SKAKAVCI III KNJIGA (IVdeo)

SKAKAVCI III KNJIGA (IV deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010

O be­lim mr­lja­ma tam­nič­ke an­tro­po­pe­je

Ma ko­li­ko se o za­tvo­ri­ma pi­sa­lo i štam­pa­lo uspo­me­na biv­ših za­tvo­re­ni­ka (uklju­ču­ju­ći i nji­ho­ve ne­sreć­ni­je dvoj­ni­ke iz kon­cen­tra­ci­o­nih lo­go­ra, pa u iz­ve­snim slu­ča­je­vi­ma i rat­ne za­ro­blje­ni­ke kad ih Haš­ka kon­ven­ci­ja ni­je do­stoj­no šti­ti­la), još uvek su tam­ni­ce be­le mr­lje na kar­to­gra­fi­ji ove ci­vi­li­za­ci­je. Još uvek vi­še zna­mo o taj­na­ma ama­zon­skih „kiš­nih“ pra­šu­ma ne­go o enig­mi na­ših za­tvo­ra, vi­še o ple­men­skim obi­ča­ji­ma austra­lij­skih Abo­ri­dži­na ne­go o druš­tve­nim na­če­li­ma po ko­ji­ma ži­ve za­tvo­re­nič­ke ko­lo­ni­je sa­vre­me­nog sve­ta. U sva­kom slu­ča­ju, za pr­ve se vi­še za­ni­ma­mo. Mo­žda i sto­ga što od ozo­na iz pra­šu­me za­vi­si­mo, a čo­vek u za­tvo­ru za­vi­si od nas. Ele­fan­ti­ja­zič­no uve­ća­va­nje so­ja „po­li­tič­kih za­tvo­re­ni­ka“ – poš­to je do­sta vre­me­na utro­še­no da se pri­zna­ju iz­van ra­di­ju­sa opšteg kri­mi­na­li­te­ta – pro­vo­ci­ra­lo je za­puš­ten in­te­res za okol­no­sti nji­ho­vog sud­skog pro­go­na i pri­li­ke pod ko­ji­ma po­sle pre­su­de ži­ve, ako ži­ve. Pa i ta­da je ozbilj­ni­ja i traj­ni­ja pa­žnja obra­ća­na na iz­van­red­ne kon­cen­tra­ci­o­ne lo­go­re ne­go na re­dov­ne, re­gu­lar­ne za­tvo­re, kao da je sa­ma re­gu­lar­nost dru­gih, nji­ho­va za­sno­va­nost na po­zi­tiv­nim za­ko­ni­ma ze­mlje, obez­be­đi­va­la po­li­tič­kim ka­žnje­ni­ci­ma do­volj­nu prav­nu zaš­ti­tu. U ce­li­ni, me­đu­tim, po­lje in­te­re­sa ne­iz­be­žno je pro­ši­re­no – bla­go­da­re­ći i pri­vat­nim ini­ci­ja­ti­va­ma ste­če­nim po­ste­pe­no u ma­sov­ne or­ga­ni­za­ci­je ti­pa Am­nesty In­ter­na­ti­o­nal – na sve de­lin­kven­te, a na te­o­rij­skom ni­vou na pi­ta­nje pro­bi­tač­no­sti druš­tve­ne ka­zne.


Ne­ka­da se pro­blem ove pro­bi­tač­no­sti ni­je po­sta­vljao. Iš­ču­pa­li ste kriv­cu oko, ko­je je on „bra­tu svo­je­mu“ is­ko­pao, i ni­ste se mno­go bri­nu­li ho­će li ga bol ili in­va­li­di­tet spre­či­ti da mu is­ko­pa i dru­go. Ubi­cu ste ubi­ja­li, li­ša­va­ju­ći se­be bri­ge oko di­le­me ho­će li ka­zna na nje­ga vas­pit­no de­lo­va­ti. Ka­sni­je smo se oko to­ga po­sva­đa­li. Re­tri­bu­tiv­ne i uti­li­tar­ne te­o­ri­je o ka­zni sa­svim su stvar za­mu­ti­le. Po­sta­lo je va­žno zaš­to oko ču­pa­mo. Da li da se osve­ti­mo ili kriv­ca upo­zo­ri­mo da se ko­pa­njem tu­đih oči­ju u bu­duć­no­sti ne ba­vi? Da ga ka­zni­mo ili pre­od­go­ji­mo?

