SKAKAVCI III KNJIGA (IIIdeo)

SKAKAVCI III KNJIGA (III deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010

Na slo­bo­di se do tih Vra­ta ret­ko do­pi­re. I kad se do­pre, ne vi­de se. Pro­sto­ri (i pro­sto­ri­je) u ko­ji­ma pro­vo­di­te ži­vot pu­ni su pred­me­ta, li­ko­va, pri­zo­ra. Sli­ka u svim kom­bi­na­ci­ja­ma. U njih se stal­no ula­zi, iz njih iz­la­zi. Uvek se neš­to zbi­va. Sve to od­vla­či pa­žnju i oki­va je zlat­nim lan­ci­ma spo­red­no­sti. Pro­sto­ri­ja ro­bi­ja­nja je bez lju­di pra­zna. A ni s nji­ma, i kad je naj­i­spu­nje­ni­ja, ni­kad pre­pu­na.

U njoj se za­pa­ža­ju je­di­no zi­do­vi i ta Vra­ta. Vra­ta Vre­me­na. Vre­me po­sta­je vi­dlji­vo kao da je i ono sa­zda­no od ma­te­ri­jal­nih mo­le­ku­la, a ne da je tek ilu­zi­ja uma.



To nas do­vo­di do pi­ta­nja ka­ko ro­bi­ju, ko­joj ne­do­sta­je vre­me, a pa­ra­dok­sal­no se, osim tog vre­me­na, niš­ta bit­no ne od­vi­ja, ka­ko sta­nje za­to­če­niš­tva opi­sa­ti a da se ne bu­de do­sa­dan. Ova knji­ga ni­je fik­ci­ja da ži­vi od umet­nič­ke me­re i vred­no­sti. Njoj je sta­lo da se či­ta. No, na to ne mo­že ra­ču­na­ti ako po­na­vlja ubi­stve­nu mo­no­to­ni­ju ro­bi­ja­nja.

U is­tra­zi je te­ror što ga nad va­ma vr­še do­vo­ljan za sva­ku ozbilj­nu dram­sku rad­nju. Pi­ta­nje ho­će­te li pri­zna­ti ili ne, u re­al­no­sti bru­tal­ne po­li­cij­ske prak­se ret­ko ak­tu­el­no, u lek­ti­ri je do­volj­no da či­ta­o­ca dr­ži bud­nog.

On će vas s per­verz­nom ra­doš­ću i zna­ti­že­ljom lju­bi­te­lja ja­kih sce­na pra­ti­ti u po­drum i ne­će mno­go ha­ja­ti što vas ta­mo pre­bi­ja­ju, sve dok ga dr­ži­te u uz­bu­đe­nju, sve, za­pra­vo, dok ne vi­di da kod isled­ni­ka iz no­ći u noć po­na­vlja­te je­dan isti pro­ces, uvek sa­mo pri­zna­je­te sve što vam se na te­ret sta­vlja. On­da će vas, ve­ro­vat­no, i on u po­drum ba­ci­ti.

Na su­du ra­do­zna­li či­ta­lac, za­jed­no s va­ma, če­ka ka­znu. Be­le­tri­stič­ka za­go­net­ka, ma­kar na su­đe­nji­ma po­sle ra­ta po­neš­to pri­vid­na, još je tu. Po­sle nje, ka­ko je su­mor­no re­kao Gu­ro­vič, bra­ni­telj mi­tro­po­li­ta Ve­ni­ja­mi­na na jed­nom pe­tro­grad­skom pro­ce­su, ne­ma vi­še šta da se ka­že. Go­tov je Ve­ni­ja­min. A go­to­vi ste i vi i va­ša knji­ga.

