“Povratak u zatvor – II deo ili vreme izopačenja”.
Kad je Sol. odvođen iz štaba brigade (Gulag, I, 19) komandant Zahar Geogrijevič Travkin mu je pored presudne indicije o poreklu nevolje, pružio ruku i poželeo sreću.
Ko u zatvoru nije bio ne može znati šta za uhapšenika, prvog kao i poslednjeg dana, znači najskromniji znak naklonosti ili razumevanja, čak ni to – obično prirodno ponašanje (lišeno ravnodušnosti koja se zahteva, ako se već ne može biti grub). Nisam takvih iskustava imao mnogo, ali sam ih imao.
Kada sam preko mesec dana bio u tamnjači jedan plavi koji ključar povremeno je zaboravljao da zatvori bušu, dopuštajući svetlosti iz hodnika da razbiju moje halucinacije; kada je uprava KPD Niš uprkos pomilovanju, odbila da me pusti, jedan ključar patuljasta rasta, ali velika srca, za koga se pričalo da je ovde na Bubnju još od pre rata, redovno me je izveštavao o ocu koji je tokom dana izvan kapije čekao. Jedan treći, prvi zapravo koga sam u noći hapšenja upoznao u potkrovlju Obilićevog venca, naučio me je jednoj od najvećih taktičkih mudrosti pod istragom – regulisanju stolice (ali to je druga napomena).
Neprirodno je (ili upravo prirodno na nečastan način) kako brzo sve to zaboravimo čim se kapija robijašnice za nama zatvori, a mi, ovog puta, ostanemo napolju.
Savršeno isti osmesi, ili znaci pažnje napolju vas čine predostrožnim. Čovek koji se na vas napolju osmehuje, bez sumnje od vas nešto hoće, nešto vam uzima. Unutra on vam nešto daje, ništa ne tražeći za uzvrat.
I kad je najbolji, zatvor izopačuje. Ne toliko dok ste u njemu, koliko kad on ostane u vama.
*
14. 12. 1983.
“Povratak u zatvor – III – ogledi – O velikoj nuždi ili sranje i saznanje”.
Sol. je uhapšen, prvu noć provodi u ćeliji armijskog štaba kontraobaveštajne službe. Idućeg jutra je izveden na vršenje velike nužde. Zatvorenići su gusto čučali u malom četvorougaonom dvorištu, po kome su čizme gazile sneg i fekalije. “Stražar je urlao: ‘Hajde, požurite! Kod nas se to radi brzo’. Stariji poručnik tenkist lenjo je pitao: ‘Šta misliš pod tim, kod nas!’ ‘U SMERŠ-u’ odgovorio je ponosno stražar. ‘A kod nas’ odgovorio je tenkist ‘radi se to polako’. ‘Šta misliš pod tim kod nas’ pitao je sada stražar. ‘U Crvenoj armiji’ rekao je tenkist mirno”. (Gulag, I – 23)
Nisam ovu anegdotu preneo da bih otkrivao razloge u raspoloženju Crvene armije i njene kontraobaveštajne službe, ili mi do nje, čak iako je postoja, nije stalo. Privukao me je čin koji se opisuje, i mesto na kome se obavlja. Stoga i priča, sa kojim će ovaj ogled o velikoj nuždi biti završen, ne treba da zasluži veće razumevanje od Sol. anegdote. (Ja sam kod svoje prve nužde u zatvoru bar nešto naučio, nešto praktično. Solženjicin je takođe možda nešto naučio ali o tome u svojim uspomenama ništa ne kaže.) Ona je tu da životom urami teoriju, ili sranjem jedno – saznanje.
Fiziološka definicija “nužde” je slična definiciji procesa iznošenja đubreta iz jednog grada, pri čem bi ulogu crevnog trakta imala kanalizacija. Nauka u tom pogledu nema ništa više da kaže. A gde se to obavlja, da li se redovno obavlja, nje se ne tiče. Solženjicin je “išao napolje” u malom dvorištu pod otvorenim nebom, u tek nešto nepovoljnijem položaju od pećinskog čoveka, koji se pri tom, pretpostavlja, nije sa stotinak ljudi morao gurati.