Mi se, na­rav­no, tim pi­ta­njem ne­će­mo ba­vi­ti. Prem­da je re­vo­lu­ci­ja ve­li­ka druš­tve­na ško­la, dr­ži ona, kao i sva­ka do­bra ško­la, u jed­noj ru­ci knji­gu, u dru­goj ba­ti­nu. Ni­smo hte­li da je uči­mo i pri­pa­la nam je ba­ti­na. Da li je ona bi­la uti­li­tar­na ili re­tri­bu­tiv­na, od ma­log je prak­tič­nog zna­ča­ja. Jed­na­ko je bo­le­la ma ka­ko za­miš­lje­na.

Tek po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta, bla­go­da­re­ći is­ku­stvi­ma s ne­mač­kim i so­vjet­skim kon­cen­tra­ci­o­nim lo­go­ri­ma, Uje­di­nje­ni na­ro­di pred­u­zi­ma­ju de­li­mič­nu ko­di­fi­ka­ci­ju do­puš­te­nih i ne­do­puš­te­nih me­ra i po­stu­pa­ka pre­ma za­tvo­re­ni­ci­ma. To­me se po­sve­ću­je, iz­me­đu osta­lih do­ku­me­na­ta:

UNI­VER­ZAL­NA DE­KLA­RA­CI­JA O LJUD­SKIM PRA­VI­MA
ŽE­NEV­SKA KON­VEN­CI­JA
IN­TER­NA­CI­O­NAL­NA KON­VEN­CI­JA O GRA­ĐAN­SKIM I PO­LI­TIČ­KIM PRA­VI­MA
DE­KLA­RA­CI­JA OUN O ZAŠ­TI­TI LIČ­NO­STI OD TOR­TU­RE I OSTA­LIH OKRUT­NIH, NE­HU­MA­NIH I DE­GRA­DI­RA­JU­ĆIH VI­DO­VA TRET­MA­NA I KA­ZNE
STAN­DARD­NA MI­NI­MAL­NA PRA­VI­LA O PO­STU­PA­NJU SA ZA­TVO­RE­NI­CI­MA.

