SKAKAVCI III KNJIGA (VIIIdeo)

SKAKAVCI III KNJIGA (VIII DEO)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010

Ma­la en­ci­klo­pe­di­ja tam­no­va­nja u do­ba Ra­zu­ma

Naj­ra­ni­ji ob­lik ko­lek­tiv­ne izo­la­ci­je kri­va­ca u mo­der­nom vre­me­nu je­ste pri­sil­no tran­spor­to­va­nje u ka­zne­ne pre­ko­mor­ske ko­lo­ni­je, gde će ve­ći­na pre­ži­ve­lih za­to­če­nje za­u­vek osta­ti, da­ju­ći da­nas bo­ga­tim, ugled­nim kon­ti­nen­ti­ma s one stra­ne ve­li­kih oke­a­na mut­no euge­nič­ko po­re­klo. Bio je to, za­pra­vo, upr­kos di­vot­nom Ha­be­as Cor­pu­su, vid pri­nud­ne ko­lo­ni­za­ci­je te­ri­to­ri­ja ko­je, na spon­tan na­čin, zdra­va pa­met ni­kad ne bi na­se­li­la. S dru­ge stra­ne, to je do iz­ve­sne me­re sni­ža­va­lo do­ma­će so­ci­jal­ne ten­zi­je, di­na­mi­zi­ra­ne in­du­strij­skom re­vo­lu­ci­jom i pa­u­pe­ri­za­ci­jom grad­skog sta­nov­niš­tva.

Sve do XIX ve­ka En­gle­ska je do­ma­će ka­žnje­ni­ke („iz­u­zet­ke“ od Ha­be­as Cor­pu­sa) pre­vo­zi­la u Se­ver­nu Ame­ri­ku i Austra­li­ju. (Od Ra­ta za ne­za­vi­snost Ame­ri­ka od­bi­ja da ih pri­ma, a Austra­li­ja od 1857.) Fran­cu­ska je u te svr­he ko­ri­sti­la No­vu Ca­le­do­ni­ju u Afri­ci i Gu­i­a­nu u Ju­žnoj Ame­ri­ci. Im­pe­ri­jal­na i bolj­še­vič­ka Ru­si­ja – Si­bir. Je­dan od po­sled­njih osta­ta­ka ta­kvog „dis­tant­nog si­ste­ma“ bio je naš Go­li otok.



U me­đu­vre­me­nu, za­tvo­ri, ap­sa­ne i ka­za­ma­ti du­go se ko­ri­ste is­klju­či­vo kao tran­zit­ne izo­la­ci­je gde kri­mi­nal­ci če­ka­ju na su­đe­nje. Tek to­kom XVI­II ve­ka Evro­pa do­bi­ja pr­ve tam­ni­ce u ko­ji­ma se ka­zna za­to­če­nja iz­dr­ža­va.

Još dav­ne 1711, tro­go­diš­nji je za­tvor mak­si­mum ko­ji vas je če­kao, a u SAD, da­nas, on je – vi­še­stru­ka do­ži­vot­na ro­bi­ja! Po­vrh sve­ga, zva­nič­na pra­vi­la gro­fo­vij­skih za­tvo­ra u En­gle­skoj odre­đi­va­la su 1731. da:

1. Za­tvo­re­nik mo­že sam da bi­ra krč­mu iz ko­je že­li da mu slu­že pi­vo.

2. Ako ga od tam­ni­ča­ra ku­pu­je, mo­ra ono bi­ti pro­da­va­no u za­pe­ča­će­nim ću­po­vi­ma.

Po­sle to­ga za­bra­na da u za­tvo­ru dr­ži­te pse i ga­ji­te go­lu­bo­ve ni­je iz­gle­da­la ta­ko ne­čo­več­na.

