Wednesday, February 02, 2011

SKAKAVCI III KNJIGA (I deo)

SKAKAVCI III KNJIGA (I deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010

ŽIVEO SAM MEĐU NJIMA
Povest srpskog zatvorskog društva u doba revolucije

...every pri­son that the man bu­ild
is bu­ild with bricks of sha­me...


(...sva­ka tam­ni­ca ko­ju je čo­vek po­di­gao
sa­zi­da­na je od ci­ga­la sra­ma...)
(Oscar Wil­de, The Bal­lad of Re­a­ding Gaol)

Sen­ti­men­tal­no uvo­đe­nje u za­tvor­sku oni­ri­ju

15sketch

S do­sta raz­lo­ga se dr­ži da vas me­đu za­tvor­ske zi­do­ve, u re­šet­ke zo­o­loš­kog vr­ta druš­tve­nog gre­ha, uvo­di po­li­ci­ja. (Napomena. S gre­hom se ov­de ope­ri­še u smi­slu de­lik­ta ka­ko ga je de­fi­ni­sa­la sa­vre­me­na prav­na na­u­ka. Kri­vič­ni za­ko­ni­ci po­je­di­nih dr­ža­va su­ža­va­ju ili ši­re zna­čenj­ske di­men­zi­je ter­mi­na, ali, u na­če­lu, po­kri­va on sva tak­sa­tiv­no ka­žnji­va ogre­še­nja o za­ko­ne, po stra­ni osta­vlja­ju­ći po­vre­du mo­ral­nih i du­šev­ne gre­ho­ve (sa­gre­še­nja u pre­mi­sli), osim ako su i ovi ne­ak­tu­e­li­zo­va­ni pre­stu­pi, kao u ve­ći­ni to­ta­li­tar­nih re­ži­ma, pred­met kri­vič­nog go­nje­nja, bi­lo pod po­li­va­lent­nim poj­mom „objek­tiv­ne kri­vi­ce“, bi­lo svr­sta­ni u dru­ge ka­te­go­ri­je vi­no­sti.

U ta­kvim je po­re­ci­ma oblast mo­gu­ćeg ogre­še­nja o za­kon to­li­ka da po­kri­va sko­ro sva po­lja ljud­ske de­lat­no­sti. Bez­ma­lo je sva­ki po­stu­pak u kru­gu tih i tan­gent­nih obla­sti po­do­ban za ne­ka­kvu in­kri­mi­na­ci­ju. Ona ne­će za­vi­si­ti od pri­ro­de po­stup­ka, već od nje­go­vog od­no­sa pre­ma tre­nut­nim po­tre­ba­ma vla­sti. Ka­ko de­lo, da­kle, ne za­vi­si od svo­je pri­ro­de, ni osu­da ne­će za­vi­si­ti od de­la. Ceo će se pro­ces od­vi­ja­ti na jed­nom ap­strakt­nom ni­vou i po­vi­no­va­ti ne­ljud­skoj lo­gi­ci ta­kve fan­tom­ske ap­strak­ci­je.)

Nas iz Sa­ve­za de­mo­krat­ske omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je uve­lo je Vre­me. (Vre­me je, na­i­me, bi­lo ta­kvo – ki­la­vo!) Iz­ve­lo nas je ta­ko­đe Vre­me, a vra­ti­će nas set­no i po­uč­no raz­miš­lja­nje ko­je će ga sa za­tvor­skim Pro­sto­rom, dru­gom stra­nom ove su­mor­ne an­tro­po­loš­ke jed­na­či­ne, sje­di­ni­ti na du­blji na­čin ne­go što je poš­lo za ru­kom sto­še­zde­se­to­go­diš­njem ro­bi­jaš­kom is­ku­stvu dva­de­set dvo­ji­ce mla­di­ća, „osve­do­če­nih ne­pri­ja­te­lja ustav­nog po­ret­ka i druš­tve­nog ure­đe­nja Fe­de­ra­tiv­ne Na­rod­ne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je“.