Pi­sci za­tvor­skih uspo­me­na bi­ra­ju lu­ka­ve pu­te­ve da tam­nič­ku mo­no­to­ni­ju ne po­no­ve knji­žev­nom. Is­po­vest obič­no vo­de oko ne­ke rad­nje. Ma ka­ko la­ba­va i neo­d­re­đe­na, dram­ski ogra­ni­če­na abor­ti­ra­nim ži­vo­tom sve­ta u ko­me se od­vi­ja, po­ma­že ona da se oko nje, kao opilj­ci oko mag­ne­ta, oku­pe kri­tič­ni mo­men­ti ro­bi­ja­nja i jed­no­li­ke sli­ke iz za­tvor­skog ži­vo­ta ko­li­ko-to­li­ko ani­mi­ra­ju. Sta­nov­ni­ci­ma ne­mač­kih lo­go­ra za uniš­te­nje u tom je, auto­bi­o­graf­skom po­gle­du znat­no lak­še. Uvek je u to­ku bi­la ne­ka se­lek­ci­ja, ne­ko raz­dva­ja­nje, bi­ra­nje ho­će li se po­ći Le­vo ili De­sno, a či­nje­ni­ca da je je­dan put vo­dio u tre­nut­nu smrt, a dru­gi smrt iz­ve­sno vre­me od­la­gao, da se, da­kle, sve to de­ša­va­lo u ani­mo­znom di­mu kre­ma­to­ri­jum­skih odža­ka i mu­ci du­šev­nih di­le­ma, do­dat­na je olak­ši­ca za pre­ži­ve­log pi­sca.

I rat­ni za­ro­blje­ni­ci sa svo­jim se­ća­nji­ma ne­ma­ju teš­ko­ća, po­go­to­vu ako, kao En­gle­zi, po­se­du­ju sport­ski lo­vač­ki duh. U sva­kom za­ro­blje­nič­kom lo­go­ru uvek je u to­ku ba­rem tu­ce pa­ra­lel­nih pla­no­va za bek­stvo, ne­ki se tu­nel pod ze­mljom ko­pa. I kad čo­vek či­ta za­ro­blje­nič­ke uspo­me­ne i pra­ti ta sil­na in­ge­ni­o­zna us­pe­la bek­stva, pi­ta se da li je ije­dan sa­ve­znič­ki voj­nik kraj ra­ta do­če­kao u ži­ca­ma. Ili je je­dan broj be­gu­na­ca u pro­pa­gand­ne svr­he u lo­go­re vra­ćen da ga re­gu­lar­nim pu­tem i pred ka­me­ra­ma opet oslo­bo­de. Ru­skim je za­ro­blje­ni­ci­ma bi­lo još lak­še. Oni su iona­ko muč­nom za­ro­blje­niš­tvu mo­gli do­da­ti po de­se­tak go­di­na si­bir­skog lo­go­ra i ta­ko pro­ši­ri­ti pro­stor za dra­mu.

U prav­noj dr­ža­vi lak­še je i ne­vi­ni­ma. Po­sto­ji šan­sa da se nji­ho­va ne­du­žnost na­knad­no do­ka­že, kao što se ne­dav­no de­si­lo s „ir­skom te­ro­ri­stič­kom če­tvor­kom iz Gu­ild­for­da“. (Napomena: Go­di­ne 1974. u Gu­ild­for­du i Wo­ol­wic­hu pod­met­nu­te su bom­be u krč­ma­ma u ko­je su za­la­zi­li bri­tan­ski voj­ni­ci. Za taj zlo­čin če­ti­ri oso­be osu­đe­ne su na vi­še­go­diš­nju ro­bi­ju.

Po­sle sko­ro pet­na­est go­di­na iz­dr­ža­ne ka­zne puš­te­ne su na slo­bo­du, jer je usta­no­vlje­no da im je do­ka­ze kri­vi­ce pod­met­nu­la po­li­ci­ja.) Pa ako se po­vo­dom to­ga na­po­lju neš­to pred­u­zi­ma, či­ta­lac ima naš­ta str­plji­vo da če­ka. Pa­ra­lel­ne rad­nje uvek do­bro do­đu, osim ako se na­po­ri po­ro­di­ce ne okon­ča­ju po­mi­lo­va­njem u tre­nut­ku kad je nji­hov šti­će­nik us­peš­no okon­čao pri­pre­me za bek­stvo i ute­kao.