„Ni­ko ne sme bi­ti pod­vrg­nut tor­tu­ri i okrut­nom, ne­čo­več­nom ili de­gra­di­ra­ju­ćem tret­ma­nu ni ka­zni.“ Ta­ko na­la­že Uni­ver­zal­na de­kla­ra­ci­ja o ljud­skim pra­vi­ma, čl. 5 iz 1948, upra­vo pre otva­ra­nja Go­log oto­ka i de­mon­stri­ra­nja na­šeg shva­ta­nja čo­več­no­sti. U dla­ku istu za­bra­nu po­na­vlja i In­ter­na­ci­o­nal­na kon­ven­ci­ja o gra­đan­skim i po­li­tič­kim pra­vi­ma, čl. 7 iz 1966. go­di­ne, upra­vo na vre­me da je is­ko­ri­sti­mo u ob­ra­ču­nu sa stu­den­ti­ma 1968. „Ni­jed­na dr­ža­va ne sme do­zvo­li­ti ili to­le­ri­sa­ti tor­tu­ru i dru­gi okru­tan, ne­čo­ve­čan, de­gra­di­ra­ju­ći po­stu­pak ili ka­znu“, ve­li De­kla­ra­ci­ja UN o zaš­ti­ti lič­no­sti od tor­tu­re, čl. 3 iz 1975. go­di­ne, na vre­me da pod nje­nim okri­ljem, u afe­ri be­o­grad­skih Kuć­nih uni­ver­zi­te­ta, umre je­dan ne­vin čo­vek. Ako ne u re­al­no­sti, u ci­ti­ra­nim do­ku­men­ti­ma dov­de sve zvu­či sjaj­no, osim što po­do­zri­vost po­bu­đu­je reč­nik ko­ji je svu­da sko­ro isti, pa su­ge­ri­še iste lju­de, istu mi­sao, a ka­sni­je će su­ge­ri­sa­ti i istu – stvar­nost. „No, već go­di­ne 1957. Uje­di­nje­ni na­ro­di usva­ja­ju Stan­dard Mi­ni­mum Ru­les for the Tre­at­ment of Pri­so­ners – Stan­dard­na mi­ni­mal­na pra­vi­la o po­stu­pa­nju sa za­tvo­re­ni­ci­ma, gde, iz­me­đu osta­log, či­ta­mo da: ’ka­zna stro­gom izo­la­ci­jom ili re­duk­ci­jom u is­hra­ni ni­kad ne sme bi­ti pri­me­nje­na bez me­di­cin­skog pre­gle­da za­tvo­re­ni­ka i pi­sme­ne po­tvr­de nje­go­ve spo­sob­no­sti da ka­znu iz­dr­ži’, či­me se na zad­nja vra­ta oza­ko­nju­je gvi­nej­ska diéte, tor­tu­ra gla­đu do smr­ti, jer je, su­de­ći po sta­nju is­hra­ne u Afri­ci i slo­bod­nih gra­đa­na, stan­dard­ni mi­ni­mum ta­mo – smrt.“

(Napomena:B. Pe­kić, Go­di­ne ko­je su po­je­li ska­kav­ci, I, str. 217–218. Za da­lju pri­me­nu Mi­ni­mal­nog stan­dar­da vi­de­ti ce­lo po­gla­vlje iste knji­ge, pod na­slo­vom „Krat­ki kom­pen­di­jum ljud­skog usa­vr­ša­va­nja ili Pri­ča o Stan­dard­nom mi­ni­mu­mu“, str. 213–224)

Ni­kad ni­su vr­še­na an­tro­po­loš­ka is­tra­ži­va­nja za­tvo­re­nič­kog sve­ta, pod pret­po­stav­kom, da se on od na­šeg, iz ko­jeg je pro­i­za­šao, bit­no ne raz­li­ku­je. Ta is­tra­ži­va­nja, osim u spo­ra­dič­nim slu­ča­je­vi­ma, ni­su vr­še­na ni ka­da su na­u­kom su­ve­re­no ha­ra­le pro­dar­vi­ni­stič­ke bi­o­loš­ke te­o­ri­je o for­ma­tiv­nom uti­ca­ju ži­vot­nih okol­no­sti na čo­ve­ko­vu sud­bi­nu. An­tro­po­lo­gi­ja za­tvor­skog ži­vo­ta ni­je ni­kad do­bi­la en­ci­klo­pe­dij­ski udž­be­nik, pa ni oni ko­ji­ma je u du­žnost sta­vlje­no da se o za­tvo­re­ni­ci­ma sta­ra­ju ni­su do­bi­li po­uz­dan uvid u to ka­kav ih po­sao če­ka i ka­ko ga mo­ra­ju oba­vlja­ti. Osta­vlje­no je to sti­ca­ju okol­no­sti. A kod nas go­di­ne 1949. još i re­vo­lu­ci­o­nar­nom fa­na­ti­zmu i kla­snoj ne­tr­pe­lji­vo­sti.