+
Od­u­vek me je pri­vla­či­la čar dav­no obr­nu­tih po­žu­te­lih li­sto­va ži­vo­ta, sta­rih no­vi­na s praš­nja­vim mi­ri­som ta­van­ku­ta isto­ri­je i tra­gom miš­jih zu­ba vre­me­na po ivi­ca­ma. Vo­leo sam da pre­li­sta­vam po­ro­dič­ne ar­hi­ve iz­u­mr­lih ge­no­sa, sud­ska do­ku­men­ta za­bo­ra­vlje­nih slu­ča­je­va, taj­na ak­ta po­li­tič­kih pre­či­ca i stran­pu­ti­ca o ko­ji­ma na­ši pret­hod­ni­ci, prem­da su im one odre­đi­va­le sud­bi­nu, niš­ta ni­su zna­li, ko­re­spon­den­ci­ju ve­li­kih i ma­lih po­koj­ni­ka, dir­lji­vo pom­pe­zne pro­gla­se i ob­ja­ve vla­sti ko­je su već dav­no iz­gu­bi­le moć da upra­vlja­ju, le­to­pi­se iš­če­zlih go­di­na, al­ma­na­he umr­lih usta­no­va i druš­ta­va, ka­ta­lo­ge fir­mi ne­sta­lih s tr­žiš­ta i re­cep­te za obi­ča­je već sto­le­ći­ma za­me­nje­ne no­vim, a na­ro­či­to Še­ma­ti­zme, zva­nič­ne dr­žav­ne bi­lan­se, po ko­ji­ma nam je, iz­gle­da, uvek iš­lo bo­lje ne­go što se to na­ro­du či­ni­lo.

(Napomena: Še­ma­ti­zmu Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je iz go­di­ne 1852. ka­že se da „sve je­vro­pej­ske dr­ža­ve ima da nam za­vi­du na kra­sno­me ze­malj­skom sta­nju“. Sa­vre­me­ni­ci, na­ro­či­to pri­ja­te­lji ku­će Obre­no­vić, ima­ju neš­to druk­či­je miš­lje­nje. U ne­spo­ra­zu­mu s re­al­nim sta­njem ze­mlje niš­ta ma­nje ni­su bi­li ni na­ši so­ci­ja­li­stič­ki Še­ma­ti­zmi. Od ok­tro­i­sa­nih pe­to­go­diš­njih pla­no­va do „ge­ni­jal­nih ot­kri­ća“ na po­lju druš­tve­no-eko­nom­ske te­o­ri­je i prak­se, na ko­ji­ma nam se u svo­je vre­me ta­ko­đe zdra­vo za­vi­de­lo. Po­sled­nje če­do du­hov­nog še­ma­ti­zma ju­go­slo­ven­skih ko­mu­ni­sta je­ste „bes­par­tij­ski plu­ra­li­zam“, ko­ji, po­red prak­tič­ne neo­stvar­lji­vo­sti, pa­ti od po­seb­ne, ta­ko­đe „še­ma­tič­ne“, sa­mo­u­prav­ne lo­gi­ke, jer ne pod­ra­zu­me­va uki­da­nje SKJ, ni nje­go­vih klo­ni­ra­nih po­dru­žni­ca kao što je So­ci­ja­li­stič­ki sa­vez.)

Pre­zao sam od ma­mut­skih isto­rij­skih re­ka­pi­tu­la­ci­ja i ge­ne­ra­li­za­ci­ja pod zvuč­nim na­slo­vi­ma, zaš­ti­tom po­pu­lar­no­sti i okri­ljem ne­po­u­zda­nih iz­vo­ra. U ob­ja­vlje­nim ili neo­bja­vlje­nim lič­nim be­leš­ka­ma, ne­slu­žbe­nim ana­li­ma, is­po­ve­sti­ma, dnev­ni­ci­ma, me­mo­a­ri­ma, no­vi­na­ma – čak i onim što ih je obo­ga­lji­la cen­zu­ra, strah ili uni­so­nost po­gle­da na svet – na­sto­jao sam da spo­znam živ, auten­ti­čan duh mi­nu­lih vre­me­na, ne­iz­be­žno umrt­vljen, ne­kro­ti­zi­ran, pa če­sto i iz­o­pa­čen u isto­ri­o­graf­skim de­li­ma.

