18. 11. 1983
Novi rat ima stvaralačku funkciju u razvoju vrste. Ludendorf je rekao: “Rat je grandiozna tekovina istorije i daje najširi prostor blistavom stvaralaštvu”. Ja sumnjam. Sumnjam da ratovi imaju prvo da navedu ove elementarne krize koje postaju faktor tog napretka. Ratovi ne –usavršavaju.
Na kraju rat, privremeno, provizorno i pojedinačno mogu oni izazvati ispoljavanje izvesnih viših moralnih i duševnih (teško duhovnih) osobina koje nije zahtevao mir, ali to, ma se proširilo na ceo narod, ne usavršava ga. Najpre jer traje koliko i rat, a zatim što se napredak jednog bića, skupine ili šire zajednice, ne meri snagom morala već vrstom i obimom spoznaje. Ratovi, ne donose nikakvu spoznaju, čak ni očiglednu – da su štetni.
Elementarne krize su nešto drugo. (Leonidova i Džonova noga koje su, prva slučajno, druga namerno uništile mravinjak.) Priroda otrežnjuje, priroda, čak i kada nas pogađa, širi površinu svog dodira sa nama, pa s njom, naše saznanje o međuzavisnosti, bez koje nema trajne budućnosti za humanitet.
Uveren sam da bi neka dramatična prirodna opasnost, od topljenja polova, recimo, poremećaja u tezi, susreta sa nekim lutajućim nebeskim telom, ujedinila vrstu jače, dublje i korisnije od svake, pa i najidealnije istorijske ideje. I ne samo to (jer enozis nije dovoljan, nužan je i njegov cilj) ova bi opasnost u borbi za opstanak fundamentalno izmenila naš odnos prema prirodi i naše mesto u njoj.
Promena mesta, donela bi i promenu čovekove funkcije. Više ne bi bili savest prirode, to da je ispravlja, već njene svesti o samoj sebi. Promene funkcija zahtevala bi nova oruđa. Nova čula, novu inteligenciju, novu logiku, nov život koji još ne možemo ni da zamislimo. Ta su oruđa u nama. Nužan je potres koji će ih izbaciti na površinu.
Znam da je strašno ono što ću reći – ja taj i takav potres vidim, paradoksalno na izgled, i u jednom nuklearnom ratu.
Jer se nuklearni rat jedini od svih neće osloniti na ljude, on će pokrenuti i prirodu. U tome ratu učestvovaće i priroda. Promeniće se klima, razbesneti vode i zemlje, umreti deo atmosfere, i možda, mada kasnije, biološki “poludeti” preostala flora i fauna. Svet će biti drukčiji, pa će i preostatak čoveka morati drukčiji biti.
Možda će tek na ruševinama svoje grandiozne pogreške naći put koga je zatrpao svojim lakim i naopakim izborom. Možda će promeniti nešto u prirodi, morati da promeni svoju razaračku funkciju. Možda će drugi početak (ili ko zna koji) biti bolji. Najzad, valjda postoji i za naše postojanje i neki bolji razvoj od samouništenja.
*
Ljiljana je već nekoliko dana mračna. Saznala je da će svet propasti 1999. 16 godina joj izgleda malo. (Meni i ta brojka izgleda kao čudesan i nezaslužen dar.) Ne misli na sebe. I ona misli na vrstu. Svi mislimo na vrstu, premda se to u istoriji mnogo ne vidi. (Možda je ipak negde zabeleženo, u našem genetičkom kodu – božanstvo našeg razvoja.)
Da li je Nostradamus u pravu? Ne spori se kraj, spori se datum. Radeći na Besnilu pročitao sam pored Nostradamusa, i nekoliko knjiga komentara. Čak i da se 95% njegovih proročanstava pripiše koincidencijama (a od hiljadu smatra se da su čak i uz koincidencije 800 ispunjena) 5% ostaje neobjašnjeno. (Pominjanje Napoleona i Hitlera, sasvim beznačajan ugovor Turske i Persijanaca iz 1707, neuspelo bekstvo Luja XVI, itd. Ja lično sam kao i uvek posao od sumnje.