Mi smo, me­đu­tim, bi­li kri­vi – a i da ni­smo, isto bi nam se hva­ta­lo – na na­šem oslo­bo­đe­nju ni­ko ni­je ra­dio do na­de na­ših ro­di­te­lja, i vre­me­na. Ali ka­ko je i ono bi­lo pro­tiv nas, osta­ja­la je na­da. Po­vrh sve­ga, re­gu­lar­ni ka­zne­no-po­prav­ni do­mo­vi no­ve, dru­ge Ju­go­sla­vi­je, ka­ko im ime ka­že, ni­su bi­li pred­vi­đe­ni za uniš­ta­va­nje lju­di, prem­da su po­ne­kad i to po­sti­za­li, ne­go za nji­ho­vu so­ci­jal­nu i po­li­tič­ku ko­rek­ci­ju.

A ni za do­ma­će ori­gi­nal­no bek­stvo ni­sam čuo, osim ako u us­peš­na bek­stva ne ra­ču­na­te sa­mo­u­bi­stvo.

Za­pi­si iz mr­tvog do­ma pri­ča je o lju­di­ma ko­je je F. M. Do­sto­jev­ski upo­znao u tam­ni­ci ano­nim­ne si­bir­ske gu­ber­ni­je, is­po­vest, da­kle, o dru­gi­ma. O nje­mu sa­mo ko­li­ko su ga ti dru­gi sme­ta­li, iza­zi­va­ju­ći čas nje­go­vu mo­ra­li­stič­ku od­vrat­nost, čas nje­go­vo slo­ven­sko sa­u­češ­će. O dru­gi­ma, s ari­sto­krat­skom od­vrat­noš­ću, ali bez hriš­ćan­ske sa­mi­lo­sti, pi­še i Oskar Wil­de u Ba­la­di o tam­ni­ci Re­a­ding, iz ko­je smo za ovu gla­vu po­zaj­mi­li mo­to.

I Ša­la­mo­vlje­ve Pri­če sa Ko­li­me pri­po­ve­sti su o dru­gi­ma, ali je pri­met­no od­su­stvo i mo­ral­nog su­da i emo­tiv­nog učeš­ća. Ova raz­li­ka u tač­ki po­sma­tra­nja ljud­ske pat­nje od­me­ra­va i du­bi­nu pret­po­stav­ke da je reč o no­voj ka­kvo­ći sta­re hriš­ćan­ske ci­vi­li­za­ci­je ili mo­žda već i o ori­gi­nal­noj an­tro­po­loš­koj vred­no­sti u po­vo­ju. Sol­že­nji­cin će u Ar­hi­pe­la­gu Gu­lag, ana­li­tič­koj en­ci­klo­pe­di­ji si­bir­skih lo­go­ra, vra­ti­ti mo­ral­ni aspekt enig­mi so­vjet­skog Te­ro­ra, ras­hla­đen u auto­kla­vi isto­rič­nog po­gle­da na ko­mu­ni­zam.

Ima se uti­sak da je naj­u­be­dlji­vi­ja te­ma ro­bi­je – osu­đe­nik na su­sed­nom le­ža­ju. (Pr­vu ljud­sku re­al­nost Do­sto­jev­ski opi­su­je re­če­ni­com: „Bio je me­đu nji­ma je­dan ro­bi­jaš ko­ji je naj­vi­še vo­leo da u slo­bod­no vre­me bro­ji ko­lje pa­li­sa­de.“ Ne pi­sac, ne­go ne­ko dru­gi.) I da je ulo­ga pi­sca s uspo­me­na­ma ro­bi­ja­ša do­bro shva­će­na tek ako je, osim u iz­nim­nim tre­nu­ci­ma kri­ze, sa­mo­za­taj­no po­vu­kla u za­le­đe vla­sti­tu sud­bi­nu, te se sta­vi­la u slu­žbu tu­đih ne­sre­ća.

U mom slu­ča­ju ta­kav je de­per­so­na­li­zo­van ugao po­sma­tra­nja još s jed­nog raz­lo­ga ne­mi­no­van. Kad se sve u ob­zir uzme, mo­ja tam­no­va­nja ni­su obi­lo­va­la dra­ma­tič­nim lič­nim do­ži­vlja­ji­ma, prem­da ne mo­gu re­ći da ih uopšte ni­je bi­lo. Ve­ći­na, vred­nih za­pi­sa i ko­men­ta­ra, de­ša­va­hu se pre­da mnom, ne sa mnom, na šta je zbog pri­ro­de de­ša­va­nja bo­lje da se ne ža­lim. Sto­ga je i pre­te­žan deo SLI­KA I POR­TRE­TA IZ ZA­TVOR­SKOG ŽI­VO­TA po­sve­ćen lju­di­ma ko­ji su sa mnom le­ža­li u ka­za­ma­ti­ma KP do­mo­va Srem­ska Mi­tro­vi­ca i Niš. Tek ma­nji, be­zna­čaj­ni­ji, lič­nim is­ku­stvi­ma.