Ja sam, kao što će se na vreme videti prvi put izgubio usamljenost pri tom najusmljenijem poslu na svetu (izvesna iskustva, o kojima ću takođe govoriti, međutim, dovode u sumnju vrednost ove usamljenosti, koja je među tolikim svetim privatnostima, takođe privatnost buržoazije) ali je sam nužnik na Obilićevom vencu bio prostran, mokar i pristojan kao i svaki po našim železničkim stanicama. Kod starih naroda po ulicama su postojale javne rupe, kojima se moglo pribeći ako bi privatna rupa u kući bila daleko.
Bez obzira na ornamentiku, skupocenost i komfor (Neronov klozet bio je svakako od najskupljeg mermera, a bilo je kod Persijanaca i zlatnih) nužnik je u osnovi ostao rupa i ništa više. Ostao je rupa i kada je Sir John Harrington, dvoranin Elizabete I, 1600-tih pronašao tzv. water closet koji mi zovemo engleskim. Arhitekta I. S. mi je pričao o prijatelju koji je od svog klozeta načinio udoban kutak za razmišljanje (što bi klozet, zapravo i morao biti, ako hoćemo da poštujemo sve one lepe ideje koje smo u njemu dobijali).
Ne znam koliko je on daleko u tome dospeo, mislim da je uza zid postavio priručnu biblioteku s omiljenim temama i piscima, ostavio par umirujućih pejzaža, zasenčio svetlost i uveo muziku sa gramofona.
Bio je to stvarni napredak u našem shvatanju da je vršenje nužde jedna ponižavajuća i prljava obaveza koju treba od sveta kriti (u smislu mog dečačkog interesovanja da li “njegovo veličanstvo kaki”?) i pri kome se ništa ne sme misliti osim na pravilnu i ritmičku kontrakciju sfingtera.
Anonimni Englez je jamačno nesvesno sledio ideal čuvenog arhitekte Elizabete I, Sir Ferdinanda Lapita o kome A. Huxley u “Setnom klovnu” (SKZ, na strani 65/66) govori sa divljenjem što ga ni njegova prirodna ironija ne može ublažiti.
(Citat iz “Setnog klovna” 65/66)
Nas se ovde ne tiče što je u preziranju sranja Ferdinand Lapit platio dug zabludi humanističkog preporoda da je čovek gospodar saznanja i “najplemenitije biće u svemiru”. Motivi nas, kao ni sovjetske dijalektičke sudije, ne zanimaju. Opčinjeni smo mestom “najbližim nebu” koji je on, prvi u svetu, dao nužnicima i dizajnerskim naporima da se od njih napravi duhovno ognjište kuće.
Pored hranjenja, nužda je druga čovekova izvorna nužda. Može da se bude bogat, slavan, moćan, srećan, nužda da se spozna svet, i osvoje zvezde došle su mnogo kasnije. Nužda pražnjenja, koja je zapravo samo druga strana nužde za punjenjem, deo je istog procesa izmene tvari, pa tako postaje i prva.
Ali stvar nije samo u njenom plemenitom, primogeniturnom poreklu, stvar je u tome što nas ona, očevidno, oduhovljava oslobađajući nas materije, čini nas praznijim i prijemčivijim za duh. Inače bi neobjašnjive bile sve one neočekivane i originalne misli koje su rođene po nužnicima. (Da smo oslobođeni predrasuda, o tome bi filosofi, državnici i naučnici mnogo umeli da nam kažu.)
Neću da govorim o ulozi koju su klozeti imali u mom građanskom životu. U zatvoru su to, i u istrazi, i na izdržavanju kazne, svakako bila mesta na kojima sam doživeo neke od svojih najugodnijih časova. U istrazi tako nužne trenutke predaha, koncentracije i pribiranja, a kasnije meditacije ili čak symposiona (u nužniku bolničke sobi mitrovačke I zgrade) posle povečerja, kada se pogase svetla, lampa je uvek gorela.
Svake večeri skupljalo se tamo nas nekoliko da popušimo, čučeći na čučavcima u redu, svoje poslednje cigarete i izmenimo svoje poslednje misli. Bilo je tu bivših ministara i generala, ukoliko su misli imali, uglednih novinara (Bojović), policajaca (Nećak), finansijskih eksperata (Đ. Bodi), čak i jedan upravnik Narodnog pozorišta (J. Popović, nećak Bogdana Popovića), Nemaca gen. Epke i gen. Upenkampf. ali ovom prilikom želim da se setim samo svog prvog zatvorskog nužnika i svoje prve zatvorske nužde.
