17. 12. 1983.
Pre nekoliko minuta u 1.21 ispred glavnog ulaza u robnu kuću Harrods, na nekoliko minuta od našeg novog stana eksplodirala je bomba Irske republikanske armije koja je ubila 12 a teško ranila 12 osoba. (Za dnevnik ludila.)
*
Ranjenih je … postalo 9, najzad je broj utvrđen na 5 mrtvih, ali pedesetak ranjenih. (Snimio vesti u 17.00)
*
18. 12. 1983.
U Južnoj Americi je dno nekadašnjeg mora, ravnica (Paluka?) čije reke koje kiše izlivaju i tokom tog kišnog perioda pretvaraju u ritove (Merateos). U sušnoj sezoni voda se povalači natrag i ravnica postaje opet savana. U kišnoj sezoni žive u tim potocima životinje koje je priroda inače u svetu i još vrlo davno izabrala da žive u takvim izvanrednim uslovima, u prvom redu ribe, puževi, žabe, zmije (anakonda), gmizavci i barske ptice. Ali jedna koja, izvorno, nije prilagođena takvom vodozemničkom načinu života. Jeleni žive u šumovito planinskom pojasu i noge im se završavaju papcima. Ali jeleni savane Pelizhe imaju između papka elastičnu membranu kakve se viđaju kod pataka.
Ovo je samo jedan model opšteg načela prilagođavanja u prirodi, u ovom slučaju možda nešto kasnijeg geološkog datuma. Mogli bismo, međutim, slobodno reći da je sve što postoji – kako postoji – posledica prilagođavanja, kombinacije trajnih uslova života. (Mimikrija je takođe vrsta – ali naročita – prilagođavanja, ona održava opstanak preko izjednačenja sa sredinom skrivanjem u njenim pretežnim bojama, a ne unapređenjem biološke organizacije vrste i njenim podizanjem na nivo dominantnog uslova.
U humanim prilikama to je stanje “ketmena” o kome u Zarobljenom umu govori Časlav Miloš.) Mene ovde ne zanima mimikrične vrste prilagođavanja ukoliko nije na putu da proizvede nov oblik života, novu vrstu, jer – pošto je sada o ljudima reč – mimikrija je rasprostranjena, gotovo bi se reklo prirodan način našeg ponašanja. Dečije laži kao faza, društvene mimikrije počinje vrlo rano, još sa plačem za koji razloga nema. Nabrajanje sve forme mimikrije kome nas uči odgoj, navodi želja za uspehom ili prinuđuju okolnosti nema svrhe. Tužna je to istorija naših poniženja kroz koju prolazi svaki čovek.
Ovde je, međutim, reč o stvaralačkom prilagođavanju i o nečemu što nas snabdeva trajnom osobinom a da i sami toga nismo svesni; ove se osobine prenose sa generacije na generaciju, skoro genetički, osobnom slikom sveta, nazora i morala što ga predajemo potomstvu – pa se tako konstituiše nov tip čoveka. Kad komunisti kažu da oni predviđaju NOV TIP ČOVEKA, ne verujem da uvek misle to u doslovnom smislu, ali bi trebalo. Oni to i jesu – i tu počinje naša prava priča.
Tu i u Sovjetskom savezu. Jer sovjetski blok projektovan u marksističkoj, dijalektičkoj, lenjinističkoj školi mišljenja i proizveden u realnom socijalizmu Sovjetskog saveza rani je i nerazvijeni tip novog čoveka koji će na svom vrhuncu potpuno prilagođen datim uslovima života postati najniža formirana inteligencija na granici animacije, koji je tako dramatično ubedljivo opisao Orwell u 1984.
Ovu tezu ne treba dokazivati. Svaki ko je upoznao tipičnog sovjetskog čoveka osetiće užasavajuće razlike koje nas razdvajaju. Ali ih treba - objasniti. Stopu po stopu, u reverzibilnom procesu, vraćati istoriju unazad i dešifrujući ključne uslove postepenog modeliranja sovjetskog čoveka u ono što je danas, lagano i sa setom otkrivati njegov sve jasniji stari tok, koga smo upoznali iz velikih ruskih romana.