Pokušao sam izvesne stihove da primenim na druge istorijske situacije a ne samo one kojima se bave komentari, polazeći od načela da ukoliko se jedno proročanstvo odnosi i može odnositi na više događaja, u toliko je njegova vrednost manja. Nisam daleko dospeo možda i blagodareći nedovoljnom poznavanju istorije. Tamo gde sam komparaciju izveo našao sam da odnosni stih nekim detaljem uistini vezuje proročnost SAMO za taj i nijedan drugi događaj. Tamo gde se on ipak mogao odnositi na dva ili čak i više, porazila me je teorija – ponavljanja u istoriji. Ako se stvari ponavljaju, mogu se i predvideti. U načelu, ali ne i u datumu.
Ali ako je naš koncept vremena, premda funkcionalan za ovu planetu, pogrešan, kao što mislim, ako vreme stoji uvek u vlastitoj sadašnjosti, ako se dakle naša prošlost, sadašnjost, budućnost odvijaju paralelno, a budućnost već postoji kao što prošlost postoji još, onda i proročanstva saopštavaju onoga što se dešava (ne što će se dogoditi) ili što se dešava – samo u budućnosti. (Dešavalo se u budućnosti je, dakle, legitimnija fraza od desiće se u budućnosti.)
Podvrgao sam sumnji Nostradamusa upravo zbog svoje vere u njegova proročanstva. Jer ona to nisu – ona su sećanje na ono što je bilo. Ona su saznanja onoga što jeste.
To što je Nostradam kraj naše civilizacije stavio na kraj jednog veka kad Saturn sa Aquarijus-om bude u konjukciji a pod uticajem kentaurskog Strelca, astrološki raspored koji važi za mnoge vekove, ne samo naš, budi izvesne nade (premda mi je učešće mog znaka + Aquarius-a, i mog životinjskog simbola – kentaura, sumnjivo).
Moje nade budi fakat da je Nostradamus 1566 legao u grob sa tablom na grudima na kojoj je pisalo 1700, tačna godina njegove ekshumacije.
Ali ovo se zna da je on u stvarnom vremenu rođen, umro i ekshumiran u istom trenutku, i tu postoji objašnjenje.
Puštam Ljiljani ovaj odlomak, ne znam da li će je umiriti. Ideja o spasilačkom nuklearnom ratu očigledno nije.
*
19. 11. 1983.
Evo moje sudbine: ako se pomirim, jedni mi neće verovati, drugi oprostiti; ako se oprem, prvi me neće razumeti, drugi slediti.
*
22. 11. 1983.
Ogled o smrtnoj kazni.
S. k. je moralna protivurečnost. Mi njome naime kažemo da je život najdragocenili ljudski posed, a zatim da smo kadri i to da mu oduzmemo. Civilizacija koja može programski da se liši nečega (života) na čemu počiva - civilizacija je smrti. Svaka izvršena smrtna kazna stoga je jedan čin, jedan stupanj kolektivnog samoubistva.
Smrtna kazna je pravno protivrečna, jer prava nema tamo gde nema opoziva. Pravo bez opoziva je sudbina. Nijedan čovek nema pravo da drugome čoveku zamenjuje sudbinu.
Smrta kazna je logički protivrečna jer osuđuje na nešto što je potpuno izvan sfere onoga što se njome štiti (da se ne govori o protivrečnosti zaštite ljudskog života time što se on – oduzima). Prava onda bila bi na život.
Smrtna kazna je i duhovno nedelatna jer onemogućuje okajavanje greha. Samo život krivicu iskupljuje; smrtna kazna oslobađa krivice. Između nje i oslobođenja od kazne razlika je samo terminološka. Ako je smisao smrtne kazne u popravljanju počinioca i posrednoj zaštiti društva, ona, očevidno, taj cilj mimoilazi. Ako je njen smisao u neposrednoj zaštiti društva, ona je neadekvatna, jer se zaštita od ubistva ne postiže ubistvom, već njegovom sprečavanju.