Formalno zato da bi ovaj ogled koji smo počeli jednim masovnim sranjem, završili jednim pojedinačnim činom. Bio sam doveden u UDB-u za Beograd oko 2 sata po ponoći, nada mnom je izvršen primo-predajni ritual – koga ću se setiti kad do njega dođe i Solženjicin, bar se tako nadam – video sam na kratko svog islednika Perišića, prekinuo hromog berberina iz Srema, u pratiji šaha sa nekim drugim oficirom, a zatim sam poslat gore u ćeliju.
Pošto je gvozdena rešetka koja je odvajala ćeliju od isledničkih kancelarija na donjim spratovima otvarana i ponovo zatvarana, pre nego što me je u ćeliju odveo, dezurni ključar me je mirno, prijateljski zapitao:
- Bil’ se isro?
- Zašto? – pitao sam spontano. Činilo mi se da je dobro i mudro sačuvati opreznost demonstriranoj prilikom hapšenja i od tog pitanja – zašto – učiniti moj trajan odnos prema novoj stvarnosti.
- Bolje je – kazao je. – Videćeš kad te pozovu na saslušanje.
Tek tada sam razumeo. Ne mogu reći da me je značenje stražarevih reči obradovalo, ali mi je bilo jasno da to nije kazao da me uplaši, nego da mi pomogne. (Ovde treba priznati da se ja te prve noći nisam osećao naročito bistrim. Priče o iznenadnim lucidnostima u trenucima smrtne opasnosti nisu se na meni obistinile. Od časa kada sam uhapšen, pa do nekoliko dana posle (do prvog udarca) zapravo, ja sam bio nekako ošamućen, i tek mi je prvi udarac razbistrio mozak.
Hteo sam da odbijem iz ponosa. Ali sam se setio jednog saveta koji sam negde pročitao da se u zatvoru, osim batina, ništa ne odbija. Svaku priliku treba uzeti kao poslednju.
Odveo me je u nužnik, u kome sam tri meseca kasnije, iz parčeta zabranjenih novina sa žalošću saznao za pobedu kineskih komunista – što me je ne zbog komunista – nego zbog novina, koštalo interne kazne nekoliko paketa – dve, dakle, kazne odjednom – i pošto me je kroz mutno zastakljena vrata pustio, ostao naslonjen na dovratak, igrajući se ključevima velikim kao u tamnici Grofa od Monte Krista.
Čekao sam neodlučno.
- Šta čekaš?
- Da izađete.
- Hajde – rekao je prijazno – ne jedi govna!
U početku je išlo teško. Osećaj građanske nezavistnosti teško se mirimo sa ovim ugrožavanjem moje privatnosti, koja je ubrzo morala da se povuče pred sobnom kiblom, jednom za uvek, a to i do sada traje (nikad više, naime, nisam ponovo stekao potrebu da kada idem na nuždu, budem sam) ali odmah zatim stvar je krenula na bolje, pa i sjajno. Pustio sam čak i nekoliko raskalašnih vetrova života.
- Pih - rekao je on gadljivo, ali ne neprijateljski.
– I ti si mi neki vajni buržuj.
Kasnije sam dugo razmišljao o njegovoj primedbi. Nemam drugo objašnjenje, nego da mu je bilo rečeno kako će tokom noći biti privedeno nekoliko tuceta buržuja, pa je on očekivao nešto naročito, opasno ali impozantno, a dobio mene, u elegantnom kockastom kaputiću od koprive, koji sam mu, povrh svega, dao razočaran odgovor na pitanje: “Da li buržuji kake?” koje ga je mučilo. Čini se naime da je on držao da ne kake. Da, najzad, možda i kake. Ali da svakako ne - prde.
Sat kasnije, dole, kod islednika koji više nije igrao šah bio sam mu zahvalan.
*
“Kraj sveta i neutralnost”.
U prošlom ratu još se i moglo ostati neutralan. Blagodareći dobro ili rđavo propačunatim interesima jedne od velikih sila u sukobu, više nego pametnoj ili glupoj politici ugrožne zemlje, a najviše eto srećnom slučaju neizračunljivih okolnosti. Tako su izvan rata ostale neke evropske zemlje, kao što su Turska, Švedska, Švajcarska, Španija, Portugalija.
Turska iako je ležala na mogućem pravcu nemačkih bliskoistočnih klješta, zamišljenih da stegnu žilu kucavicu Britanske imperije. Švedska iako je bila bogata rudama (a možda upravo zbog stoga što su te rude, koje su se isporučivale Nemcima neutralnošću bolje zaštićene dok bi okupirane nesumnjivo bile izložene savezničkom bombardovanju).