Imao sam je­da­na­est go­di­na ka­da sam na ta­va­nu ba­ki­ne ku­će – iz­gu­blje­nom kon­ti­nen­tu, Atlan­ti­di mog de­tinj­stva, na ko­me sam do­ži­veo pu­sto­lo­vi­ne što ih po uz­bu­dlji­vo­sti ni­ko­ja po­zni­ja is­ku­stva ni­su nad­ma­ši­la – ka­da sam, da­kle, u tom ta­van­ku­tu pro­spe­ri­tet­nog gra­đan­skog ži­vo­ta, kao na sa­kral­nom po­ro­dič­nom gro­blju, ot­krio svo­je pr­vo za­ko­pa­no bla­go. Bio je to zar­đa­lim oko­vom uteg­nut kov­čeg, vr­sta pre­ko­o­ke­an­skog ko­fe­ra s po­ro­dič­nim do­ku­men­ti­ma i uspo­me­na­ma. Me­sto mu, oči­gled­no, ni­je bi­lo na ta­va­nu.

Rav­no­duš­nost pre­ma proš­lo­sti ro­da ni­je oso­bi­na gra­đan­stva, osim ako je ta proš­lost ban­kro­ter­ska ili kri­mi­nal­na. Ali je već uve­li­ko te­kla 1941, bi­li smo pod oku­pa­ci­jom, Pra­vi­la igre, Re­go­la tu peh­ni­div ne­ka­daš­nje gr­ko­cin­car­ske be­o­grad­ske čar­ši­je ras­pa­da­hu se pod dej­stvom oš­trih fer­me­na­ta No­ve Evro­pe, moj je ujak iz fa­bri­ka „Ju­go­slo­van­ske udru­žbe barv“ (JUB), iz Do­la kraj Lju­blja­ne, za­jed­no s poš­te­nim Slo­ven­ci­ma, pro­te­ran u Maj­ku Sr­bi­ju, moj otac, vi­so­ki slu­žbe­nik Zet­ske ba­no­vi­ne, de­por­to­van iz Cr­ne Go­re, po­ro­di­ca se, da­kle, pod ra­zor­nim ta­la­som jed­nog od en­dem­skih bal­kan­skih po­tre­sa, naš­la na ba­ki­nom pa­non­skom ima­nju, s neš­to ma­lo iz­be­glič­kih mo­bi­li­ja, ko­je su, me­đu­tim, ipak bi­le do­volj­ne da po­re­me­te du­go­go­diš­nji sve­ti po­re­dak pred­me­ta u ku­ći.

(Napomena: Ka­da god se o toj „brat­skoj po­mo­ći“ pi­še, ma­nje zbog ro­man­ti­zi­ra­nja srp­ske na­rod­ne du­še, vi­še u ci­lju od­u­zi­ma­nja Ne­di­će­voj vla­di i po­sled­njeg mo­ral­nog iz­vi­nje­nja, uvek se to ugoš­ća­va­nje pro­te­ra­ne bra­će opi­su­je kao spon­ta­na na­rod­na svet­ko­vi­na jav­nog ro­do­lju­blja i mi­lo­sr­đa. Tro­nu­ti ste sli­kom une­zve­re­nih Slo­ve­na­ca ko­ji s iz­be­glič­kim boš­ča­ma lu­ta­ju srp­skom ne­do­đi­jom, a se­lja­ci ih, ka­ko im na prag leg­nu, uvo­de u ku­će i pri­ma­ju u do­ma­ćin­stvo.