U du­goj i slav­noj po­ve­sti ljud­skog za­to­če­nja naj­po­zna­ti­je ro­bi­jaš­ni­ce su pret­hod­ni­ce sa­vre­me­nih ka­za­ma­ta – Ghent Ho­u­se of Cor­rec­tion. Vi­di se da su eufe­mi­zmi i on­da bi­li u mo­di. Iz­raz „Ku­ća za po­prav­ku“ – si­no­nim za da­naš­nji ka­zne­no-po­prav­ni dom – tre­ba­lo je da pro­sve­će­nu vik­to­ri­jan­sku pu­bli­ku, udob­no smeš­te­nu u pr­vom luk­su­znom va­go­nu in­du­strij­ske re­vo­lu­ci­je, uve­ri u svr­hu zad­njeg mar­ve­nog fur­go­na, ko­ja se u tom mi­mi­krič­nom za­tvo­ru ma­lo ili ni­ma­lo ose­ća­la.

Ako je pro­le­ta­ri­jat XX ve­ka u bo­ga­tim bur­žu­ji­ma na­šao po­treb­ne na­rod­ne ne­pri­ja­te­lje i „koč­ni­ce opšteg na­pret­ka“, od či­je će li­kvi­da­ci­je ži­ve­ti nje­go­vo ose­ća­nje za pra­vič­nost, bur­žo­a­zi­ja ih je vek ra­ni­je naš­la u za­kon­skoj li­kvi­da­ci­ji si­ro­ti­nje (ne i si­ro­maš­tva), „kli­pa u toč­ko­vi­ma“ gra­đan­skog pro­gre­sa. Po­jam kri­mi­na­la pro­ši­ren je da ob­u­hva­ti i one ko­ji niš­ta zlo ni­su ura­di­li, osim što, usled sta­ro­sti, bo­le­sti, ne­mo­ći, ne­spo­sob­no­sti, ne­sreć­nog sti­ca­ja okol­no­sti ili pri­nud­ne ne­za­po­sle­no­sti, niš­ta do­bro ni­su ka­dri ni da či­ne. Za to se 1834. po­sta­rao Amand­man Za­ko­na o si­ro­ti­nji, ko­ji se sma­tra „fun­da­men­tal­nim do­ku­men­tom vik­to­ri­jan­stva“, va­ri­jan­te gra­đan­ske dok­tri­ne ko­ju da­nas ta­ko us­peš­no re­sta­u­ri­še no­vi bri­tan­ski kon­zer­va­ti­vi­zam.

Nje­gov je cilj da gra­do­ve, pre sve­ga, oslo­bo­di svih onih ko­ji „ne sto­je na svo­jim no­ga­ma“, ne sle­de, da­kle, te­ku­će vik­to­ri­jan­ske ide­a­le.

(Napomena: U Ru­si­ji, na­kon 1917, ova se teh­ni­ka čiš­će­nja so­ci­jal­no ne­po­ćud­nih po­na­vlja. U kon­clo­go­re od­la­ze i lju­di či­ja je je­di­na kri­vi­ca u tre­nut­noj ne­za­po­sle­no­sti. To po­ga­đa i biv­še ro­bi­ja­še. Oni su iz lo­go­ra puš­ta­ni, ali se bez do­puš­te­nja vla­sti ni­su mo­gli za­po­sli­ti, te, ka­ko za­po­sle­ni ni­su i ne sle­de „te­ku­će ide­a­le re­vo­lu­ci­o­nar­nog druš­tva“, opet su u ži­ce vra­ća­ni.)

Ta­kvi „bes­pri­zor­ni“ sla­ti su u Ho­u­se of Cor­rec­tion i za­poš­lja­va­ni u za­vod­skim ra­di­o­ni­ca­ma. Ži­vot u nji­ma ma­lo se raz­li­ko­vao od ži­vo­ta u ka­sni­jim re­gu­lar­nim tam­ni­ca­ma Im­pe­ri­je. Mu­že­vi od že­na, a ove od de­ce, ri­go­ro­zno su se­pa­ri­ra­ni, či­me se, us­put, sma­nji­vao pa­u­per­ski na­ta­li­tet. Pa ako se, pri di­je­tal­nom obe­du, i na­đu za istim za­vod­skim sto­lom, za­bra­nje­no im je bi­lo da ko­mu­ni­ci­ra­ju, jer se je­sti mo­ra­lo u ti­ši­ni.