To nije posao ove uzgredne beleške. Ona je samo definisani rezultat jedne sociološko-psihološke jednačine. Sama jednačina čeka da bude postavljena.
Recimo samo, predujma radi: da je, usled dugotrajnog laboratorijskog zračenja propagande i dijalektičkog mišljenja kojim je opkoljen (a i sam mu već davno podlegao) prosečni sovjetski građanin (prosečan primerak NOVOG TIPA ČOVEKA) liči na one japanske ratnike koji su, neobavešteni o kraju Drugog svetskog rata, godinama živeli po izolatorima pacifističke džungle, još u ratu, i ishrani od izumirućih uspomena na svoje ljudsko stanje. Mladi Rusi nemaju ni takve uspomene. Oni su u izolatoru Velikog oktobra rođeni: izolator je u međuvremenu postao inkubator – da tu i umru, doživotno uključeni u veštačke izvore života.
Ovo je samo jedna nepoznata ove jednačine sa više njih. Slediće druge dok se nov tip čoveka ne razume ne samo kao varijetet vrste – nego kao i biološka mogućnost za novu vrstu.
*
Pohvala diletantima.
Odmah sam osetio snažnu odbojnost prema diletantizmu i diletantima, ali istina ne bi bila sva kad ne bi sadržala i protivrečna osećanja simpatije prema njima kao sitnim, neuspelim hohštaplerima, prema kojima sam oduvek gajio samilost. (Poznajem, naravno, razliku između amaterizma i diletantizma ali ovog puta, ne želim da je pravim, te o amaterskoj sceni govorim kao o diletantskom pozorištu.)
Svake godine pred Božić, krajem decembra, dakle, kad padne mrak, i u prozorima zablistaju raskošne jelke, na vratima čujete zvekir i po nekoliko puta tokom večeri. Kad otvorite vrata nađete se pred grupicom dece od 5-6 do 15 godina koji vam u više manje skladno otpevanom Christmas Carroll, čestitaju Hristovo rođenje. U tom “više ili manje” krije se podela na amatere i diletante, prve koje podnosim, druge koje, uz opštu odvratnost, ipak volim.
Amateri vam božićnu pesmicu, naravno, ne pevaju kao dečiji hor Covent Garden-a, ali je trud da to učine, i izvestan skroman napredak na tom putu, očigledan. Oni su to negde danima vežbali i uvežbavali, često i pod kontrolom sestara učesnika koja se u muzičku razume. Znači, u svakom slučaju, lepo. Novac koji ste im dali pošteno je zaslužen.
Ali moja ljubav očekuje diletante, onu dvojicu sedmogodišnjih, musavih dečačića, koji su se prvi put u životu videli iza ćoška vaše ulice, poželeli da odu u bioskop, koji je takođe iza ćoška, videli da za to nemaju para, i sada stoje pred vašim vratima i nastoje da zavijaju nekoliko prvih ispreturanih stihova Caroll-a, bez sluha, ali očajnički intenzivno, s nadom da ćete ih, iz razloga vlastite zaštite, odmah prekinuti i platiti.
To se najčešće događa. Ako nemate duše, pesmica će se sama prekinuti – oni je, zapravo, ne znaju – u bednom dekreščendu, u kome će se neuštimovani glasovi sudarati kao vozovi u nekoj saobraćajnoj katastrofi, odmah ih platite, jer film je već, po svoj prilici, počeo.
Ali u tom popustljivom stavu prema diletantizmu (kao neuspeh koji se prihvata, razume i časno, i dalje tera) ima i – samopopustljivosti! Svoju pozorišnu delatnost vidim kao ad hoc (iza ćoška nekog od mojih komada) smišljenu dramu, koju onda ja i reditelj, skladno koliko i ona ove ljubitelje filma, pevamo po …… boginje Talije. Mi se ne održavamo kao profesionalci na poštovanju ili kao amateri na razumevanju, nego kao diletanti na samilosti. Svi znaju da me, kao i ona dva dečaka – bioskop, čeka roman, i ne zadržavaju me dugo pred svojim vratima.