Iz­be­gli­ce iz Slo­ve­ni­je, me­đu­tim, pu­to­va­le su vo­zo­vi­ma, na be­o­grad­skoj su ih sta­ni­ci do­če­ki­va­li slu­žbe­ni­ci Vla­de jed­ne ta­ko­đe oku­pi­ra­ne ze­mlje, jed­ne ta­ko­đe uni­že­ne Cr­kve i jed­nog ta­ko­đe si­ro­tinj­skog Cr­ve­nog kr­sta, te su ad­mi­ni­stra­tiv­nim pu­tem, uz pr­vu po­moć, di­stri­bu­i­ra­ni po oku­pi­ra­noj Sr­bi­ji. I ka­da smo već kod pri­vat­ne eks­hu­ma­ci­je proš­lo­sti, pi­ta­mo se – da li je, mo­žda, i ge­ne­ral Ne­dić bio iz­raz ne­ka­kve „spo­zna­je me­đu­na­rod­nih čim­be­ni­ka“, od ko­jih su na­o­ru­ža­ni Nem­ci po na­šim uli­ca­ma bi­li naj­u­oč­lji­vi­ji, ka­da je od stra­ne voj­nič­kog mu ko­le­ge ge­ne­ra­la F. Tu­đma­na, vo­đe Hr­vat­ske de­mo­krat­ske za­jed­ni­ce, do­puš­te­no to po­vi­je­sno raz­u­me­va­nje Ne­za­vi­snoj Dr­ža­vi Hr­vat­skoj?

(„Pri to­me za­bo­ra­vlja­ju da NDH ni­je bi­la sa­mo pu­ka ’kvi­slin­ška’ tvor­ba i ’fa­ši­stič­ki zlo­čin’ već i iz­raz ka­ko po­vi­je­snih te­žnji hr­vat­skog na­ro­da za svo­jom sa­mo­stal­nom dr­ža­vom, ta­ko i spo­zna­ja me­đu­na­rod­nih čim­be­ni­ka, u ovom slu­ča­ju vla­de Hi­tle­ro­ve Nje­mač­ke...“ – Pre­ma Vje­sni­ku od 25. II 1990)

Po na­če­lu pri­o­ri­te­ta, stva­ri su ne­pre­sta­no me­nja­le po­lo­žaj. Tra­di­ci­o­na­lan za­kon ko­ri­sno­sti, grč­ki lo­ga­ri­a­zmo, cin­car­ski lo­ga­ri­smo, opet je, po­sle de­ce­ni­ja pre­vla­sti slo­ven­skih „du­hov­nih po­gle­da na svet“, za­vla­dao po­ro­dič­nim ži­vo­tom, i kov­čeg se, ko­rak po ko­rak, pret­po­sta­vljam, na­šao na ta­va­nu da pra­vi druš­tvo di­vljim go­lu­bo­vi­ma i skup­nim por­tre­ti­ma austro­u­gar­skih, srp­skih i grč­kih kra­ljev­skih Do­mo­va „u ne­iz­be­žnom po­vla­če­nju s isto­rij­ske po­zor­ni­ce“.

U sva­kom slu­ča­ju, ube­đen sam da sam obi­ja­njem tog san­du­ka, a ne či­ta­njem Do­sto­jev­skog – ko­je je pa­lo ne­ka­ko u isto vre­me – ot­po­čeo svo­ju pre­stup­nič­ku knji­žev­nu ka­ri­je­ru. Krš­te­ni­ce, ven­ča­ni­ce, osmrt­ni­ce bi­le su tu iz­me­ša­ne sa škol­skim sve­do­čan­stvi­ma, iseč­ci iz be­o­grad­skih, beč­kih i peš­tan­skih no­vi­na s bi­lan­si­ma jed­ne us­peš­ne eko­no­mi­je, k. u k. ka­va­le­rij­ske uspo­me­ne s de­vo­jač­kim spo­me­na­ri­ma i bal­skim knji­ži­ca­ma, una­kr­sna ko­re­spon­den­ci­ja ro­di­te­lja i de­ce s pi­smi­ma po­zna­tih i ne­po­zna­tih lju­di.