Sti­caj je odav­no pr­ve pe­no­lo­ge na­šao u rat­ni­ci­ma ko­ji su svo­je za­ro­blje­ni­ke ubi­ja­li (po­ne­kad i je­li) da ih ne mo­ra­ju ču­va­ti i hra­ni­ti. Na­sle­di­li su ih nad­zor­ni­ci ro­bo­va, pre­te­če ka­poa u kon­cen­tra­ci­o­nim lo­go­ri­ma i re­vi­di­ra­ca na Go­lom oto­ku, či­ja je vas­pit­na sna­ga le­ža­la u ba­ti­ni, a auto­ri­tet u po­kor­no­sti vla­sti­ma i na­go­nu odr­ža­nja. Njih su za­me­ni­li sred­njo­ve­kov­ni klju­ča­ri po tam­ni­ca­ma ko­ji su ži­ve­li na ra­čun za­tvo­re­ni­ka, ako su ovi bi­li imuć­ni, puš­ta­ju­ći za­su­žnje­nu si­ro­ti­nju da se sa­ma sna­la­zi. Pre­od­ga­ja­nje se, kao druš­tve­na po­tre­ba, ja­vi­lo tek kad je dr­ža­va u XVI­II ve­ku ko­nač­no pre­u­ze­la bri­gu o za­tvo­ri­ma, do ta­da po­lu­pri­vat­noj ma­nu­fak­tu­ri ljud­skog mu­če­niš­tva. Bri­ga je po­ne­gde i po­ne­kad iš­la ta­ko da­le­ko da se za­tvor, s lo­gor­skim i kon­fi­na­ci­o­nim de­pan­dan­si­ma, pre­tva­rao u dr­žav­nu in­du­stri­ju, a za­tva­ra­nje u se­rij­sku pro­iz­vod­nju kri­va­ca.

No, kroz sve to vre­me di­stink­ci­ja iz­me­đu slo­bod­nog ži­vo­ta i ži­vo­ta u za­tvo­ru, od naj­pri­mi­tiv­ni­jeg, naj­ru­di­men­tar­ni­jeg, rav­nog ru­pi u ze­mlji, do naj­mo­der­ni­jih ter­mit­skih ob­li­ka, se­ri­je tih ru­pa, ni­je se ni­jed­nog ča­sa gu­bi­la. Ta di­stink­ci­ja iz­me­đu do­ži­vlja­ja sve­ta na slo­bo­di i u za­tvo­ru do­vo­di nas na te­mu ko­ja je, s po­sled­njom gla­vom II knji­ge Go­di­na ko­je su po­je­li ska­kav­ci, osta­vlje­na da se u ovoj, III, ob­no­vi, raz­vi­je i do­vr­ši.

Reč je o za­tvo­ru kao na­ro­či­toj ci­vi­li­za­ci­ji.

U Sol­že­nji­ci­no­vom et­no­graf­skom ese­ju „ZEKS as a Na­tion“, iz II to­ma The Gu­lag Ar­chi­pe­la­go, str. 484, pi­še: „Bi­lo bi mno­go sen­za­ci­o­nal­ni­je do­ka­za­ti da su ova de­ge­ne­ri­sa­na stvo­re­nja (u proš­lo­sti, ne­ma sum­nje, lju­di) to­tal­no raz­li­čit bi­o­loš­ki tip u po­re­đe­nju s Ho­mo sa­pi­en­som. Za­mi­sli­te da je čo­vek pri­si­ljen na­jed­nom i bez nje­go­ve vo­lje, ali usled ne­u­mit­ne nu­žno­sti i bez na­de na po­vra­tak, da pre­đe u ka­te­go­ri­ju me­dve­da ili ja­zav­ca... I ako se is­po­sta­vi da je do­ka­zao ka­ko je fi­zič­ki spo­so­ban da to uči­ni, ka­ko je mo­gu­će da osta­ne ljud­sko bi­će, vo­de­ći nov ži­vot me­đu ja­zav­ci­ma? Mi mi­sli­mo da je to ne­mo­gu­će i da bi i on po­stao ja­za­vac...“