Čak i da je njen smisao isključivo u odmazdi, ona je besmislena, da bi pravu odmazdu odmerili, moramo najpre znati njenu prirodu, a mi ne znamo prirodu smrti. 700 miliona ljudi najmanje očekuju smrt kao oslobođenje, kao uvod u novi život. Smrt u kojoj gledamo kaznu, može biti – i nagrada.
(Pretpostavljam da bi samo pakost mogla navesti ovu civilizaciju da odustane od s. k. Ako bi izmenili svoje varvarsko, antropološko, shvatanje smrti, ako bi poverovali da je umiranje prvi čin neke naše šanse, nekog višeg načina postojanja, mi bismo je smesta svojim krivcima oduzeli.)
Argument da se retko izriče a još ređe izvršuje, argument je protivu nje, jer ako za nešto ima tako retko, tako malo razloga – onda je to nešto nepotrebno.
Argument o njenom preventivnom karakteru statistički je nedokaziv, a moralno čudovišan: ispada da mi jednog čoveka ubijamo da bi popravljali drugog, i to nekog ko zločin još nije ni počinio.
Ako mi se sada kaže da to nije jedini argument za s. k., odgovoriću – ako jedan nije dovoljan, neće biti nijedan. Ukoliko za nešto ima više razloga, najčešće ima manje opravdanja; s povećanjem broja opravdanja proporcionalno opada njihova pojedinačna ubedljivost.
Ako bismo uistinu hteli da ima zastrašujući uticaj morali bismo je vršiti javno, čerečenjem ispred suda ili parlamenta, u parku ili na tržnici (kao što je i činjeno kod s. k. nije licemerno smerala da otrezni glave, već da ih odseče) jer neka vest o njoj, potpoljena u močvaru informacija što ih dnevno primamo, smeštene između vesti o poskupljenju i nekom inostranom muzičkom gostovanju – ako je uopšte zapaženo, pre ima obrnut karakter: uverava nas da stvar nije ozbiljna, koliko to nije ni gostovanje u susedstvu.
Uostalom, ako i možete pročitati da je ona izrečena, vrlo retko i da je izvršena, pogotovu gde. Tako propuštate da joj prisustvujete, i naravoučenije vam izmiče.
Čudno je da u međuvremenu to naravoučenije ne izmiče pasioniranim braniteljima s. k. Oni se jedini na njoj nečemu uče. Ostaje da se vidi čemu? Pošto, uprkos s. k. ubice i dalje ubijaju, slobodan sam zaključiti da ona ne postoji zbog njih, već isključivo zbog branitelja s. k. – da ove spreči u žudnji i potrebi da se ubicama pridruže.
U njenom vršenju vidim ja samo jedan racionalni razlog (teatarskog značaja): tolikim obzirima što ga ukazujemo jednom ubistvu mi pokrivamo bezobzirnost svih drugih.
A ako mi se sada kaže da i ja ponavljam grešku branitelja pravnog ubistva, i mnoge argumente upotrebljavam tamo gde bi bio dovoljna jedan, odgovoriću:
Ovo nisu moji argumenti, ovo su odgovori na vaše.
Moj bi bio - jedan jedini:
i on glasi:
“Ne ubij”.
*
(Baza za esej – ogled o s. k. kad u našim novinama nađem za njega povod.)
U civilizaciji ubistva smrtna kazna je samo jedna krasta u boginjama.
*
23. 11. 1983.
U socijalizmu politička sloboda se meri mogućnošću izražavanja antisocijalističkih ubeđenja, kao mera demokratije u demokratijama određene obimom slobode u kritici ne samo njene prakse već i njenih načela.