Na žuć­ka­sto­sme­đim da­ge­ro­ti­pi­ja­ma, mr­ša­va, tam­no­pu­ta go­spo­da u ge­ro­ci­ma, ali i tu­đin­skim uni­for­ma­ma, po­sed­nič­ki su dr­ža­la ru­ke na čip­ka­stim ra­me­ni­ma da­ma ko­je su se­de­le u na­bo­ri­ma vi­jen­skih ha­lji­na, dok je de­talj na­meš­ta­ja na pra­znoj, no­stal­gič­no mut­noj fo­to­graf­skoj rav­ni, de­li­kat­no uka­zi­vao na stan­dard i vre­me. Po­red srp­skog u ra­znim fa­za­ma lin­gvi­stič­kog raz­vo­ja, od bo­ga­tog „ne­na­rod­nog“ do jed­no­stav­nog, svi­ma ra­zu­mlji­vog Vu­ko­vog na­rod­nog je­zi­ka, ma­đar­skog, po­ne­gde ne­mač­kog u go­ti­ci, ja­vljao se i grč­ki, pred či­jim sam gra­cil­nim pi­smom sa­nja­rio bes­po­mo­ćan kao pred po­ru­kom ta­jan­stve­ne ci­vi­li­za­ci­je či­je su isti­ne druk­či­je, pa, bi­će, i isti­ni­ti­je od na­ših.

Kraj pa­non­skih gra­do­va sta­ja­li su neo­bič­ni na­zi­vi s du­bo­kog ne­slo­ven­skog ju­ga Bal­ka­na, od ko­jih se Mo­sko­po­lis, Mu­sko­po­le, ili u srp­skoj tran­skrip­ci­ji Mo­sko­po­lje, naj­češ­će ja­vlja­lo. Sa sr­bu­juš­čim fa­vo­ri­ti­ma mo­der­nih krš­te­ni­ca udru­že­na be­hu sta­rin­ska ime­na Si­me­o­na, Kon­stan­ti­na, Ge­or­gi­ja, Ar­se­ni­ja, An­ge­li­ne, Ste­fa­ni­je i Te­o­do­re. Lu­ta­nje po tom iz­gu­blje­nom sve­tu ge­ne­tič­kog ko­re­nja, po­re­kla, na­sle­đa, bi­lo je za me­ne vr­sta fan­ta­zma­go­ri­je, in­sa­nie noc­tur­ne iz ko­je se sa­svim ni­kad ni­sam pre­nuo.

Ka­sni­je, da­le­ko pre ne­go što sam na­pi­sao je­dan je­di­ni be­le­tri­stič­ki re­dak, maš­ta­ju­ći još da se ba­vim isto­ri­o­gra­fi­jom i is­ko­pa­vam sta­re taj­ne sve­ta ako već ne mo­gu da ot­kri­vam ne­ke no­ve, sa­ku­pljao sam sve što sam ve­ro­vao da će mi bi­ti od ko­ri­sti u raz­u­me­va­nju proš­lo­sti, sve što će me šti­ti­ti od opa­sne i po­pu­lar­ne na­vi­ke da se ot­klju­ča­va, ume­sto sop­stve­nim klju­če­vi­ma, gru­bim ka­la­u­zi­ma na­ših di­le­ma i pred­ra­su­da. Na sve mo­gu­će na­či­ne, po­ne­kad, bo­jim se, i ne­do­puš­te­ne, sa­bi­rao sam sta­re no­vi­ne, ča­so­pi­se, al­ma­na­he, go­diš­nja­ke, pi­sma,
ak­ta, do­ku­men­ta. Čak ra­ču­ne i re­cep­te. Vre­me­nom se pro­ces me­ha­ni­zo­vao.

Ono što se na tr­žiš­tu knji­žar­skih ra­ri­te­ta ni­je mo­glo na­ći – Srp­ske no­vi­ne iz proš­log sto­le­ća, tr­go­vač­ke ka­len­da­re, pri­vat­na iz­da­nja uspo­me­na, ak­ta zva­nič­nih ar­hi­va – ko­pi­rao sam po bi­bli­o­te­ka­ma u ce­li­ni ili od­lom­ci­ma. Dom mi je po­stao što je u po­ro­dič­noj ku­ći maj­ke bio sa­mo ta­van, pa i u nje­mu tek je­dan san­duk: grob­ni­ca u ko­joj se, pri­zna­jem, ose­ćam naj­ži­vljim.