Ja ne idem ta­ko da­le­ko. Ali ta­ko da­le­ko ni­su iš­li ni uslo­vi u na­šim so­ci­ja­li­stič­kim ka­za­ma­ti­ma. Oni ni­su, kao si­bir­ski kon­cen­tra­ci­o­ni lo­go­ri, me­nja­li na­šu bi­o­loš­ku osno­vu, sa­mo an­tro­po­loš­ki pra­vac raz­vo­ja, ka­ko su de­lo­va­li i u po­ve­sti pri­rod­nih di­ver­gen­ci­ja ljud­skih kul­tu­ra.

(Napomena: B. Pe­kić, Go­di­ne ko­je su po­je­li ska­kav­ci, II, str. 311, fu­sno­ta 215, u po­gla­vlju „Cr­ni gra­đan­ski re­den­got i cr­ve­ni pr­sluk Théop­hi­lea Ga­u­ti­e­ra“.)

Na­sta­vi­će­mo gde smo sta­li. Na pi­ta­nje da li za­tvor­ska ci­vi­li­za­ci­ja po­sto­ji kao ne­za­vi­san tip, bit­no raz­li­čit od po­sto­je­će, ili je ona tek njen iz­o­pa­čen mo­da­li­tet, mu­tant pro­iz­ve­den ne­pri­rod­nim okol­no­sti­ma u ko­ji­ma je na­sta­la i raz­vi­ja­la se, ne mo­že­mo od­mah od­go­vo­ri­ti. Za ko­na­čan za­klju­čak ne­ma se do­volj­no gra­đe, ka­ko bi ka­za­li na­uč­ni­ci, ko­je, ne bez zlo­be, že­li­mo da po­dra­ža­va­mo. Na osno­vu do­sa­daš­njeg is­ku­stva sa za­tvo­ri­ma – le­to je 1949, na­la­zi­mo se pred ka­pi­jom KPD Srem­ska Mi­tro­vi­ca – mo­gu­će je sa­mo na­slu­ti­ti da svet u ko­ji se ula­zi ni­je onaj iz ko­jeg se izaš­lo.

U ko­li­koj je me­ri druk­či­ji, da li je ta me­ra, po ka­kvo­ći i ko­li­či­ni raz­li­ka, do­volj­na da ga iz nje­go­ve ci­vi­li­za­ci­je iz­u­zme i uve­de u no­vu, ma­kar i afi­li­ra­nu, osta­je da se vi­di. No, da bi se vi­de­lo, da se za­klju­čak em­pi­rij­ski za­snu­je, uzor­ci­ma još hi­po­te­tič­ne za­tvor­ske ci­vi­li­za­ci­je mo­ra­ju bi­ti pre­ma­po­sta­vlje­ni do­mi­nant­ni uzor­ci slo­bod­ne. Sto­ga će se, gde god je to mo­gu­će, SLI­KA­MA I POR­TRE­TI­MA IZ ZA­TVOR­SKOG ŽI­VO­TA (1948–1954) pri­dru­ži­ti SLI­KE I POR­TRE­TI IZ SLO­BOD­NOG ŽI­VO­TA (1954–1990), pre, do­du­še, u ese­ji­stič­kom ne­go ro­ma­nesk­nom vi­du.