Sa­mo, ne za­va­ra­vaj­mo se. Tu­đa is­ku­stva od lič­nih ni­su na ro­bi­ji ta­ko re­ljef­no raz­dvo­je­na kao na tzv. slo­bo­di. Kad na­po­lju, na uli­ci, vi­di­te ka­ko po­li­ci­ja od­vo­di va­šeg su­gra­đa­ni­na, mo­že­te bi­ti si­gur­ni da ne­će od­ve­sti i vas. Da ste bez­bed­ni, osim ako s uhap­še­nim ni­ste obi­ja­li rad­nju ili uče­stvo­va­li u an­ti­dr­žav­nim de­mon­stra­ci­ja­ma. Kad se od­vo­di ne­ko iz za­tvor­skog kru­ga, u ta­ko neš­to ne mo­že­te bi­ti si­gur­ni. Ili će vas od­ve­de­ni ot­ku­ca­ti, ili će­te, i bez to­ga, po dik­ta­tu po­li­cij­ske pro­ce­du­re, po­sle nje­ga, na istu te­mu, i vi bi­ti sa­slu­ša­va­ni.

Kad na­po­lju, na tzv. slo­bo­di, po­kra­du va­šeg kom­ši­ju, mo­že­te sa­u­če­stvo­va­ti, ali u ne­u­god­nim po­sle­di­ca­ma kra­đe ne uče­stvu­je­te. Od nje lič­no ne tr­pi­te. Po­sle­di­ce su pot­pu­no u kom­ši­ji­nom do­me­nu. Kad u za­tvo­ru opljač­ka­ju ro­bi­ja­ša iz va­še so­be, i vi ste oro­blje­ni, pro­kri­jum­ča­re­ni nož i va­ma je slu­žio. Ako ste na tzv. slo­bo­di glad­ni, po­red vas mo­že o to­me bri­nu­ti po­ro­di­ca, so­ci­jal­no osi­gu­ra­nje, do­bro­tvor­no druš­tvo ili opo­zi­ci­o­na stran­ka – ako eg­zi­sti­ra – ko­ja pu­tem va­še osob­ne ne­vo­lje, da­ju­ći joj uni­ver­za­lan ka­rak­ter, sme­ra na vlast da do­đe, a po­tom na vas prompt­no za­bo­ra­vi.

Glad u za­tvo­ru naj­češ­će je opšta i od nje se ne mo­že­te sa­ču­va­ti ti­me što će­te svoj pa­ket glo­da­ti no­ću is­pod će­be­ta. Kad na­po­lju, na tzv. slo­bo­di, ne­ko iz­vr­ši sa­mo­u­bi­stvo, ne po­miš­lja­te na svo­je. U za­tvo­ru mi­sli­te. Ne­snoš­lji­ve okol­no­sti u ko­ji­ma ste sa sa­mo­u­bi­com ži­ve­li iste su – je­di­no je pi­ta­nje vre­me­na kad će i va­ma do­ja­di­ti –
a na­po­lju su uvek raz­li­či­te, naj­češ­će ne­po­zna­te ili ire­le­vant­ne.

Ukrat­ko, bo­lest na tzv. slo­bo­di epi­de­mi­ja je u za­tvo­ru. Jer ov­de je sve, ne­sre­ća po­go­to­vu – za­jed­nič­ko do­bro. Za­to su sve tu­đe ro­bi­jaš­ke uspo­me­ne i mo­je, ili bi mo­je mo­gle bi­ti, svi tu­đi tam­nič­ki do­ži­vlja­ji mo­ji, ili bi mo­ji mo­gli bi­ti, sve tu­đe za­tvo­re­nič­ke pat­nje mo­je, ili bi mo­je mo­gle bi­ti.(IV deo OVDE)