Ka­da mi je i ka­ko do ru­ke doš­la knji­ga Ed­mon­da i Ju­le­sa de Gon­co­ur­ta Isto­ri­ja fran­cu­skog druš­tva za vre­me re­vo­lu­ci­je (Hi­sto­i­re de la so­ciété française pen­dant la révo­lu­tion), ne znam. Je­di­no je iz­ve­sno da sam već ta­da na­me­ra­vao da na­pi­šem ISTO­RI­JU SRP­SKOG GRA­ĐAN­SKOG DRUŠ­TVA. Bra­ća De Gon­co­urt su mi ot­kri­la naj­pri­stu­pač­ni­ji na­čin. On mi mo­žda ne bi od­go­va­rao da se strast pre­ma isto­ri­ji još dr­ža­la na­uč­nog prav­ca.

Ona je, me­đu­tim, sve vi­še uzi­ma­la umet­nič­ku ori­jen­ta­ci­ju. Ni­sam se vi­še za­do­vo­lja­vao ve­ri­fi­ko­va­njem i kla­si­fi­ko­va­njem do­ku­men­ta, nje­go­vim sta­vlja­njem u opšti kon­tekst do­ba. Pri­vla­či­lo me je opi­si­va­nje nje­go­vog dej­stva na ži­vot, nje­go­vo zna­če­nje po lju­de svog vre­me­na. Pri­zo­ri gru­pi­sa­ni oko po­je­di­nih akut­nih te­ma srp­skog XVI­II, XIX i XX ve­ka, uz neo­ba­zi­ra­nje na hro­no­lo­gi­ju, pre­puš­te­nu isto­ri­o­gra­fi­ji – kon­cept, da­kle, knji­ge bra­će De Gon­co­urt – tre­ba­lo je da bu­du pred­met mog in­te­re­sa.

To se ni­ka­da ni­je de­si­lo. Dva ve­ka srp­skog gra­đan­skog sta­le­ža i be­o­grad­ske čar­ši­je, o ko­ji­ma je ne­zna­nje, in­du­ko­va­no i pa­si­o­ni­ra­no ne­go­va­no od kla­sno ne­pri­ja­telj­ske dok­tri­ne i nje­ne vla­sti, pro­por­ci­o­nal­no je­di­no nje­nim pred­ra­su­da­ma i na­šim rav­no­duš­no­sti­ma, još če­ka svog pi­sca, me­đu oni­ma, ve­ru­jem, ko­ji se ni­su ni ro­di­li.

(Napomena: Pret­po­sta­vljam da će ži­vo­tom iz­nu­đe­na ob­no­va gra­đan­ske po­li­tič­ke prak­se po­ste­pe­no do­ve­sti i do in­te­re­sa za srp­sko gra­đan­stvo, pa mo­žda i ne­pri­stra­sni­je in­ter­pre­ta­ci­je nje­go­ve po­ve­sti i nje­go­ve ulo­ge u ži­vo­tu ze­mlje. Jer de­mo­kra­ti­ja ko­joj se – po­sle bes­kraj­nog iz­bi­va­nja po pra­šu­ma­ma so­ci­ja­li­stič­ke uto­pi­je – vra­ća­mo, pro­iz­vod je tog gra­đan­stva.)

Mo­je se am­bi­ci­je, u me­đu­vre­me­nu, sku­pi­še kao ša­grin­ska ko­ža. Proš­lost me vi­še ni­je za­o­ku­plja­la kao sa­daš­njost, ko­ja se već po­ma­lo gu­bi­la u oma­gli­ci isto­ri­je. S tim se pro­je­kat ogra­ni­čio na vre­me o ko­me sam imao lič­na is­ku­stva. Za­miš­lje­na hro­ni­ka srp­skog gra­đan­stva po­sta­la je PO­VEST SRP­SKOG GRA­ĐAN­SKOG DRUŠ­TVA U DO­BA RE­VO­LU­CI­JE, ono što je za fran­cu­sku re­vo­lu­ci­ju knji­ga bra­će Gon­co­urt.