(Napomena: Dok je u II knji­zi Go­di­na ko­je su po­je­li ska­kav­ci pot­po­ra tra­že­na u pr­vim po­rat­nim go­di­na­ma još mla­dog, ne­raz­vi­je­nog re­al­nog so­ci­ja­li­zma (Sli­ke iz gra­đan­ske i ne­gra­đan­ske osta­ve), od 1944. do 1948, da­kle, sa­da će se po­tra­ži­ti u vre­me­nu nje­go­vog bur­nog raz­vo­ja i mor­bid­nog kra­ja ko­je­mu ovih me­se­ci pri­su­stvu­je­mo. Ova pot­po­ra, na­ža­lost, ne mo­že vi­še bi­ti u ski­ca­ma, sli­ka­ma, pri­zo­ri­ma i por­tre­ti­ma, u ko­ji­ma bih se kao pi­sac, ja­mač­no, bo­lje sna­la­zio ne­go u su­vim, la­kon­skim, uvek ne­po­u­zda­nim ge­ne­ra­li­za­ci­ja­ma. Ali vre­me ra­đa­nja so­ci­ja­li­zma kod nas – mo­ram ga ta­ko na­zva­ti, jer za dru­gi ne znam – nje­go­vih pr­vih ne­ja­snih ski­ca, ne­po­ve­za­nih po­čet­nič­kih sli­ka, pro­ti­vu­reč­nih pri­zo­ra i još mut­nih, ne­pro­zir­nih por­tre­ta, proš­lo je. Sve što je ne­kad bi­lo raz­ba­ca­no, ne­do­vr­še­no, ne­de­fi­ni­sa­no, sve se to po­ste­pe­no i sa­mo od se­be sto­pi­lo u go­to­vu kom­po­zi­ci­ju, ko­joj se ma­lo šta mo­že do­da­ti, a još ma­nje iš­ta vre­di od­u­ze­ti. Vre­me je za za­klju­čak, da ne ka­žem sud. I da se plat­no, mo­žda, za dru­gu te­mu upo­tre­bi.)

Za­go­net­ka ove an­tro­po­loš­ke jed­na­či­ne mo­že se raz­re­ši­ti tek u even­tu­al­nim ana­lo­gi­ja­ma ili pro­tiv­no­sti­ma iz­me­đu ci­vi­li­za­ci­je, ko­ju smo tam­nič­kom na­zva­li mo­žda sa­mo za­to što je pod klju­čem i okru­že­na zi­do­vi­ma, i one slo­bod­ne ko­ju smo oslo­bo­di­li mo­žda sa­mo za­to što nje­ni klju­če­vi i zi­do­vi ni­su to­li­ko vi­dlji­vi.

Ko­ji va­ri­je­tet spolj­ne ci­vi­li­za­ci­je za po­re­đe­nje uze­ti? Oče­vid­no je da se za­tvor­ska ne mo­že upo­re­đi­va­ti s ne­kom ko­ja se ne po­zna­je, u ko­joj se pre ro­bi­je ni­je ži­ve­lo, o ko­joj su poj­mo­vi po­sred­ni, sla­bi, ne­po­u­zda­ni, ne­do­vr­še­ni. Raz­li­ke i slič­no­sti mo­ra­ju se tra­ži­ti u ci­vi­li­za­ci­ji iz ko­je se po­te­klo i u ko­ju se, po­sle iz­dr­ža­ne ka­zne, čo­vek vra­ća.

Za ir­ske te­ro­ri­ste, re­ci­mo, to je an­glo­sak­son­ska ci­vi­li­za­ci­ja re­al­nog ka­pi­ta­li­zma; za me­ne bal­kan­ska ci­vi­li­za­ci­ja re­al­nog so­ci­ja­li­zma. Ti­me ho­ću da ka­žem da sam na ta­kvo po­re­đe­nje pri­nu­đen, da ga, za slu­čaj ne­ke ana­lo­gi­je, ni­sam iz pa­ko­sti tra­žio.

Na­dam se da će­mo do iz­ve­snog za­ključ­ka, zbog ko­jeg se knji­ga pi­še, do­ći. Ima­mo za to gra­đe, vo­lje i raz­lo­ga.

A, bo­ga­mi, i vre­me­na.

Pet­na­est go­di­na je za sva­ki pro­kle­ti za­klju­čak do­volj­no. Pet­na­est go­di­na što ih je pre­su­dom Vr­hov­nog su­da Sr­bi­je u Be­o­gra­du (Do­si­je K-147/49) pred­vi­đe­no za na­še pre­va­spi­ta­nje i pre­mo­de­li­ra­nje u lo­jal­ne gra­đa­ne jed­ne so­ci­ja­li­stič­ke ze­mlje.