Ako je moja sloboda određena mojim odnosom prema socijalizmu, ako zavisi od mere u kome ga prihvatam ili odbijam, ja sam uslovno – slobodan isto onako kao osuđen na uslovnu slobodu – svako novo prekoračenje uslova vratiće me u zatvor.
Socijalistička sloboda je zasnovana na tipičnoj orvelovskoj DVOMISLI. S jedne strane tvrdi se da je soc. sloboda najsavršeniji oblik slobode, a sa druge da se ona, da bi ostala savršena, mora neprestano ograničavati.
Geslo: “za neprijatelje slobode nema slobode” je dominantno načelo takvog shvatanja. Na prvi pogled to se može razumeti kao legitimna odbrana slobode od onih koji je ugrožavaju iz načela. U praksi, međutim, geslo ima drugi oblik i on glasi: “za neprijatelje socijalizma nema slobode”. Izvršena je proizvoljna zamena opšteg pojma slobode posebnim pojmom socijalizma i tim putem uskraćene slobode koja se, u međuvremenu, nude.
Trebali bi, dakle, da postoji – geslo: “za neprijatelje socijalizma, nema socijalizma”. Ali, dabome, njega ima. Naprotiv. Za neprijatelje socijalizma, ima ga najviše. Tako se ono što bi po prirodi stvari trebalo da bude nagrada – pretvara u kaznu.
DVOMISAO je obavila posao.
*
24. 11. 1983.
KATIHIZIS KOM[UNISTIČKE] MOĆI – 1.
Ako današnji teror u načelu vodi sutrašnjoj sreći, onda se u praksi, što je teror veći, nemilosrdniji i sveobuhvatniji, ta je sreća ostvarljivija i bliža. Ko se danas od terora usteže, moraće ga udvostručiti sutra, ko se terora odriče, odriče čoveku sreću i neprijatelj je humaniteta.
Ne verujte kada vam se kaže da je naše operativno načelo: cilj opravdava sva sredstva. To je laž naših neprijatelja. To bi značilo da svaki cilj opravdava sva sredstva. Mi samo tvrdimo da sva sredstva opravdavaju samo naš cilj. Svi ih drugi zloupotrebljavaju.
Nikad se ne stavljajte u tuđ položaj, ne gledajte nikad stvari drugim očima od svojih, nikad ne podlegnite iskušenju da razumete tuđe stanovište, nikad ne prihvatajte paralelnu logiku, ništa nikome do sebi ne priznajte pravo ma i na najsporednijim istinama. U tome je ključ moći. Jer moć koja razume ne može se vršiti.
Prema tuđoj logici ponašajte se kao nečemu što se primećuje ali ne shvata. Shvatanje je početak prihvatanja. Prihvatanje čak i mogućnosti uspešne tuđe logike znači svršetak vaše moći.
Moć mora posedovati svu istinu. Svaka istina izvan moći, laž je samim tim što je izvan nje. Ne određuje istina njene sadržine, nego njen položaj u sistemu moći. Zato je ona promenljiva, ne zato što se menja saznanje nego što se menja moć. Laž koja ulazi u sferu moći, postaje istina, istina koje se moć odriče, automatski postaje laž. Ako praksa diktira istinitost i lažnost naših pojmova, a praksa je ekskluzivna zona vršenja moći, onda sama moć ima kriterijume i za istinu i za laž.
Najjednostavniji kriterijum, koji sadrži sve ostale, isključujući ih, jeste: šta moći koristi, istinito je, što joj šteti – lažno je.
Moć je kao Bog. Jedna je i nedeljiva. Kao što je logički protivurečno postojanje više svemoćnih bogova, nemoguće je zamisliti više od jedne svemoćne moći. Zato je težnja moći ka svemoći – moćna i prirodna.