Po­gle­daj­te nji­ho­ve na­slo­ve:

Druš­tve­ni raz­go­vor u 1789. Uli­ca. Kra­ljev­ski dom. Ba­sti­lja. Ku­li­se fran­cu­skog po­zo­riš­ta. No­vi­ne. Pam­fle­ti. Ka­ri­ka­tu­re. Ka­fa­ne. Otadž­bi­na u opa­sno­sti. Na­ci­o­nal­na tra­ge­di­ja. Hleb. Pro­past tr­go­vi­ne. Tr­go­vi­na je­sti­vom. Osku­di­ca nov­ca. Pro­sti­tu­ci­ja. Ne­mo­ral. Ro­do­lju­bi­vi pri­lo­zi. Za­ko­ni ko­mu­ne. Fe­de­ra­ci­ja. Emi­gran­ti. Se­lja­ci. Na­rod­na mi­li­ci­ja. Ari­sto­krat­ska i ja­ko­bin­ska pu­bli­ka. Uniš­te­nje kra­ljev­skih zna­ko­va. Umet­nost u go­di­ni 1793. San­ki­lo­ti­zo­va­na ope­ra. Re­vo­lu­ci­o­ni­sa­nje Kor­ne­ja, Ra­si­na, Mo­li­je­ra. Dru­gar­ske ve­če­ri. Van­da­li­zam. Lju­bav i re­vo­lu­ci­ja. Re­vo­lu­ci­o­nar­ni ka­te­hi­zis. Ti i vi. Krš­te­nje, ven­ča­nje, sa­hra­na. Go­spod Bog i re­vo­lu­ci­ja. Pri­ja­telj za­ko­na. Za­tvo­ri. Gi­ljo­ti­na. To­va­ri osu­đe­ni­ka. Po­be­đe­na pred­ra­su­da.

Za­me­ni­mo ih po­du­dar­nim na­slo­vi­ma iz na­šeg vre­me­na, ogra­ni­če­nog da­tu­mom po­be­de so­ci­ja­li­stič­ke re­vo­lu­ci­je iz 1944. i nje­ne pr­ve zna­čaj­ne kri­ze iz go­di­ne 1948:

Druš­tve­ni pri­zo­ri iz 1944. Na­rod­ni mi­tin­zi. No­vo li­ce De­di­nja. Li­kvi­da­ci­ja na­rod­nih iz­daj­ni­ka. Po­li­tič­ko po­zo­riš­te u Pri­vre­me­noj Skupšti­ni. Ka­stra­ci­ja štam­pe i pa­lje­nje De­mo­kra­ti­je. Euta­na­zi­ja Udru­že­ne opo­zi­ci­je. Pad kra­lje­vi­ne. Pa­ro­le Ob­no­ve i Iz­grad­nje. Pe­to­go­diš­nji pla­no­vi pro­gre­sa. Do­sti­za­nje i Pre­sti­za­nje ka­pi­ta­li­zma. De­fa­ši­za­ci­ja ško­le. Hi­lja­du de­vet­sto če­tr­de­set osma i In­for­mbi­ro. Otadž­bi­na u opa­sno­sti.

(Napomena: Ka­ko se vi­di, ne­ki se na­slo­vi ne mo­ra­ju ni me­nja­ti. To olak­ša­va pi­sa­nje o re­vo­lu­ci­ja­ma.
U nji­ma je Otadž­bi­na uvek u opa­sno­sti. Otadž­bi­na će uvek bi­ti u opa­sno­sti. Otadž­bi­na je uvek bi­la u opa­sno­sti. Sa­mo se me­njao ne­pri­ja­telj. Se­lio se sa za­pa­da na is­tok, pa na­trag. Unu­traš­nji, sre­ćom, ni­je me­njao me­sto. Upo­zo­ra­va­ju­ći na ne­pri­ja­te­lja, re­vo­lu­ci­ja je u ime Otadž­bi­ne uvek ima­la u vi­du – nje­ga, gra­đa­ni­na.)