(Napomena: Kel­low Che­sney, The Vic­to­rian Un­der­world, Tem­ple Smith, Lon­don 1970, str. 14–26. Či­nim ne­hriš­ćan­sko pri­zna­nje i ka­da bi me, u be­di, pi­ta­li šta bi­ram, da hra­nu za­slu­žim tra­pi­stič­kim ću­ta­njem ili da za sva­ku ko­ri­cu hle­ba, kao u Ame­ri­ci, na go­zba­ma Voj­ske spa­sa, pe­vam po­bo­žne him­ne, iza­brao bih – muk.)

U po­se­tu su sme­li pri­ma­ti je­di­no naj­bli­že ro­đa­ke, uvek u pri­su­stvu nad­zor­ne slu­žbe. Spa­va­li su u za­jed­nič­kim, pre­na­tr­pa­nim, ne­hi­gi­jen­skim pro­sto­ri­ja­ma – pa ipak, udob­ni­je ne­go mi 1949. – po­de­lje­ni je­di­no po kri­te­ri­ju­mu po­la i sta­ro­sti. Za muš­ku si­ro­ti­nju naj­po­de­sni­ji je rad bio tu­ca­nje ka­me­na ili okre­ta­nje ruč­nih mli­no­va. Di­sci­plin­ske ka­zne uklju­či­va­le su ši­ba­nje i di­je­tu. Ba­ti­na­nje je bo­le­lo. Di­je­ta je ma­nje po­ga­đa­la. Na za­tvor­skoj ste di­je­ti već bi­li. Ho­će­te li do­bi­ti spla­či­nu ili je ne­će­te do­bi­ti, u sto­ma­ku ni­je pred­sta­vlja­lo ne­pre­mo­sti­vu raz­li­ku. S dru­ge stra­ne, krat­ke vas ba­ti­ne ni­su ubi­ja­le; du­ga di­je­ta, re­dov­na i ka­zne­na, je­ste.

Od ova­kvih Do­mo­va do Tam­ni­ca sa­mo je ko­rak. Čak ni ime ni­je mo­ra­lo da se me­nja. Ne­mo­gu­ći uslo­vi za ži­vot, što ih je John Ho­ward, biv­ši glav­ni še­rif Bed­for­dshi­rea i autor re­vo­lu­ci­o­nar­ne pe­no­loš­ke knji­ge The Sta­te of the Pri­sons in En­gland and Wales

(Napomena: Ho­ward je u ovom kla­sič­nom de­lu iz pe­no­lo­gi­je sa­ve­to­vao re­for­me od ko­jih su go­to­vo sve une­te u sa­vre­me­ne ka­zne­ne si­ste­me: osi­gu­ra­nje stal­nog bu­dže­ta za iz­dr­ža­va­nje ka­žnje­ni­ka, hi­gi­jen­ski sob­ni smeš­taj uz se­pa­ra­ci­ju že­na od muš­ka­ra­ca, kla­si­fi­ko­va­nje za­tvo­re­ni­ka po kri­vič­nim ka­te­go­ri­ja­ma, uvo­đe­nje ko­ri­snog ra­da, uki­da­nje sva­ke nov­ča­ne na­kna­de od za­tvo­re­ni­ka i pro­hi­bi­ci­ja (že­sto­kih!) pi­ća.)

opi­sao, kao re­zul­tat vi­še­go­diš­njeg pu­to­va­nja kroz bri­tan­ski i evrop­ski ka­zne­ni si­stem, iza­zvao je Jav­nu in­ter­ven­ci­ju naj­o­bra­zo­va­ni­jih du­ho­va do­ba – Mon­te­squ­i­ea, Vol­ta­i­rea, Tho­ma­sa Pa­i­na, Di­de­ro­ta, Ada­ma Smit­ha, Bent­ha­ma, pa naj­zad do­veo do re­for­mi­sa­nja tam­ni­ca.

Do­spe­smo ta­ko do dva opšta si­ste­ma iz­dr­ža­va­nja ka­zne li­še­nja slo­bo­de sa nji­ho­vim re­kom­bi­no­va­njem va­ri­je­te­ti­ma, od ko­jih ne­ki ne pri­pa­da­ju ni jed­nom, ni dru­gom, već mor­bid­nom iz­o­pa­če­nju sva­kog ljud­skog si­ste­ma. Pr­vi, se­pa­rat­ni, na­zvan je pen­sil­va­nij­skim, dru­gi, ko­lek­tiv­ni, ir­skim.