Moć je iznad razloga. Razlozi su sredstvo nemoći. Čim su za nešto suvišni razlozi izvan same moći, znači da je ona nepotrebna. Moć se obavlja ili objašnjava. Oboje istovremeno je – nemoguće. Ako je objašnjavate dok je vršite – izgubićete je jer ona ne počiva na dobrim razlozima već na pogodnim uslovima od koji je najbitniji – nepotrebnost razloga. Možete je, doduše, objašnjavati pošto ste je izgubili, ali ćete ubrzo ustanoviti: 1) da ne objašnjavate moć, jer ona je neobjašnjiva, već kako ste je izgubili; 2) da se to nikoga ne tiće.
Moć je izvan razuma. Ne pokušavajte da je razumom shvatite, ako je imate, jer ćete je izgubiti. Ne pokušavajte da joj razumom služite, ako je nemate, jer ćete biti izgubljeni.
Klasične desne moći vrše se u interesu jedne manjine, čija je definicija promenljiva. Pri tome teror se vrši nad inferiornom većinom. Faze moći vrše se u interesu većine, čija je definicija stalna, pri čemu se teror vrši nad inferiornom manjinom. Tako to izgleda u teoriji, u praksi, razlike nema. Uništavaju se uvek isti ljudi. Samo se menja motiv.
U prvom slučaju ubija se u interesu ulice, u drugom u – interesu žrtve. U prvom slučaju teror nad čovečanstvom vrši se da bi bolje bilo izabranima, u drugom da bi bolje bilo čovečanstvu. Da bi se moć oslobodila razloga koji je unižavaju i ometaju u njenom putu ka svemoći, da bi se ona uzvisila do svojih idealnih mogućnosti, potrebno je da se ona ne vrši zbog nečega što je izvan nje, nego isključivo zbog same sebe. Zbog usavršavanja svoje sopstvene prirode.
Sve dok cilj moći uistini ne postane sama moć, ona će ostati tek jedan od neprimetnijih i savršenijih stanja nemoći.
U modernoj istoriji, na sreću, osetno je osvešćenje moći. Ona sve više sama otkriva svoju pravu prirodu i svoje prave ciljeve. Moć postaje svesna zašto postoji i zašto do sada nije uspela da se domogne svemoći. Ona lagano i postupno oslobađa sebe obaveza što joj ih je naturio ljudski um. Oslobađajući se razloga, lišava se ona i poslednjeg humanog balasta, i od onoga što je stvoreno istorijom, postaje ono što istoriju stvara.
*
“Gospođa markiza je izišla u 5 časova” postala je u književnosti opet rečenica koja nešto znači.
Šta ona znači?
Tačno to što kaže. Da je gospođa markiza izašla u 5 časova.
Nikad nisam delio užas Bodlerov prema ovom faktu, kao ni prema jednom uostalom, i svaki sam smatrao ne samo ravnopravnom u građi empirije, nego i literarnom po svom bicu. Jer da je gospođa markiza otišla kod frizera, može izgledati nevažno je li ona to učinila u 5, 6, 7 ili bilo koje vreme, uostalom, ali da je ona, usput, ubila svog muža, oznaka 5 može biti i alibi, dakle bitan deo jedne priče.
Čini se da u “naprednjačkom” otporu prema tzv. zakrečenom građanskom redu, koji se, kako kad, ispoljava pisanjem po javnim mestima, (zanemarivanjem običaja) ili pisanjem po zdravoj pameti (zanemarivanjem logike) sam fakat da je gospođa markiza izašla u 5 časova nije smetao koliko fakat da je to učinila upravo gospođa markiza. To nije bio otpor protivu zakona opisa, već protiv socijalnih predrasuda, zakona klasnog društva. Sumnjam da bi se takva buka dogla oko tačnog vremena izlaska iz kuće nekog činovničića (metalski radnici još su morali čekati svoj red).
Od literature je ovde traženo da se moralno opredeljuje. Da iz sebe izbaci ne samo vreme markizinog izlaska iz kuće, nego s njom i samu markizu. (Markiza je zapravo, bila glavna, vreme tek izgovor.)