(Ovo koristiti za uvodni komentar uvodnim komentarima izabranim komedijama i farsama za "Književnost".)
*
Zoološke analogije.
Posmatram primerak kolibrija, veličine malog prsta, kako se održava nad cvetom, čijim se nektarom hrani, neverovatnim brojem krilnih treptaja. Liči na minijaturni ventilator. Energiju koju zahteva ovakav položaj, ogroman je i zato kolibri celog života, ništa drugo ne radi nego jede, od jutra do mraka. Jede da bi stekao dovoljno energije i dugo mogao ostati u položaju iz koga se najbolje jede. Većina ljudi tako živi. Jedino, ptice od toga ne dobijaju infarkt.
Izvesna vrsta južnoameričkog kaktusa, cveta jednom u stotinu godina. Nije li i sa ljudima tako? Razlike i tu ima. Kaktus zna kada će procvetati, čovek ne.
*
20. 12. 1983.
“Kako je meni, zapravo?”
Kad god sam bio u Beogradu moji su mi prijatelji govorili da je njima gore nego meni. Jednom što imaju teškoća sa vlastima, drugi put što nemaju struju, jednom što su bez kafe, drugi put što su u dugovima, jednom što se plaše Rusa koji će doći, drugi što se plaše da Rusi neće doći. Svi moji pokušaji da ih uverim kako to nije baš tako očigledno kako se njima čini, da to ima nekih privida koji se moraju demistifikovati, ostajali su u glavnom bezuspešni.
“Lako je tebi” bio je na taj moj pokušaj opšti odgovor. A meni je bilo lako jedino utoliko ukoliko oni nisu hteli da čuju koliko mi je teško. To što im je izgledalo da je njima neuporedivo gore nego meni (ta generalna zabluda o mom položaju) bilo je samo stoga što mi nisu dopuštali da im kažem kako je stvarno meni, a kad su ponekad benevolentno čak i to dopuštali, nisu me slušali. Najzad, onaj ko me je slušao nije mi verovao.
Moram, međutim, priznati da “kako je zapravo meni”, ni meni samome nije uvek bilo jasno. Najbolje mi je bilo kada, zaokupljen radom, nisam stigao da mislim kako mi je.
Kada sam o tome mislio, bilo mi je, zavisno od okolnosti i raspoloženja, očajno ili sjajno. Očajno sjajno. Istina je da sam kad mi je bilo sjajno bio očajan, jer me je to ometalo u radu i inspirisalo jedino na uživanje, eventualno misaona bežanja; i da sam se u očajanju osećao – sjajno, jer tada sam uvek imao o čemu da pišem. Ali ov nije sva istina, pogotovu istina od koje bi ljubitelji moje literature u policiji mogli, za moje dobro, da načine upotrebu.
Istina je da je moj položaj – prinudan (ma koliko u njemu učestvovala lična volja, volja da se prinuda prihvati, a zatim iskoristi) i da bez te prinude u njemu ne bih bio. Istina je takođe da sam otišao iz zemlje da bih na miru radio, ali nije istina, ne baš sva, da su me u tome ometale kafane i prijatelji, cela bi istina bila kada bih kazao da sam pobegao od samog sebe, od mogućih posledica mojih ondašnjih raspoloženja i revolta.
Kada se u zemlju vratim, stabilizujem duhovno, pa onda opet odem – ovaj put na Istok – to će biti uistinu moj izbor.
*
“Pedagoški koreni propasti srpske buržoazije”.