Po pr­vom, ro­bi­ju iz­dr­ža­va­te u sa­mi­ci, po dru­gom – u skup­noj so­bi. Uzo­ran pri­mer se­pa­rat­nog si­ste­ma je­ste ka­zni­o­ni­ca u Che­rry Hil­lu u Phi­la­delp­hi­ji, otvo­re­na 1829. Se­dam ka­me­nih blo­ko­va, u ob­li­ku pa­o­ka na toč­ku, zra­ka­sto se ši­re od kon­trol­ne ro­tun­de sa stra­žom. Duž njih se re­đa­ju će­li­je ve­li­či­ne 12x7½x16 sto­pa, sva­ka s her­me­tič­ki izo­lo­va­nim dvo­riš­tem za šet­nju. Sa­mo­ća je za­ga­ran­to­va­na, ali, pri­zna­će­mo, i iz­ve­sna pri­vat­nost. Ne zna se, me­đu­tim – zaš­to, u ko­ju svr­hu?

Jer, pri­vat­nost, ako je sa­mi ne bi­ra­te, a na­tu­re­na vas spuš­ta na dno po­no­ra pot­pu­ne, ere­mit­ske usa­mlje­no­sti, li­še­ne i lju­di i bo­ga, ni­je oslo­bo­đe­nje ne­go naj­cr­nji te­ror. Da ne­u­tra­li­še sa­mo­ću i po­mog­ne za­tvo­re­ni­ku, ili eli­mi­ni­še pri­vat­nost i za­tvo­re­ni­ku od­mog­ne – kod pro­fe­si­o­nal­nih hu­ma­ni­sta to ni­kad ni­je sa­svim ja­sno – Je­remy Bent­ham je de­ze­ni­rao pa­nop­ti­con, uzor­nu ro­bi­jaš­ni­cu pen­sil­va­nij­skog ti­pa, či­ji je mo­del Sta­te­vil­le u dr­ža­vi Il­li­no­is. Re­šet­kom za­tvo­re­ne sa­mi­ce na­ni­za­ne su u kru­gu ha­le i su­o­če­ne sa sta­kle­nom stra­žar­skom ro­tun­dom u sre­di­ni. I sa­mi ste i ni­ste. Vi­di­te sa­o­su­đe­ni­ke. Mo­že­te s nji­ma i raz­go­va­ra­ti. Mo­že­te, na­i­me, ako ste do­volj­no veš­ti da vas ne uhva­te ili do­volj­no ja­ki da ka­znu za pre­kr­šaj di­sci­pli­ne pod­ne­se­te.

Ali je sva­ke pri­vat­no­sti ne­sta­lo. Kao na dla­nu ste, i sva­ki je vaš po­kret stro­go nad­zi­ran. Za­tvor Auburn u New Yor­ku imao je sa­mi­ce se­dam sto­pa du­ži­ne, tri i po ši­ri­ne, po­re­đa­ne duž obe stra­ne ko­ri­do­ra. Ako se za pro­seč­nu du­ži­nu ljud­skog te­la uzme me­ra od pet do šest sto­pa, a za ši­ri­nu jed­na i po, ova­kva će­li­ja pre li­či na neš­to udob­ni­ji mr­tvač­ki san­duk ne­go na so­bu za ži­vot.

Je­dan od ra­nih pri­me­ra­ka za­tvo­ra se­pa­rat­nog si­ste­ma je­ste Re­a­ding – me­sto ro­bi­ja­nja Oska­ra Wil­dea – iz­gra­đen 1844. u ob­li­ku tro­sprat­nog kr­sta, kroz či­je kra­ke, od nje­go­ve pro­ši­re­ne hi­ja­zme, na če­ti­ri stra­ne, te­če vi­so­ko­strop­na šu­plji­na cen­tral­nog hod­ni­ka s boč­nim ni­zom će­li­ja-sa­mi­ca ko­je iz­la­ze na uske ga­le­ri­je, po­ve­za­ne vi­se­ćim mo­sto­vi­ma. Ve­li­či­na će­li­ja je 13x7x10 sto­pa, pod od cr­ve­nih i cr­nih plo­či­ca, a zi­do­vi od be­lo okre­če­ne ci­gle. Vra­ta su od ja­kog dr­ve­ta, oja­ča­nog gvo­zde­nim pre­ča­ga­ma, sa sta­kle­nom špi­jun­kom i po­kret­nim tra­pom (šu­be­rom) za pri­ma­nje hra­ne. Sve­tlost do­la­zi s dva uska, vi­so­ko po­sta­vlje­na i re­šet­ka­ma zaš­ti­će­na pro­zo­ra.