Švajcarska, uprkos toga što je sa svih strana bila opkoljena teritorijama Sila osovina (ali blagodareći, jamačno, tome što nikome stvarno nije smetala). Španija uprkos tome što je toj Osovini dugovala svoj frankistički jezik (i to što se jedino moglo govoriti o nečijoj, u ovom slučaja Frankovoj državničkoj pameti).
A Portugalija stvarno, ne znam zašto, ako ne zbog razmene špijunskih izveštaja.
Ja lično mislim, uprkos obožavatelja kosovskog principa i 27. marta da smo, pod izvesnim uslovima, u prvom redu dobitka na vremenu, barem do 1942, mogli ostati neutralni i mi.
(Ja razumem ljubav komunista prema 27. martu, bez njega oni bi u Jugoslaviju danas bili jedna od deset stranaka na levici (ostalih 10 bile bi na desnici), ali ni uz najbolju volju ne mogu pojmiti zašto se 27. martom toliko oduševljavaju oni, koju su Jugoslaviju zbog njega izgubili?)
Danas komotne neutralnosti nisu više moguće. Proglasiti se pacifistom – ne vredi. Unilateralnog se odricanja od nuklearnog razoružanja nijedna zemlja neće zaštiti od multilateralnog kremiranja. Praviti se lud, dakle, više ne pali (kao što je uspelo generalisimusu Franku).
Svaka bomba pogodiće svakoga. Ako vas bomba ne pogodi (za čime ćete još i požaliti) ugušiće vas radioaktivna prašina, slediti nuklearna zima ili izgladneti totalna smrt prirode, ako vas vaši bližnji još izvesno vreme svojim mesom ne održavaju na životu.
Kad opasnost ne bi bila nuklearna, opšta, kad podjednako ne bi pogađala i pobednike i one kojih se svet ne tiče, čovek bi nosiocima “ravnoteže terora” mogao i poželeti rat, ne samo zbog njihovih državnika, nego i zbog priličnog dela njihovih naroda koji je, ne zavaravajmo se, još uvek ubeđen da je smrt bolja nego ropstvo (ili sloboda, kako se sa koje strane posmatra). – (Ona je svakako časnija, ali koliko je bolja, za to treba pitati – mrtve!)
Stoga predlažem da se svi živi državnici, bez obzira na rasu, veru i pol, stave pred Ženevski međunarodni sud i optuže za zločin protiv čovečanstva i čovečnosti. (Silom poziva praktično je nemoguće da državnik bar jedan od tih zločina ne počini. Bilo bi to isto kao kad bi od plivača očekivali da iz vode izađe suv.)
Što se tiče mrtvih državnika, pravde radi predlažem da se oni povade iz grobova, te se sa njima uradi ono što je engleska restauracija uradila sa Kromvelom.
Što se mene tiče, pošten da budem, ako već mora doći do kraja sveta, voleo bih da ga vidim, makar me to sprečilo (obavezivalo) da o njemu ni jednu jedinu reč ne napišem.
*
15. 12. 1983.
“Engleske drame” – koncepcija za TV seriju sačinjena od tri nezavisne drame sa uvodnim esejističkim ….. komentarom koji bi bio uzet iz Pisama iz Engleske. (Engleskih pisama po ugledu na na persijska Monteskjea)
1. Sa temom o modernoj preljubi u hotelu u vremenu kad ni za ljubav čovek nema čestitog vremena. “Čarobni kofer gospođe X”. Kao radio drama tekst je emitovan u Kelnu i Beogradu. Moj originalni tekst se, nažalost, izgubio, posedujem samo nemački prevod i snimljunu dramu. Izgleda da tekst nema ni Beograd. Ponovo moliti Zorana Popovića i Zvonimira Kostića barem da mi drame presnimi kako bih je restaurirao (premda za razliku od Nemaca, pa i Zagreba, vrši Bgd. uvek izvesna, recimo, režijska skraćenja). Ova se drama odnosi na sredovečne Engleze.
2. S temom o odbrani od starosti, napuštenog starog sveta – “Izlet u zlatan grad ili Five O’clock Tea”. Juče sam je kao radio dramu završio za Keln. Prerada za TV bila bi jednostavna. Ova se drama odnosi na stare Engleze.
3. Nedostaje, dakle, ideja za dramu o vrlo mladim Englezima.
No comments:
Post a Comment