Ja sam, kako se to kaže, primio buržoaski odgoj, neću ovom prilikom ulaziti u to šta bi on trebalo da znači, a šta je značio stvarno. U principu, međutim, on je kod mene morao da pomogne takvom pogledu na svet koji bi se podudarao sa građanskim, klasnim svetonazorima, te me u logičkoj konsekvenci, ma šta u životu postao, na bazi uslovnog refleksa, primoravao da štitim interese svoje klase. (O pervertitima, uglavnom intelektualcima koji su blagostanje i sigurnost upotrebili da se nauče kako će ih oduzeti vlastitoj deći, takođe neće biti reči. Nekim čudom, nakon revolucije, oni su uspeli zadovoljiti i svoje blagostanje i svoja načela.)
Ja sam po nekoliko sati vežbao klavir, držeći na notama Černija, koga sam već znao napamet stripove (dok je u salonu moja majka, izdanak austrougarske škole, uživala u marljivosti sina, svirao sam, dakle, premda ne vidim kako je to i čime moglo unaprediti moju klasnu svest, osim ako se nije računalo da će mi amatersko lupanje po dirkama omogućiti još jedno razlikovanje od nižih slojeva koji klavir uopšte nisu svirali.
Takođe sam učen manirima (koji su me docnije skupo koštali, jer, nakon promene “uslova privređivanja” s njima sam uvek gore prolazio nego bez njih. Da upotrebim najneviniji primer: kad god sam svoj razgovor u trgovini počeo sa: “Oprostite, budite dobri ….” i tako dalje, nisam bio uslužen, često čak ni primećen, kao kada bih govorio tunguskim a ne srpskim jezikom. Uslužen sam bio jedino kad bih se nagao nad tezgu i uzviknuo: “Je li, bre mala, imaš li u radnji …” i tako dalje. Iskustvo je korišćeno u zloj sudbini gospodina J. F. B. Z. u drami “Kako se kalio jedan gospodin”.
Dakle, učen, sam manirima, i ovde je veza sa klasnom svešću nešto vidljivija.
Klase se razlikuje, između ostalog, po modelu ponašanja, odelu koje se vidi ali se ne oseća. Raskošna učtivost aristokratije rokokoa i baroka, delila je između ostalog, plemića od građanina sa njegovom nešto suvljom učtivošću. (Osim 1793. kada se za manire nije imalo vremena.)
Mogu, dakle, da razumem da klasna svest, možda počiva na razlici u posedu i vlasništvu sredstava za proizvodnju poseda, ali uviđanje klasnih razlika na kojima se klasni svet drži – počinje od primećivanja izvesne spoljne razlike između pripadnika raznih slojeva društva. Maniri su, dakle, legitimno sredstvo klasnog odgoja. Ali su mi i tu neke stvari ostale nejasne.
Od posluge sam, naime, u limitima forme, sve smeo da tražim, osim da mi se čiste cipele. Svoje cipele morao sam čistiti sam. Ni sada ne znam šta je imala da simboliše ova žrtva? (Ukoliko nije zamenjivala roba što je u triumfu, iza trijumfatora gnjavila ovog svaka 3 minuta opomenom da je i on – smrtan.)
Učio sam jezike. Nemački od 4. godine. Ovakva znanja danas mogu vam samo priuštiti optužbu za špijunažu ali ja verujem da je njegov cilj bio olakšavanje međunarodnog sporazuma o eksploataciji proletarijata.
Ja, međutim, nikad sebi nisam uspeo objasniti čemu su, u smislu klasnog odgoja, slovili, naročito u osnovnoj školi moje čitanke. Čitanke su u jednom odgoju ono bitno: sumarijum iskustva koja hoće da se deci preda, u našem slučaju, kompendi klasnog iskustva.
I sad, kakav je to prokleti klasni kompendijum, kakav jebeni buržoaski odgoj, kada sam ja celu osnovnu školu, i dobar deo gimnazije, prošao sa čitankama, u kojima su bogati ljudi alias buržuji iliti gazde bile redovno i uporno debele, zle i nepoštene, a ponekad i glupe (što je malo protivrečno, zar ne?) a sirotinja mršava, dobra i neiskvarena? Sin bogataša je, bez izuzetka, bio lenj, pokvaren i idiot, apsolutni kandidat za zatvor zbog pronevere, [a] sin postolara ili siroče koje raznosi mleko uvek vredan, čestit i pametan (u perspektivi nesumnjivo najmanje prof. univeryiteta).