Veš­tač­ko osve­tlje­nje je ga­sno. Sva­ka će­li­ja ima ba­kar­ni umi­va­o­nik i pod­ni WC, za ko­ga moj in­for­ma­tor, g. Pe­ter So­ut­her­ton, ve­li da „ža­lo­sno ne­do­sta­je ve­ći­ni mo­der­nih ro­bi­jaš­ni­ca“, uklju­ču­ju­ći i Srem­sku Mi­tro­vi­cu. Na­meš­taj se sa­sto­ji od sto­la, sto­li­ce, po­li­ce i vi­se­ćeg kre­ve­ta, ka­sni­je za­me­nje­nog pod­nim. Kuć­ni dnev­ni red je, ta­ko­đe, kraj­nje prost i ne oba­zi­re se, osim ne­de­ljom i pra­zni­ci­ma, ni na dan, ni na se­zo­nu: (Napomena: P. So­ut­her­ton, The Story of a Pri­son, Osprey, 1975, str. 74–75)

5.30 – Usta­ja­nje slu­žbe­ni­ka.

6.00 – Usta­ja­nje za­tvo­re­ni­ka. Obla­če­nje, na­meš­ta­nje kre­ve­ta, pra­nje. Ot­klju­ča­va­nje da se oči­ste će­li­je i ko­ri­do­ri.

8.00 – Do­ru­čak.

9.00 – Skup u ho­lu za in­spek­ci­ju.

9.10 – Zvo­no za ka­pe­lu. Žen­ski za­tvo­re­ni­ci ula­ze na pred­nja vra­ta i ste­pe­niš­tem D kri­la; muš­ki za­tvo­re­ni­ci si­la­ze s gor­njih ga­le­ri­ja.

10.00 – Po­vra­tak u će­li­je na rad. Le­kar­ski pre­gled pri­ja­vlje­nih.

12.00 – Ru­čak. Uprav­ni­kov obi­la­zak će­li­ja.

12.30 – Na­sta­vak ra­da. Za­tvo­re­ni­ci po gru­pa­ma ima­ju jed­no­sat­nu šet­nju.

18.00 – Ve­če­ra.

19.30 – Sa­ku­plja­nje ala­ta i gra­đe za rad.

19.45 – Pri­pre­ma­nje za­tvo­re­ni­ka za spa­va­nje. Iz­no­še­nje ode­će iz će­li­je.

20.00 – Spa­va­nje.

Ir­ski si­stem, prem­da se po­re­klom na­do­ve­zu­je na ru­pe u ze­mlji, gde se lju­di spuš­ta­ju ko­nop­ci­ma, ka­sni­jeg je da­tu­ma i od­sli­ka­va na­pre­dak u shva­ta­nju svr­he ka­zne, ali u na­šoj in­ter­pre­ta­ci­ji, iz go­di­ne 1949, na­pre­dak po­sta­je sum­njiv ako u so­bu za de­set lju­di str­pa­te dve sto­ti­ne i oče­ku­je­te da im bu­de ugod­no. Tvr­di se da je ovaj si­stem po­sle­di­ca pro­sve­će­no­sti. Ne spo­rim, sa­mo se pro­sve­će­nost ov­de sum­nji­vo po­du­da­ra s te­žnjom za efi­ka­snoš­ću mo­der­nog druš­tva. Eko­no­mič­nost je sa­stav­ni deo efi­ka­sno­sti, a ko­lek­tiv­ni na­čin iz­dr­ža­va­nja ka­zne zna­čaj­no sma­nju­je tam­nič­ki pro­stor po gla­vi osu­đe­ni­ka.