Ne­sta­ši­ce i pri­nud­ni ot­kup. Lo­gor na Go­lom oto­ku. Sa­bo­ta­ža po­ra­že­ne kla­se. Pro­past tr­go­vi­ne. An­tiš­pe­ku­lant­ski za­ko­ni i nji­ho­vo dej­stvo. Agrar­na re­for­ma. De­val­va­ci­ja. Kon­fi­ska­ci­ja. Na­ci­o­na­li­za­ci­ja. Eks­pro­pri­ja­ci­ja. Na­rod­na mi­li­ci­ja. Ozna, mač u ru­ka­ma na­ro­da. Unu­traš­nji i spolj­ni emi­gran­ti. Pro­le­ter­ski op­ti­ma­ti i gra­đan­ski ple­bej­ci. So­ci­ja­li­stič­ka umet­nost. Pro­le­ta­ri­zo­va­na ope­ra. Re­vo­lu­ci­o­ni­sa­nje proš­lo­sti. Agit­prop i van­da­li­zam u kul­tu­ri. Ko­mu­ni­stič­ko Je­van­đe­lje. Re­vo­lu­ci­o­nar­ni obi­ča­ji i na­ra­vi. Cr­ve­ni te­ror. Ne­po­be­đe­na pred­ra­su­da pre­ma svo­ji­ni. Ti­ha gra­đan­ska kon­tra­re­vo­lu­ci­ja.

Ne­ke od ovih te­ma is­ko­riš­će­ne su is­crp­ni­je u mo­jim dnev­ni­ci­ma, spo­ra­dič­no, seg­men­tar­no, pa i po­sred­no u ese­ji­ma, ro­ma­ni­ma (Ho­do­čaš­će Ar­se­ni­ja Nje­go­va­na, Us­pe­nje i su­no­vrat Ika­ra Gu­bel­ki­ja­na, Od­bra­na i po­sled­nji da­ni, Ka­ko upo­ko­ji­ti vam­pi­ra, Zlat­no ru­no I–VII), i u dve pret­hod­ne knji­ge uspo­me­na Go­di­ne ko­je su po­je­li ska­kav­ci, ali nig­de si­ste­ma­ti­zo­va­no u vi­du en­ci­klo­pe­di­je gra­đan­ske pro­pa­sti. Od ce­log am­bi­ci­o­zno za­miš­lje­nog pla­na o isto­ri­ji na­šeg gra­đan­stva, ka­sni­je sve­de­nog na epi­zo­du nje­go­vog po­ra­za, sa­da se doš­lo do jed­nog je­di­nog po­gla­vlja te epi­zo­de:

PO­VE­STI SRP­SKOG ZA­TVOR­SKOG DRUŠ­TVA U DO­BA RE­VO­LU­CI­JE.

Go­di­ne ko­je su po­je­li ska­kav­ci pre je im­pre­si­o­ni­stič­ka sli­ka te po­ve­sti ne­go pri­ča o me­ni i mo­joj za­tvo­re­nič­koj bi­o­gra­fi­ji. S gle­diš­ta bi­o­gra­fi­je gra­đan­stva u vre­me re­vo­lu­ci­je, ona je, po­red pri­stra­sno­sti lič­nog uti­ska, još s jed­nog raz­lo­ga ne­pot­pu­na. Iz­me­đu 1944. i 1960. pra­vi uzor­ci srp­skog gra­đan­stva ni­su bi­li u za­tvo­ru. Bi­li su mr­tvi ili na slo­bo­di, u ze­mlji ili u tu­đi­ni, emi­gran­ti, raz­u­me se, i ta­mo i ov­de.

Prem­da sa znat­nim bro­jem za­tvo­re­nih pred­stav­ni­ka, „srp­sko za­tvor­sko druš­tvo“ od­mah po­sle 1944. u ve­ći­ni i ni­je bi­lo gra­đan­sko.

(Napomena: Ov­de se ne ra­ču­na­ju oni ko­ji su 1944, u re­vo­lu­ci­o­nar­nu Zo­ru (obič­no i u onu ze­malj­sku), iz za­tvo­ra od­la­zi­li pra­vo na gro­blje.)

Pre­te­žan broj po­sle­rat­nih za­to­če­ni­ka u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci so­ci­jal­no pri­pa­da se­ljaš­tvu, pa­ra­gra­đan­stvu u naj­bo­ljem slu­ča­ju. Iz ur­ba­nog mi­ljea po­ti­ču sa­mo re­đi oču­va­ni pri­mer­ci kla­se i grad­ski pro­fe­si­o­nal­ni lo­po­vi.(II deo OVDE)

No comments: