Thursday, October 27, 2011

Englezi i mi

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

82. En­gle­zi i mi u ra­lja­ma ti­gra

Već mi je otu­žna pri­ča o en­gle­skoj hlad­no­krv­no­sti u kri­za­ma, o an­glo­sak­son­skoj sa­bra­no­sti i slo­ven­skoj ras­tre­se­no­sti, o nji­ho­voj re­a­li­stič­no­sti a na­šim me­se­čar­skim pre­u­ve­li­ča­va­nji­ma, o nji­ho­voj ne­po­ko­le­blji­voj mir­no­ći a na­šim hi­ste­rič­nim uz­bu­đe­nji­ma. Pri­ča je, me­đu­tim, u gra­ni­ca­ma sva­ke sa­ka­te ge­ne­ra­li­za­ci­je, isti­ni­ta. Le­gen­da po­sta­je tek kad se od Sr­bi­na oče­ku­je da u ti­gro­vim če­lju­sti­ma ku­ka, a od En­gle­za da sa­bra­no de­lje ko­lac ko­ji će mu me­đu zu­be ugla­vi­ti i pri to­me zvi­ždi Bo­že, ču­vaj kra­lji­cu.

Ne ve­ruj­te pri­či! U ra­lja­ma ti­gra svi smo jed­na­ki, osim što En­gle­zi, svet­ski lov­ci, za ti­gro­ve ima­ju vi­še raz­u­me­va­nja ne­go za nas. Ali ve­ruj­te da je ad­mi­ral Nel­son, ra­njen u bi­ci kod Tra­fal­ga­ra, umi­ru­ći re­kao ađu­tan­tu: „Po­lju­bi me, Hardy“, prem­da epi­zo­da vi­še go­vo­ri o ad­mi­ra­lo­vim bi­zar­nim sklo­no­sti­ma ne­go o en­gle­skoj hlad­no­krv­no­sti.

200244641-001



Ono što je En­glez u ži­vo­tu, En­gle­ska je u isto­ri­ji. Nje­na je isto­ri­ja zbor­nik na­sto­ja­nja da se ra­zum po sva­ku ce­nu sa­ču­va. Ako se pri to­me spa­su te­ri­to­ri­ja i obraz, uto­li­ko bo­lje. Ako ne, ču­va se te­ri­to­ri­ja, a obraz upu­ću­je da za­do­vo­lje­nje po­tra­ži na dru­goj stra­ni.

U en­gle­skoj po­ve­sti mor­bid­nih, sa­mo­u­bi­lač­kih, lu­na­tič­nih „ko­sov­skih“ ge­sto­va ma­lo ima. Sa­mo su jed­nom, u Krim­skom ra­tu s Ru­si­ma, pre­zrev­ši voj­nu na­u­ku, ko­nja­ni­ci bri­tan­ske la­ke bri­ga­de ju­ri­ša­li na to­pov­ske kar­te­če, od če­ga su pro­fi­ti­ra­le je­di­no ro­do­lju­bi­va po­e­zi­ja i voj­ni pri­ruč­nik oma­ša­ka. Sa­mo se jed­nom bri­tan­ski gre­na­di­ri u iz­gu­blje­nom po­lo­ža­ju ni­su pre­da­li, ali se rat vo­dio u Afri­ci, pa je upor­nost shva­tlji­va.

Za 20 go­di­na bo­rav­ka sa­mo sam dva pu­ta Ostr­vlja­ne vi­deo une­zve­re­ne, u sta­nju ko­je je kod nas hro­nič­no. Pr­vi put kad je tre­ba­lo ući u Evro­pu, dru­gi kad je s Fal­klan­da va­lja­lo iza­ći. U Evro­pu su uš­li, za šta se ka­ju; s Fal­klan­da izaš­li ni­su, za šta za ka­ja­nje ima vre­me­na. Po­sto­je, do­du­še, ogra­ni­če­na uz­bu­đe­nja ko­ja se ti­ču po­je­di­nih En­gle­za, osta­vlja­ju­ći ve­ći­nu uspa­va­nu. Kad štraj­ku­ju ru­da­ri, oni se i uz­bu­đu­ju. Ni­poš­to ban­ka­ri, vla­da po­go­to­vo.

Naj­zad sam shva­tio da je Bri­ta­ni­ja do­sad­na ze­mlja, za raz­li­ku od mo­je i nje­ne ne­is­crp­ne di­na­mi­ke u pro­iz­vod­nji pro­me­na, kri­za, ne­vo­lja i pri­vre­me­nih re­še­nja, ko­ja se po­ka­žu traj­no po­greš­nim. Ali, i da je upra­vo ta mo­no­to­ni­ja do­ga­đa­nja naj­ve­ća vr­li­na ostrv­skog ži­vo­ta. Ov­de je ne­mo­gu­će le­ći s jed­nom vla­dom, a usta­ti pod dru­gom. Ne­mo­gu­će je za­spa­ti živ a pro­bu­di­ti se mr­tav, osim ako sta­nu­je­te po­red ka­sar­ne, ka­da se, za­hva­lju­ju­ći ir­skim bom­ba­ma, uopšte ne bu­di­te. Pro­me­na ne­ma. Me­nja­ju se da­tu­mi, i ber­zan­ski iz­veš­ta­ji. Sve osta­lo sto­ji. (Muž se vra­ća s Kon­ti­nen­ta i pi­ta že­nu ka­kvo je bi­lo le­to. Ne znam, od­go­va­ra ona, bi­la sam u bi­o­sko­pu.)

Ali vra­ti­mo se en­gle­skoj hlad­no­krv­no­sti i bla­go­slo­ve­noj do­sa­di u ko­joj ona uta­pa ži­vot. Ov­de mo­ram oda­ti pri­zna­nje so­ci­ja­li­sti­ma. Nji­ho­ve su krat­ke bur­ne vla­da­vi­ne oži­vlja­va­le mr­tvu, hi­ber­ni­zi­ra­nu do­ma­ću po­li­ti­ku bes­kraj­nim štraj­ko­vi­ma, sva­đa­ma, omaš­ka­ma, ne­mi­ri­ma, ra­sip­noš­ću, di­le­ma­ma i opštom kon­fu­zi­jom ci­lje­va, ko­jih je mo­no­lit­na, jed­no­smer­na, efi­ka­sna, prag­ma­tič­na i škr­ta, a iz­nad sve­ga do­sad­na to­ri­jev­ska ad­mi­ni­stra­ci­ja li­še­na. To je pro­fe­si­o­nal­ni raz­log što za so­ci­ja­li­sti­ma ža­lim, jer lič­nog ne­mam.

To je ta­ko­đe raz­log što sam od­lu­čio da, no­šen no­stal­gi­jom, u na­red­nim emi­si­ja­ma le­vi­ča­re na vla­sti pro­na­đem ne­gde dru­gde – jer će se ov­de na njih još po­du­že če­ka­ti. Za ko­men­ta­to­ra ko­ji od no­vo­sti ži­vi ne­ma niš­ta go­re no kad se vest o ze­mljo­tre­su po­ka­že po­greš­nom. Po­go­to­vo kad shva­ti da se ka­ta­stro­fa u do­gled­no vre­me ne pred­vi­đa.

Uz­bu­đe­nja se oče­ku­ju tek oko 1992. go­di­ne, kad će se de­ba­to­va­ti o no­vom iz­gle­du Evrop­ske za­jed­ni­ce, pra­ro­di­telj­ke Udru­že­nih Dr­ža­va Evro­pe, i po­no­vo po­sta­vi­ti pi­ta­nje šta će En­gle­zi u mi­ru me­đu na­ro­di­ma od či­jih su ra­to­va to­li­ko du­go ta­ko do­bro ži­ve­li. U me­đu­vre­me­nu, ov­de se niš­ta ne­će de­ša­va­ti.

Iz­veš­ta­va­ti re­pu­bli­ku u ko­joj se pred­sed­nik me­nja sva­ke go­di­ne o pri­no­va­ma kra­ljev­skog vr­ta u ko­me se na sme­nu če­ka de­ce­ni­ja­ma, gra­đa­ne jed­no­par­tij­skog pro­le­ter­skog ide­a­la o sva­đa­ma u par­la­men­tu vi­še­par­tij­ske bur­žo­a­ske pred­ra­su­de, pri­ča­ti o oži­vlja­va­nju pro­iz­vod­nje ro­be oni­ma ko­ji us­peš­no pro­iz­vo­de je­di­no greš­ke, uve­ra­va­ti Ži­vo­ra­da da, po­red isti­ne s ko­jom je od­ra­stao i po­stao „Ne­ko“, eg­zi­sti­ra­ju i dru­ge s ko­ji­ma se ta­ko­đe ži­vi, ali gde bi on bio „Ni­ko“ – ne­ma smi­sla.

Za­to ću za­mi­sli­ti da se ne obra­ćam va­ma, ko­ji sve ovo zna­te bo­lje od me­ne, ne­go En­gle­zu ko­ji ne zna niš­ta, pa i vi­še od to­ga – ne­će niš­ta da zna. Po­ku­ša­ću mu ob­ja­sni­ti šta se kod nas zbi­va, i ka­ko je to bi­ti u ra­lja­ma ti­gra, ko­ga eufe­mi­stič­ki zo­ve­mo – kri­zom, a pro­tiv ko­ga se bo­ri­mo ta­ko što mu čač­ka­mo zu­be. Go­vo­ri­ću o slo­ve­nač­kom de­mo­krat­skom pro­le­ću i srp­skoj ustav­noj zi­mi; Ko­so­vu, na ko­me je 1389. go­di­ne da­ta iz­liš­na bit­ka, a po­treb­na se, 1988, iz­be­ga­va, o to­me ka­ko se ogrom­ni na­po­ri ula­žu da se u ze­mlji us­po­sta­vi ka­pi­ta­li­stič­ko tr­žiš­te, u či­je se uniš­te­nje utro­ši­lo de­ce­ni­je pre­da­nog ra­da mi­li­o­na ko­mu­ni­sta; o rad­ni­ci­ma ko­ji se osvr­ću u gne­vu, a da iza se­be ne vi­de niš­ta, i mla­di­ma ko­ji se ne osvr­ću, ali ni na­pred, pred so­bom, niš­ta ne vi­de.

No, pre sve­ga, mo­ram u idu­ćoj emi­si­ji re­ći šta o sve­mu to­me mi­sle En­gle­zi. Bi­će tu­žno ali po­uč­no.

12 comments:

Gundjalo said...

Cijenjena gospođo Ljiljana,moram priznati da odavno ne vjerujem u vile i Deda Mraza.Međutim,dobra vila u liku moje žene,za 40. rođendan me iznenadila "Zlatnim runom".Teško je riječima opisati radost zbog ovakvog poklona.Stoga sam poželio da upravo s vama podijelim oduševljenje.Kako je riječ o novom Deretinom izdanju znam da je i mnogo vašeg truda tu uloženo.
Ja, sada, počinjem novi ciklus čitanja,valjda četvrti ili peti po redu ("Mladiću,zar vi nemate pametnijeg posla?").Vama želim puno zdravlja i još jednom zahvaljujem na uloženom trudu u ponovnom izdanju ovog remek-djela.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Gunđalo,
Kakva divna vest. Toliko se uvek obradujem kada neko počne da čita ZLATNO RUNO da ne možete ni da zamislite. Uživam u pomisli da neko ima tu radost prvog čitanja i otkrivanja ovog dela. Ono što je interesantno je da ste Vi već druga osoba koja posredstvom supruge otkriva ZLATNO RUNO. Ipak ima dobrih vila još uvek.
Srdačan pozdrav i srećno čitanje.

Anonymous said...

Poštovana gdjo Pekić, Dragi Gundjalo,

Samo da se nadovežem, sinoć sam završio čitanje 6. knjige "Zlatnog Runa", (Deretino izdanje).
Ostao je još "samo" Argo... čime ću završiti prvo čitanje.
Nakon više od godinu dana, druženja sa Simeonima vreme je da se nakon istorije susretne i mit.
Paralelno čitam i dragocene zapise "U traganju za zlatnim runom" (BIGZ izdanje).
Oprema ovih knjiga samo upotpunjuje neponovljivo čitalačko iskustvo, koje je meni lično kao posledicu ostavilo dublje razumevanje života i duže rečenice u pisanju :)

A po završetku čitanja biću slobodan da postavim neka pitanja, ako do kraja Arga ne nađem odgovor..

Srdačan pozdrav,
Igor

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Anonymous,
Pored onih štampanih komentara povodom Zlatnog runa, postoje još dve knjige zapisa od kojih je jedna svojevremeno štampana u časopisu Književnost. Taj deo sam objavila u Analima Borislava Pekića broj 4 i 5. Nastavak će biti štampan u Analima broj 8.
Što se tiče Vaših eventualnih pitanja nadam se da ću biti u stanju da na njih odgovorim. Očigledno da Vi veoma studiozno prilazite Zlatnom runu što je fantastično.
Srdačan pozdarv.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Zaboravila sam da dodam da će celo Zlatno runo kao i sve tri knjige U traganju za Zlatnim runom biti sledeće godine izdati od strane izdavačkog preduzeća Laguna u džepnom izdanju.
Srdačan pozdrav.

Igor said...

Sjajne vesti zaista....
Verujem da su u jednoj od preostale dve knjige komentara nalaze i slikovnica o Njegovan-Turjaškima...nije daleko ni sledeća godina...
Što se Anala tiče, na žalost nisam uspeo da dođem ni do jedne sveske. Gde se mogu pronaći?

Srdačan pozdrav,
Igor

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Igore,
Već odavno nisam u stanju da plasiram Anale u knjižarama. Moram priznati da to nisam pokušala u poslednje vreme, ali ću videti sada da li ću uspeti. Ako nađem takvo mesto javiću.
Srdačan pozdrav.

Igor said...

Postovana gdjo Pekic,

Predlažem online verziju, ukoliko je moguće...

Pozdrav.
I.

Anonymous said...

Poštovana g-đo Pekić,

Ne verujem da ću skorije imati bolju priliku da postavim pitanje koje vučem otkako sam isčitao Zlatno runo pre nekoliko meseci...
Još nekih 4-5 dana po završetku čitanja sam osećao nekakav avetinjski nedostatak, amputirani ekstremitet koji me je obespokojavao.

Svi Pekićevi romani koje sam pročitao su savršeno zaokruženi i koherentni, pa sam u neverici isčitavao još nekoliko puta poslednje stranice pokušavajući da pronađem u njima nešto što bi objasnilo ono što je uporno izgledalo kao nasilna smrt priče.

Sećam se da je jednom g-da Velmar-Janković govorila o mukotrpnom nadvlačenju oko objavljivanja Zlatnog runa, pa sam se najzad pomirio s tim da je Pekić objavio šta se objaviti moglo.

Možete li, molim Vas, da unesete malo svetla u ovo pitanje i, ukoliko me utisak nije prevario, da mi kažete da li postoji integralna verzija romana - objavljena ili neobjavljena.

Svako dobro!
M. Radaković

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Anonymous,
Ne znam da li Vi imate svih 7 knjiga Zlatnog runa. Ako imate, to je konačna i finalna verzija. Ne znam na šta mislite kada kažete da priča nije završena. Zlatno runo se završava umiranjem i pretvaranjem Simeona Gazede u Crnog konja. Time se završava priča o porodici pre rata.
Nastavak preče o drugim članovima porodice za vreme rata trebalo je da bude obrađeno u CRVENIM I BELIMA koji nikada nisu napisani.
Što se tiče dela koji je izbačen je jedna epizoda iz druge knjige Zlatnog runa o ljudožderstvu, ali nju je Pekić sam izostavio jer nije bila tako bitna, a Prosveta je smatrala da drugu knjigu treba malo skratiti.
Ne znam da li ovo objašnjenje odgovara na Vaše pitanje.
Srdačan pozdrav.

Anonymous said...

Poštovana g-đo Pekić,
veliko hvala!

Izgleda da gradska biblioteka u Calgary-u ima samo prvih 5 (pet) kljiga!? Nisam mogao da predpostavim da biblioteka ima nekompletan komplet...
Potrudiću se da nađem preostale dve knjige i da ih nakon čitanja dostavim u Calgary Public Library :)


Srdačan pozdrav!
M. Radaković

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Anonymous,
Sada mi je jasno zašto ste mislili da roman nije završen.
Iduće godine će Laguna izdati celokuno ZLATNO RUNO u džepnom izdanju, a Dereta mislim da prodaje i sve knjige ZLATNOG RUNA u Beogradu na komad. Dereta je inače izdao komplet u kožnom povezu sa svim ispravkama koje je Pekić želeo da se poprave za eventualno novo izdanje.
Srdačan pozdrav.