Vidim to i po tome da se sada, pošto smo manje više sve markize poisterivali iz njihovih kuća, ne obazirući se mnogo na vreme, opet se vraćamo izvesnim opisnim preciznostima i opet možemo u svojim knjigama reći kada je ko odakle izašao, a da ne budemo smesta optuženi za banalnost.
Ispitajmo šta je to, zapravo, bilo banalno u frazi: “Gospođa markiza je izašla u 5 časova”.
Sam proces izlaska nije mogao biti proglašen banalnim jer se on dopuštao mnogim drugim junacima na njegovom putu iz svoje kuće u priču i besmrtnost. Iz šatora je izlazio Ahilej slobodno od poruga kao i Robespijer iz kuće pre nego što će stići u Konvent da izabere neprijatelja domovine.
Mi znamo (pet časova u ovom slučaju) ne pobuđuje sumnju. U 5 časova događale su se čak u istoriji vrlo značajne stvari – čovek bi mogao sastaviti čitav spisak – pa vreme, dakle, ne može biti okrivljeno za banalnost fraze.
Opet ostaje na raspolaganju samo gospođa markiza. O markizama sa do tag čuvenog bunta toliko već govorilo da je sve što se tiče tog tipa žene postalo banalno, pa s tim i njen izlazak iz kuće u 5 časova.
Ponovo se vratilo vreme preciznosti. Biti tačan više nije banalno. Banalno je biti – apstraktan. Banalno je, na primer, napisati: “Izvesan čovek učinio je izvesnu stvar u izvesnom trenutku i na izvesan način izašao iz izvesne kuće”.
Kad nas radio, televizija i novine sa dirljivom preciznošću obaveštavaju svakog dana koliko je ljudi i kojih gde poginulo, pa ponekad i zašto, pisac više nema hrabrosti da prizna kako savršeno ništa ne zna o svom junaku koga je tek iz kuće pustio.
*
25. 11. 1983.
Sedeli smo oko kamina nesvesni svoje genetičke zavisnosti od vatre, misleći da nam je udobno zato što nam je bilo toplo. Panj se šumeći raspadao na ognjištu pretvarajući sobu u pećinu a da to nismo ni primetili. Senke duhova ubijenih neprijatelja skupljali su se po zidovima, ispod njih su se tek nazirali periodični pokreti. Mrak se vratio kroz vreme i potražio zvezde na nebu kojeg više nije bilo.
Lavež probuđenog psa mogao je poticati i od doluvijalnog vuka koji nas po mirisu traži. A mi sve to ne bismo znali da arhitekta S. nije upravo projektovao svoju kuću na Hampstedu i tražio naše mišljenje u pogledu najboljeg položaja za domaće ognjište. Reč nije bila jedino o položaju (svrsi u stvari) već i u formi prostora oko njega (o definisanju svrhe organizacije prostora).
Treba li vatru upraviti na sredinu kuće ili na neki njen bočni zid, ima li orijentacija otvora neku magijsku snagu, treba li da bude pod niskom tavanicom, ili da se ona gubi u prividima neba?
Kibernetičar Đ. R. bio je za veliki sferični prostor, produžen na sve strane, pa i na gore, koliko je to moguće i ekonomično. U pogledu orijentacije njegov racionalizam nije imao nikakva iskustva, osim ako se moguće ticalo pravca prevalentnih vetrova.
Ja sam instinktivno bio za sredinu kuće, (sobe), nizak svod i istočnu orijentaciju. Smesta sam razumeo poruku Darvina. Hteo sam bezbednost pra-pećine.
Tek potom se soba preobrazila. Tek onda su došli demoni. Mrak je odbegao pod drugo nebo, čuo sam diluvijalnog vuka kako čeka i zuri u nas.
Jer vatre nije bilo u ognjištu. Tamo je mesto nje stajao ugašeni televizor.
Nisam bio u pećini, ona je bila u meni.
*
No comments:
Post a Comment