Pet­na­est go­di­na je, da­kle, tre­ba­lo da pro­ve­dem me­đu nji­ma. To su za me­ne ta­da u pra­vom smi­slu re­či bi­li oni, ne­po­zna­ta vr­sta lju­di, na ne­zna­noj te­ri­to­ri­ji, pod ne­is­pi­ta­nim uslo­vi­ma ži­vo­ta i sa za­go­net­nim obi­ča­ji­ma. Na­la­zio sam se u aneg­dot­skom po­lo­ža­ju o ko­me nas, tu­ma­če­ći po­teš­ko­će an­tro­po­lo­ga, iz­veš­ta­va pro­fe­sor Ro­ger M. Ke­e­sing s Austra­lij­skog na­ci­o­nal­nog uni­ver­zi­te­ta.

Napomena: R. Ke­e­sing: Cul­tu­ral An­tro­po­logy – a Con­tem­po­rary Per­spec­ti­ve, Holt & Ri­ne­hart & Win­ston, 1976, str. 1.).

U jed­noj is­toč­no­e­vrop­skoj ku­ći oku­pi­lo se za ve­če­rom druš­tvo an­tro­po­lo­ga, me­đu nji­ma i go­spo­din iz Azi­je, ne­vi­čan obi­ča­ji­ma do­ma­ći­na. Poš­to je obed za­vr­šen, do­ma­ći­ca je za­pi­ta­la da li bi ko od go­sti­ju još jeo. Svi su uč­ti­vo od­bi­li. Je­di­ni se ja­vio Azi­jat. Po­sle ne­ko­li­ko re­pe­ti­ci­ja (na ro­bi­ji „re­pe­tea“), i on i do­ma­ći­ca le­ža­li su na po­du, ona u ku­hi­nji i ko­mi od za­mo­ra, on u tr­pe­za­ri­ji i ko­mi od pre­to­va­re­nog sto­ma­ka. Gost je dr­žao da će do­ma­ći­ca nje­go­vo od­bi­ja­nje uze­ti kao uvre­du, do­ma­ći­ca da bi uvre­dlji­va bi­la nje­na ne­spo­sob­nost go­sta do­stoj­no da na­hra­ni. An­tro­po­loš­ki ne­spo­ra­zu­mi oko hra­ne, raz­u­me se, ni­su na ro­bi­ji mo­gu­ći – osim ako ho­će­te „re­pe­te“ pa ga ne do­bi­je­te – ali svi dru­gi je­su, i aneg­do­ta ih pod­ra­zu­me­va.

Ne­ka­da sam hteo da bu­dem is­tra­ži­vač. Uz­bu­đi­va­le su me be­le mr­lje na glo­bu­su, ta­jan­stve­ne cr­ne ru­pe u po­ve­sti hu­ma­ni­te­ta. Pret­po­sta­vljao sam da ih ima još je­di­no na mar­gi­na­ma ci­vi­li­za­ci­je. Žu­deo sam da odem da­le­ko ko­li­ko je po­treb­no i u njih se spu­stim. Ni­sam mi­slio da ću jed­nu od naj­be­ljih – a i naj­cr­njih – upo­zna­ti na do­ma­ku Be­o­gra­da. Da će bi­ti isto ta­ko uz­bu­dlji­va kao za an­tro­po­lo­ga su­sret s ne­po­zna­tim ple­me­nom, iz­gu­blje­nim u ćor­so­ka­ku sve­ta i nje­go­ve isto­ri­je. I da je to su­sret ko­ji obo­ji­ci da­je pra­vo da ka­že­mo:

Ži­ve­li smo me­đu nji­ma.(V deo OVDE)