Čime su ovde naši bur\ujski očevi mislili da podignu našu klasnu samosvest i da nas nauče klasnom samopoštovanju?
Ta ko bi više voleo da zbog pronevere (koja je prema čitankama neizbežna) sedi u zatvoru nego da sedi za univeryitetskom katedrom koji je, prema istim čitankama, takođe neizbežna?
(Oni pervertiti o kojima neću da pišem, verovatno su to odmah shvatili.)
Eto zašto je propala srpska buržoazija.
A i zbog toga što su 1944. Rusi bili na Dunavu.
*
“Polemike neće biti”.
S. mi piše da u ogledu “Morbus Pauli” nisam u pravu. Predlaže mi javnu polemiku. Odgovaram da ja ne mogu prihvatiti. Smatram da za polemiku nema nikakvog povoda. Ja esej nisam pisao da bih bio u pravu, nego da kažem šta mislim bio u pravu ili ne.
*
“Neopravdan”.
Ne može se pisati kao Haksli a čitati kao Forsajt. Ako neko hoće da uživa u jelu ide u dobar restoran i jede malo. Ko hoće da napuni stomak – ide u menzu. (Dalje sam diktirao.)
*
“Istine i dokazi”.
Najbolje je kada za nešto ne postoje dokazi. Tako bar ne mogu biti slabi. (Dalje diktirao.)
*
21. 12.1983.
“Zoološka analogija” (nastavak).
Odavno ga poznajem. D. je običan čovek. U svakoj anketi ili statistici on mora biti u onom većem procentu koji se kao sveti zlatni prosek, već i svojom impozantnom brojnošću ponosno odvaja od izdvojenih, neobičnih, ekstravagantnih (da baš ne kažem – nenormalnih). Mišljenje niskoprocentne manjine. Ako, naime, javno mnjenje u svom pretežnom delu drži da je biti pošten i časan, uprkos stvarnosti, ipak bolje, možete biti sigurni da ćete i njega zateći u rubrici rezervisanoj za takve odgovore, ali se nemojte čuditi da ga nađete u suprotnoj, ako većina misli da je uvek najbolje držati se uputstva stvarnosti.
Jer njegovo mišljenje ne reguliše princip slobodnog izbora (opasan jer čoveka može ostaviti u manjini) nego princip po kome je najbolje biti i najbezbedniji biti sa većinom. Pa i to, njegova opredeljenja nisu posledica nekog njegovog privatnog anketiranja javnog mišljenja na osnovu koga bi izabrao najraširenije. Ne. Ona su deo čistog instinkta usađenog u prirodi Proseka. Prosek se ovde javlja kao stabilan i nepromenljiv model njegove prirode.
Prosek zan da je uvek u većini, samim tim što je prosek. A samim tim što je Prosek, prosek u svakom momentu nekog izbora zna gde mu je mesto. On zna gde će naći većinu. Jer on model većine ima u sebi. On i jeste model većine.
D. je analogan mravu koga nikada nećete moći da razlikujete, iako je očigledno da se i mravi u ponečem razlikovati moraju. (Ali to je izvan Proseka, pa se ne računa, sve dok ne postane toliko jako da Prosek u sebi poremeti i postane neka neugodna Krajnost, koja se najčešće eliminiše.) Kad vas ujede znate da vas je ujeo mrav, ali ništa više. Tako je i sa Prosekom. On nanosi zlo Anonimno.
Jedan drugi moj poznanik (srećom, samo to) ima kao zmija kesice za otrov u kome se ovaj slaže iskustvom, koji je za njega uvek izgleda rđavo, jer otrova ima u izobilju. Ubrizgava ga ne samo na svaki dodir, bio on ili ne bio neprijateljski, nego i kao preventivu, čim dođete u položaj iz koga misli da ga možete povrediti.
No comments:
Post a Comment