Sto­ga je ir­ski mo­del u opštoj upo­tre­bi u svim so­ci­ja­li­stič­kim ze­mlja­ma, gde je za­tvor­ska po­pu­la­ci­ja ne­u­po­re­di­vo ve­ća od one u de­mo­krat­skim, a sa­mi­ce se ko­ri­ste sa­mo za eks­klu­ziv­ne go­ste. Ar­hi­tek­tu­ra ka­za­ma­ta ovog mo­de­la jed­no­stav­ni­ja je od pen­sil­va­nij­skog, no i ona ima svo­je gra­di­telj­ske bi­se­re. Je­dan me­đu nji­ma je Ca­stro­va La Ca­ba­na u ha­van­skoj lu­ci, ko­ju su Špan­ci po­di­gli pre dve­sta go­di­na. Dvo­riš­te gle­da na ga­le­ras, luč­ne ga­le­ri­je, s obe stra­ne otvo­re­ne i zaš­ti­će­ne gvo­zde­nim re­šet­ka­ma. (Napomena: Uspo­me­ne iz ku­ban­skog za­tvo­ra Ar­man­da Val­la­da­re­sa, iz­da­la ih je ku­ća Ha­mish Ha­mil­ton, u Lon­do­nu, god. 1986, pod na­slo­vom Aga­inst all ho­pe (Pro­tiv sva­ke na­de).

Pa ipak, mor­fo­lo­gi­ja „oni­rič­kog pro­sto­ra rop­stva“ ma­lo se od dav­nih da­na pro­me­ni­la. Iz­me­đu ru­pe u ze­mlji, po­kri­ve­ne iz­u­krš­ta­nim de­bli­ma, u ko­ju su pro­to­na­ro­di spuš­ta­li svo­je kriv­ce, i ele­gant­ne, so­fi­sti­ci­ra­ne će­li­je grad­skog za­tvo­ra u sa­vre­me­nom Stoc­khol­mu, gde je bo­ja zi­do­va pri­la­go­đe­na lič­nom uku­su ro­bi­ja­ša, a pro­sto­ri­ja li­či na so­be u va­šoj ku­ći, ve­li­ka je raz­li­ka u po­je­di­no­sti­ma, no nje je ma­lo u onom bit­nom – ogra­ni­če­nju slo­bo­de što ga pod­ra­zu­me­va.

Za­tvor­ske ru­pe du­go su pod ze­mljom osta­le, po­dra­ža­va­ju­ći ja­mu u ko­ju su bra­ća ba­ci­la he­brej­skog pa­tri­jar­ha Jo­si­fa i ta­ko usta­no­vi­la, po­sle ede­na, dru­gi pro­to­tip bi­blij­ske tam­ni­ce. Pod­ze­mlje, u ge­o­graf­skoj i sim­bo­lič­noj bli­zi­ni pa­kla, ne­ma sum­nje, naj­pri­klad­ni­je je me­sto za is­paš­ta­nje gre­ho­va. Sa­mo je eks­plo­zi­ja hu­ma­ne po­pu­la­ci­je, a s njom i de­li­kven­ci­je, mo­gla i mo­ra­la iz­ba­ci­ti za­tvo­re i na po­vr­ši­nu ze­mlje. Do­le se vi­še, jed­no­stav­no, ni­je mo­glo sta­ti. Za­jed­no sa ci­vi­li­za­ci­jom, uvis, ne­bu, ra­stu i za­tvo­ri.

Ali je pa­ra­dok­sal­no da se upra­vo u na­šem ve­ku, sto­le­ću ne­bo­de­ra, nji­hov ver­ti­ka­lan rast kom­bi­nu­je s ho­ri­zon­tal­nim ši­re­njem, pa en­gle­ski kon­cen­tra­ci­o­ni lo­go­ri iz Bur­skog ra­ta, ne­mač­ki la­ge­ri za uniš­te­nje i si­bir­ski ro­bi­jaš­ki ar­hi­pe­lag, za­tvor­sku ci­vi­li­za­ci­ju, ako po­sto­ji, vra­ća­ju na sa­me po­čet­ke, ka­da su pr­vi ljud­ski su­žnji, pod ime­nom rat­nih za­ro­blje­ni­ka, dr­ža­ni pod otvo­re­nim ne­bom.(IX deo OVDE)