­stvo da­va­lo je su­sre­tu krup­ni­ji zna­čaj od pro­to­ko­lar­nog. Pi­ta­nje je bi­lo – šta ura­di­ti? Za­dr­ža­ti po­gled što ga je ono­li­ko uz­bu­dio, i ta­ko sa­ču­va­ti do­sto­jan­stvo, ili ga za ovu na­ro­či­tu pri­li­ku (sa­mo za nju?) ubla­ži­ti, ma­lo od sa­mo­do­sto­jan­stva iz­gu­bi­ti, ali za­uz­vrat iz­be­ći ne­iz­ve­sne pro­vo­ka­ci­je i iz­ve­sne ne­pri­li­ke, da mi se mo­žda taj po­gled ne­gde u bu­du­ćoj tmi­ni ro­bi­ja­nja me­to­dič­no iz­bi­ja. Pre­le­ža­na is­tra­ga već me je na­u­či­la ra­ci­o­ni­sa­nju svo­jih po­stu­pa­ka. I da je mu­dri­je od­re­ći se go­spod­stva i ne či­sti­ti klo­ze­te od go­va­na, ne­go kao nji­hov re­dov­ni či­stač na tom go­spod­stvu in­si­sti­ra­ti. Ako ras­po­la­že­te s ma­nje voj­ske od ne­pri­ja­te­lja, a još vam je i sla­bi­je na­o­ru­ža­na, ne mo­že­te bra­ni­ti sve fron­to­ve. Ta­da će­te na svi­ma iz­gu­bi­ti i osta­ti bez ika­kve od­bra­ne kad se otvo­ri pre­sud­ni. Mo­ra­te iza­bra­ti.

Gde će­te se od­u­pre­ti, gde tak­tič­ki po­vu­ći. U is­tra­zi je ta­kav iz­bor lak­ši. Pre­sud­ni se front otva­ra čim vas pr­vi put u isled­ni­ko­vu kan­ce­la­ri­ju uve­du. On vam je ja­san od po­čet­ka. Sve što se do­ga­đa go­re, po će­li­ja­ma, spo­red­no je. Va­še dr­ža­nje go­re na ta­va­nu ni u šta se ne ra­ču­na kad si­đe­te do­le u po­drum. Pro­stor pa­da je do­le. Go­re vas sva­ki kom­pro­mis za taj pad pri­pre­ma (i sa­mo u tom smi­slu je pro­stor pa­da i go­re, u va­šim raz­miš­lja­nji­ma šta do­le da ra­di­te), ali do nje­ga oba­ve­zno ne do­vo­di ako su va­ša po­puš­ta­nja kuć­nom re­du pa i ne­re­gu­lar­nim proh­te­vi­ma klju­ča­ra sra­ču­na­ta na kon­zer­va­ci­ju ener­gi­je za pra­ve bit­ke s po­li­ci­jom.

Na ro­bi­ji sve to ni­je ta­ko ja­sno. Broj je fron­to­va to­li­ki i to­li­ko su slič­ni je­dan dru­gom da je od­lu­ču­ju­ći za po­čet­ni­ka ne­u­oč­ljiv. Ne­u­oč­ljiv dok ne shva­ti bit­nu raz­li­ku iz­me­đu is­tra­ge i iz­dr­ža­va­nja ka­zne, iako oba pro­ce­sa ob­u­hva­ta­ju za­tvor. U is­tra­zi je, pa i na su­du, cilj što ma­nje bi­ti kriv. Na ro­bi­ji se pi­ta­nje kri­vi­ce uopšte ne po­sta­vlja. Mo­že­te slo­bod­no bi­ti ne­vi­ni, sta­nje vam se ne­će pro­me­ni­ti, ako i go­re ne po­sta­ne. I to upra­vo za­to što ste ne­vi­ni i za usra­ni po­lo­žaj u ne­koj kri­vi­ci ne na­la­zi­te ni iz­vi­nje­nje, ni oprav­da­nje, ni odšte­tu. Na ro­bi­ji je je­di­ni cilj – pre­ži­ve­ti. A to zna­či s upra­vom što ma­nje po­sla ima­ti.

Ne se­ćam se pr­vog raz­go­vo­ra s Mi­le­no­vi­ćem. Ve­ro­vat­no se od­no­sio na pi­ta­nje „šta mi je sve ovo tre­ba­lo?“ – za­go­net­ka što je sve na­še is­tra­žne part­ne­re is­traj­no mu­či­la, pa su, ka­ko kad, njo­me ili ša­ma­ri­ma, za­po­či­nja­li po­znan­stvo s na­ma, a od vre­me­na do vre­me­na joj se i vra­ća­li. Na ta­kva pi­ta­nja, ko­ja su da­va­la za­ma­ha mo­jim na­zad­nim gra­đan­skim ras­po­lo­že­nji­ma a lo­gi­ci kon­tra­re­vo­lu­ci­je ši­rom otva­ra­la put, u po­čet­ku sam sprem­no i ela­bo­ri­ra­no od­go­va­rao.

Ob­jaš­nja­vao sam nu­žnost bor­be pro­tiv ko­mu­ni­sta istom po­ve­snom di­ja­lek­ti­kom ko­jom su ko­mu­ni­sti ob­jaš­nja­va­li svo­ju isto­rij­sku nu­žnost i di­ja­lek­tič­ku ne­iz­be­žnost ko­mu­ni­zma. Ni­sam da­le­ko do­spe­vao – nu­žno­sti po­ne­kad bo­le – pa sam od­u­stao i ota­da od­go­va­rao stu­pid­nim sle­ga­njem ra­me­na, kao da ne znam. Ne znam šta mi je ovo tre­ba­lo, sko­ro da ne znam ni ka­ko sam ova­mo do­speo.

Pam­tim na­sto­ja­nje da zna­me­ni­ti po­gled bor­ca za ljud­ske slo­bo­de pri­pi­to­mim. To­me sam se za­dat­ku to­li­ko pod­re­dio da ni­sam vi­deo ka­da je po­moć­nik, ko­me su mo­ji fak­tič­ki na­po­ri bi­li po­sve­će­ni, iz kan­ce­la­ri­je iza­šao. Za­sti­deo sam se. Po­gle­du hte­doh po­vra­ti­ti oš­tri­nu, se­bi sa­mo­poš­to­va­nje. Bi­lo je ka­sno. Uprav­nik je za­vr­šio sa mnom, a mi­li­ci­o­ner me iz­veo u hod­nik.

Stao sam i upi­ljio se u nje­ga po­gle­dom na­me­nje­nim Mi­le­no­vi­ću i nje­go­vom ma­lom po­moć­ni­ku. Uz­vra­tio mi ga je za­ču­đe­no:

– Šta me gle­daš, mar­vo! Marš u ka­ran­tin!
(XII deo OVDE)